Azerbejdžan „na krilima vetra“

Ove godine, oni su sa svojom malom kompanijom „Na krilima vetra“ rešeni da učestvuju u projektu čiji je cilj ponovno otkrivanje Azerbejdžana – slikom, kamerom, pisanom reči – zemlje koja je u poslednjih pet godina dostigla impresivan, pre svega ekonomski razvoj.

Kako se dogodilo da ekipa „Na krilima vetra“ za svoje putešestvije i filmsko ostvarenje odabere baš Azerbejdžan i da za taj, nimalo jednostavan zadatak, pronađe solidnu podršku u Srbiji? Za dalek put do „zemlje vatre“ preko Rumunije, Moldavije, Ukrajine, Turske, Rusije i Gruzije? Ili, daleko zanimljivije, preko Drakulinog zamka, živopisnog Brašova, misteriozne Moldavije i tako velike Odese da vam je neophodan GPS; preko tursko-gruzijske granice gde, zapanjenim avanturistima carinik, turski, jakako, viče „Vi ste ubili pašu! Miloš Obilić!“, druženja sa Gruzinima, toliko srdačnim da „ne puštaju da dišemo, bilo šta platimo…“ Do Azerbejdžana, gde posle svega nekoliko provedenih dana, što je jako malo za upoznavanje, shvatate da ste tek zagrebali po površini podneblja sa drevnom kulturom, da ste, zapravo, na tlu jednog od rodnih mesta čovečanstva, a ipak nedovoljno poznatog ili pomalo zaboravljenog.

Azerbejdžan su odabrali zato što je „istok prepun mistike i naslućivanja“, „Baku definitivno poslednja granica između Evrope i Azije“ i „… svakako nema više dileme u kom pravcu ćemo gledati u budućnost…“.

Dnevnički narator putovanja opisuje kako je prvi šok pri ulasku u Azerbejdžan bio posle nekoliko pređenih kilometara, kada su „oko nas počele da se pružaju predivne, nepregledne stepe, a u daljini se nazirali snežni obronci Kavkaza“. Čekajući „spektakularan“ ulazak u megalopolis Baku, bilo je kasno kada su shvatili da su već u njegovim pretrpanim ulicama, gradu-mravinjaku. Azere su upoznali kao veoma gostoljubive i neverovatne domaćine.

Zbilja, atraktivnost Azerbejdžanu donosi već sam geografski položaj, na sredokraći između zapadnog dela Azije i istočne Evrope. Na teritoriji današnjeg Azerbejdžana pronađena su neka od najstarijih naselja na svetu – iz mlađeg kamenog doba. Nezavisna država Manejaca u VII veku stare ere došla je pod vlast Medije, a u VI veku osvojili su je Persijanci. Pobedom Aleksandra Makedonskog nad Persijancima osnovana je polusuverena državica Medija Atropatena. Godine 226. nove ere dobija naziv Aderbajgan ili Azerbejdžan.

Kako su se menjale istorijske prilike, menjala se i dominantna religija – od zoroastrizma, preko hrišćanstva do islama koji je i danas vera najvećeg dela stanovnika Azerbejdžana (oko 95 odsto). Iako je veroispovest narodu važna, Azerbejdžan je jedno od najnaprednijih sekularnih islamskih društava. Azerbejdžan je prvi među muslimanskim zemljama izgradio opere, pozorišta, tamošnje žene su prve u islamskom svetu u političkim pravima izjednačene sa muškarcima, a u sadašnjoj demokratskoj republici – iako tu demokratiju mnogi osporavaju i govore o autoritarnom režimu – sekularizam i međuverska tolerancija uživaju visoku podršku.

Pod utiskom brojnih obeležja islama, ali i arhitekture sa vidnim uticajem sovjetske „imperije“ i gosti iz Beograda uviđaju da je Azerbejdžan nešto drugo u odnosu na zemlje koje su proputovali na ruti od Beograda do Bakua. Ako im to već nije bilo jasno kada su se na putu sudarili sa pomalo neočekivanim učesnicima u saobraćaju – kamilama (pa i hostel u Bakuu u kojem su bili smešteni naziva se „1000 kamila“; a tu im je cimer bio niko drugi do jedan Teksašanin koji je, takođe, pronašao izazov u otkrivanju Azerbejdžana).

Nisu propustili ni da posete mesto Janardah (Večni plamen) gde prirodni gas izbija iz zemlje čineći neverovatan fenomen u vidu vatre koja gori već više od 150 godina po čemu je Azerbejdžan i poznat kao zemlja vatre (naravno, uz drevnu zoroastrijsku veru koja je u vatri videla izvor života).

Dnevničar je Baku 2007. doživeo kao megalopolis u kojem se „kao u svakom pravom velikom evropskom gradu mogu videti sve moguće nacionalnosti, rase i religije. Luksuz je bio obeležje Bakua još početkom dvadesetog stoleća kada su se u njemu pojavili prvi „naftni baroni“, a o istovetnoj inklinaciji u današnje vreme svedoči izgradnja elitnih hotela, poput „Four Seasons“ i „Radissona“.

„Ovakva jedna tura nije nimalo neizvodljiva ili nedostižna. Potrebna je samo volja i odlučnost. Azerbejdžan nam je definitivno pružio mnogo više nego što smo očekivali“, zapisao je Marko Cvetković u svojim beleškama.

Serija koja je nastala kao rezultat putovanja sastoji se od osam epizoda, od kojih svaka traje 24 minuta. U video-dnevniku kojim su pokrivene članovi ekipe opisuju svoje uzbuđenje, radosti i strahove, koje su doživeli na nesvakidašnjem putovanju. Nije pogrešno primetiti da je reč i o svojevrsnom rijalitiju koji ruši stereotipe o bajkerima kao neobrazovanim, konzervativnim i bahatim.

Imajući na umu proživljena iskustva, uzlet Azerbejdžana, ekonomski, politički, ali i kulturni, te sve intenzivniju saradnju Bakua i Beograda, nije neobično što se javljaju nove ideje čiji je cilj upravo podsticaj ovoj saradnji.

Predrag Miletijev iz agencije Abecos & Friends koja je sebe, takođe, prepoznala kao deo budućeg sveobuhvatnijeg „projekta Azerbejdžan“ najavljuje novu video, ali i širu produkciju koja treba ubedljivije da predstavi Azerbejdžan i ukaže na koristi koje Srbija može imati od saradnje sa tom zemljom.

– Reč je o izuzetno kreativnom projektu koji dodatno objedinjuje dve države koje pronalaze prostor za sve intenzivniju saradnju. Podsećam da su na poslednjem biznis-forumu 150 preduzeća iz Srbije i 40 iz Azerbejdžana prepoznala sebe u mogućoj ekonomskoj saradnji. Azerbejdžan je zemlja koja poslednjih godina puno ulaže u sebe i svoj imidž. Budžet za ovogodišnju pesmu Evrovizije, koja je tako superiorno osvojena prošle godine, iznosi više od 100 miliona evra, a poznata su iskustva Srbije sa pobedom na tom nadmetanju. Mi smo samo želeli da našim projektom nadgradimo neke zajedničke fragmente stvarnosti, koji se definitivno podudaraju – kaže Predrag Miletijev.