Batina u rukama mračnih čuvara

Svakako da je važno pitanje zašto je saradnja moćnih izvora i senzacionalističke štampe bila uspešna toliko da su je prihvatili i ozbiljni mediji, odnosno zašto su senzacinalistički dnevnici postali najpoželjniji metod kontrole javnog mnjenja. Evo kako to objašnjava Žarko Korać, u kolumni u banjalučkim Nezavisnim novinama, objavljenoj 2. novembra 2005. „Za sadržaj tabloida najodgovornija je društvena elita, koja ih pokreće, finansira i informiše. Ona je stvorila novi tip novinara, nepismenog i neobrazovanog, ali agresivnog i nemoralnog. Tabloidi su batina u rukama mračnih čuvara naše desetogodišnje tragedije s kraja dvadesetog veka. Jednom će njihova analiza biti najtačnija slika jednog vremena, kada su nitkovi vodili i uređivali medije, da pošteni ljudi ne bi mogli da kažu istinu. Neki od najtiražnijih štampanih medija u Srbiji danas su tabloidi. Političari i javne ličnosti utrkuju se da im daju izjave ili intervjue, uključujući predsednika vlade i šefa države. Čovek bi rekao da su njihovi predimenzionirani naslovi i slike golih lepotica samo varka, da se u stvari radi o veoma profesionalnim i objektivnim medijima, koji pomažu u stvaranju kritičkog javnog mnjenja, toliko važnog za demokratsko društvo.

Naslov prodaje novine

Nema senzacionalističkog dnevnika bez senzacionalističkih naslova. Način preloma i plasman teksta i njegova ekskluzivnost dirketno su povezani. Urednici, određujući mesto teksta u novinama i dajući mu naslov, određuju i odlučuju da je on ekskluzivan. Vlasnici prvih senzacionalističkih nedeljnika dnevnika u Srbiji devedesetih zapošljavali su timove urednika, odlično ih plaćajući, samo sa zadatkom da smišljaju naslovne blokove. Često su u velikim, dugačkim naslovima, jaki momenti iz teksta toliko bili istrgnuti iz konteksta da im je smisao bio potpuno promenjen. Postalo je, takoreći uobičajeno, da čitalac očekuje da nešto što ima dramatično istaknuto mesto naslovu, ne može da pronađe u tekstu, jer ne postoji. Poznati su primeri u senzacionalističkoj štampi u Srbiji da neke javne ličnosti kada daju intervju, to čine pod uslovom da autorizuju naslov, odnosno da odobre naslov pod kojim će intervju biti objavljen. Pri tome ne zahtevaju autorizaciju samog teksta intervjua. Naslov mora sadržati provokaciju, senzaciju, jačinu, uostalom, svaki kolporter novina u Srbiji reći će da prodaja novina direktno zavisi od naslovne strane i od cene. Glavno sredstvo tržišne borbe za čitaoce jeste i dalje atraktivnost naslova i naslovne strane.

Njih obično niko ne napada, najveći broj ljudi im se udvara i servilno im služi, uključujući i neke od takozvanih prvaka političkog života u Srbiji. Već to samo po sebi zahteva ozbiljniju analizu, ne samo sa stanovišta medijske slike jednoga društva. Ta analiza morala bi početi od sadržaja koji ti tabloidi plasiraju. Za razliku od klasičnih tabloida, koji se tako definišu ne samo zbog načina plasiranja sadržaja već i samog sadržaja, koji se obično tiče privatnog života javnih ličnosti, tabloidi u Srbiji imaju izrazito politički karakter. Najtiražniji se gotovo isključivo bave političkim temama, zbog kojih su i nastali. Retko se na njihovim naslovnim stranama nalaze ličnosti sa estrade, što je gotovo pravilo sa tabloidima u Evropi danas. U najboljem slučaju oni bi se mogli nazvati političkim tabloidima, ali u suštini zadovoljavaju definiciju prikrivene političke štampe. Čak i letimičan pogled na njihov sadržaj to lako potvrđuje. Ali njihova funkcija mnogo je složenija od površnog prikazivanja političkih tema. Upravo način njihovog pisanja pokazuje pravi smisao tog prikrivanja – time se sakriva sistematska politička propaganda i zalaganje za prilično jasne društvene ciljeve.
Krupan raskorak između pojednostavljene forme tih tabloida i manje-više konzistentne političke pozicije, gotovo je idealan način da oni dođu u centar političkih zbivanja. Njihova „bezazlena“ forma prikriva sistematske kampanje na dezavuisanju ljudi, pa čak i javno linčovanje pojedinih osoba…“, piše Korać.
Zanimljiva je činjenica da su u desetogodišnjoj istoriji senzacionalističkih dnevnika, malobrojni koji su izgradili visok tiraž ugašeni ne nekim prirodnim sunovratom prodaje tokom nekog perioda, nego direktnom intervencijom vlasti, odnosno države. Ili im je tiraž smanjen tako što se redakcija „podelila“ i deo kreatora, odnosno urednika nastavio da izdaje sličan, a ipak drugačiji list.
Ubistvu Slavka Ćuruvije prethodio je čuveni represivni Zakon o informisanju (oktobar 1998.) prema kome se medijima za kršenje Zakona sudilo po kratkom prekršajnom postupku i sa drakonskim novčanim kaznama. To vreme zapamćeno je i po tome što su policajci dežurali uveče ispred štamparije Borbe u Kosovskoj ulici i oduzimali tek odštampane primerke Dnevnog telegrafa.
Četiri godine kasnije 2003, u vreme vanrednog stanja i policijske akcije Sablja, nakom ubistva premijera Zorana Đinđića, prestao je da izlazi prethodnih meseci najtiražniji senzacionalistički dnevnik Nacional, koji je tiraž izgradio pišući o vezama premijerovog okruženja i članova mafije, kasnije optuženih za atentat. List je ugašen tako što se poslovanje firme koja ga je izdavala našlo na udaru finansijske zabrane države.
Dnevnik Kurir, drugi po tiražu 2005. godine,“podelio“ se, tako što je deo redakcije napustio izdavača Radisava Rodića, i počeo da izdaje sopsteni list Pres.
Takva sudbina tiražne senzacionalističke štampe dosad govori o tome da njeno tržište još nije zasićeno, a tu pretpostavku potvrđuje i odsustvo pokušaja pokretanja novog ozbiljnog dnevnog lista. Takozvana ozbiljna štampa, u koju se ponekad ubrajaju i Večernje novosti i Blic, prve zato što uprkos senzacionalisitčkoj formuli posluju na način glomaznog državnog preduzeća, a druge zato što imaju „najumireniju“ senzacionalisitčku formu, odnosno čine iskorak prema ozbiljnom istraživanju tema, striktno gledano sastoje se od dva lista. To su Politika i, kao naslednik Naše Borbe – Danas.
U Srbiji, ozbiljna dnevna, ali i periodična štampa, bavi se ne na poslednjim nego na naslovnim stranama i u udarnim rubrikama, razradom, analizom i komentarisanjem onoga što je prethodno objavila i eksploatisala senzacionalistička. U teoriji novinarstva smatra se da je istraživačko novinarstvo nastalo izvorno u senzacionalističkoj štampi. U Srbiji, osim primera u Blicu, i bukvalno dakle, ozbiljna i dnevna i periodična štampa duguje svoje istraživačke uspehe u velikoj meri „materijalu“ senzacionalaca.