Deca raja

Kao da u jedan mah mora da nastupi takva nekakva pauza, životni tok se, ko zna zbog čega, zaustavi, a na tom mestu, slično kakvom zarezu ili čvorištu, iskrsava malena gustina, pa onda kao ni iz čega isplovi jedna zatvorena zajednica, prijateljski krug, družba. Ima u tome puke slučajnosti, a možda i nema. Neka vrsta magneta privlači naše ljudske opiljke, makar ovi bili od sasvim različita metala; eto naše enciklopedije disparatnosti. To društvance može biti verdirenski uštogljeno i uškrobljeno nizom konvencionalnosti na koje par ljudi pristaje, moguća je međutim i takva nakupina jedinki koje sjedinjuje čas u vremenu, a potom, njihova sopstvena dob. Dvadeset nam je godina, glad nam je beskrajna, ona duhovna, i ta stvarna, izazvana opštim siromaštvom. Tapeti stare kuće ovo pokazuju, krune se i otpadaju, to je lišće naše književne jeseni 1952.

Ova kuća, bez obzira na oronulost, svakako ima još prostorija, levo i desno od ove u kojoj smo, ali nama je ta dovoljna, i ne razmišljamo šta je onamo, sa strane. Malo zbunjujući je raspored cele građevine, kamo vodi pojedina soba, i kako su one povezane? Učinilo nam se od ove, u kojoj se sastajemo, da nije nikakva „soba“, bez obzira na svoju širinu, nego predsoblje. Kao što svaka mladost je predsoblje, iz ovog istom se ima ići dalje, katkad i ne. Otud, sa strane ponekad dopiru glasovi, manji ili veći šumovi, ali to kao da se nas ne tiče. Sve ovo ukazuje na našu sabijenost, to bi neko zvao kohezijom, ali ovo uopšte nije sigurno. I ja nekad koraknem prema suprotnom zidu, tamo, iza kojeg dopire nerazaznatljiv razgovor, pa onda odustanem, jer nama najvažniji raspoređeni su po ovoj „našoj“ sobi, i to nam je dovoljno.

Nismo uopšte pomislili da treba međusobno da se proveravamo. U to vreme stvari su bile otvorene, veliki rez istorije razrezao je telo života, kao u prosekturi, Jona naše sudbine iskrsnuo je na svetlosti dana. Devojka koja tu živi kći je odbeglog kvislinškog ministra, njena mati, zamamna „bela udovica“, gleda nas sa podozrenjem, čini joj se da smo mi taj novi soj koji pokvario joj je život. NJena kći, međutim, zdušno je uz nas ostale, kao da je zaboravila ko joj je bio roditelj. Tako se kuva ovaj lonac mlade beogradske literature onog doba, petraševski kružok moje generacije, u gnezdu jedne porušene klase, u domu omraženog okupacijskog glavešine. Ima odjednom tu i teških levičara, i nas drugih, kako kojih. Mi drugi više smo za Lautreamonta, za Rimbauda, naše knjige su Podrumi Vatikana, Melankta, Stranac. Onaj levičar nosi prsten sa crnim kamenom, kakav imaju stolari i obućari. Sasvim je siromašan, proleterski pesnik, makar pisao o tihoj jesenjoj kišici koja sipi oko nas. (Ali o čemu bi jedan ubogi poet, častan prema sebi, imao pisati, do o toj vlazi koja u onaj čas sve nas prožima?) Ne znam zašto siromasi često imaju taj prsten, valjda kao zaštitu od ostatka sveta. Mi inače većinom nismo prstenovani, ali cipele su nam većinom iznošene i po koji lakat će uskoro progledati. Šta je ovo, pita naš proleter, držeći u ruci poniklovani komad nečega, nalik čaši. Ta stvar stajala je na stočiću u uglu, a sada je u ruci pesnika koji ima prsten sa usečenim crnim kamenom, u ruci koja sama pokazuje njegovu nedoumicu. To je grejač za pivo, kaže onda naša prijateljica, pripadao je tetku koji je sada na robiji. Ovo više niko ne koristi, veli, svi danas vole sasvim hladno pivo. Onda onaj sa prstenom ostavlja poniklovanu stvarcu tamo gde je našao, ali i dalje gleda u tom pravcu.

Ima puno nedoumica onde, ne samo pred nekim predmetom, koji dotle nikada nismo videli. Čini se da tu, kako smo se našli, baš i nema nečega za šta bismo mogli da se uhvatimo, kao da je po sredi bio sasvim prazan prostor, žalosni volumen mladosti. Ali to nije baš sasvim tako. Svaka zatvorena sredina, osobito ona sobna, puna je ostalog, samo to treba primetiti. Danas mislim da je onamo, virtualno, postojalo i sve drugo, udaljeni gradovi, planine, more. Neki od nas nikada nisu videli more, pa čak ni veće brdo, osim onako, kako brda i morska plavet postoje u predodžbama, sobnim. Možda je u pitanju i nekakva obamrlost, česta u mladih bića. Sve se čini da mlad čovek pun je praskavog kretanja, jedna kinetička igračka, skoro, a prenebregavaju se stotine suprotnih primera, onog zastoja u krvotoku života, mladih, kada sedeći negde u kutu, samo se zagledaš u nekom pravcu i skoro zaboraviš za si živ. Pa onda svi oni sadržaji, porođeni u jednoj ovakvoj prostoriji, zabravljenoj, ograđenoj od ostalog, mogu biti i fantazmi, fantasmagorije, gole fatamorgane, privid, nastao silom družbe. Jer ova je znak oboljenja, skupni život, porodični, a pogotovo taj, prijateljski, opasno miriše na nešto morbidno, ljudsko bratstvo je bolest. Jedinačan čovek, ma kako svoje hereditarno bolesne predistorije, zdrav je, njegovo oboljenje nastaje tek ulaskom u skupnost, bilo koje vrste.

Nastavlja se onda ovaj karneval svakojaštva, taj veseli košmar, san ivanjske noći pesničke družine u stanu poražene klase, jedan iz ove porodice, bivši industrijalac, čuli smo, još uvek robija. NJegova supruga, koščata Beograđanka, hrani nas, makar i smrknuta, hrenovkama. To je vreme Verdurinovih, ali čini se prilično ludih. Skupina sastavljena zahvaljujući toj verdirenskoj kćeri, emancipovanoj devojci koja, čini se, odrekla se onoga od pre. Sada pomišljam kako živeli smo na neodgovarajućem tlu, ovo možda uopšte nije trebalo da bude pozornica za naš komad. Ali sve se dešava u jednom nemogućem svetu, govorili su beogradski nadrealisti već mnogo ranije. Pa naravno, cela ova storija pripada nadrealizmu, kako i sav ljudski život, povremeno, kao da izlazi iz zamisli Bretonovih. Možda to i nije bio pravi život, nego samo onako. Nalik bratstvu ruskih pesnika iz grupe Oberjut. Ili onim, još šašavijim, sa brda Monte Verita. Mi smo tamo započeli kao diletanti, svi koliko nas je bilo besmo diletanti, amateri, šta li. Valjda treba da prodje neko vreme kako bi se bar neko od nas dovinuo do nekakvog zanimanja, profesije. Svi mladi su diletanti, mladost je diletantska. Tek posle ovo prestane, ali ne uvek. Moguće da je to bila nekakva imitacija života, njegov sofisticirani oblik, glumljeni život. Ali šta ako ni ono vani nije baš bilo nešto pravo, šta ako autentično po zamisli Adornovoj, varka je; javni svet, takozvano „društvo“, socijalni sustav, politika i privreda, šta ako sve to je samo pastiš ljudskih događaja koji odvijaju se po sobama, sličnim našoj?

Još uvek čudim se našem izboru, mnogi od nas bili su iz porodica „levičarskih“, koje uza sve svoje građanstvo prihvatile su novu, Titovu vlast; u našoj kući već se pojavio zet, partizanski poručnik, – šta onda gonilo je i mene i druge, da se ugnjezdimo u trošnoj vili nekadašnje klase, konfiniranih industrijalaca i odbeglih kvislinga? Možda su ovakve mezalijanse neizbežne u rahla doba povijesna, kada se staro već urušilo a novost zbilje još uvek nije se do kraja osovila na noge. I postoji li uopšte nekakva oštra razlika među ljudima, budući oni su i ovakvi i onakvi, od vremena na vreme.

Tačno onako, kao kod jednog junaka Thomasa Bernharda. On traži i propagira jednostavnost, a istovremeno je se gnuša, uvjerenje s kojim se on zalaže za mir, isto je kao i ono s kojim se zalaže za nemir, a da ne može objasniti zašto. Odlučio bi se za nešto, ali svaki put i za ono suprotno. Pa ipak je on uvijek on. Jedno vreme sumnjaju u onom romanu da je taj stvor lud, a da možda i nije!

Zapravo ja i ne verujem u osobe od „jednog komada“, opasno monolitne, koje ne menjaju se tokom celog života. Tako i onaj revolucionar sa tišljerskim prstenom očijuka s našom prijateljicom, čiji fašistoidni otac dreždi negde u Francovoj Španiji, mesi se testo našeg naraštaja, a kakvo pecivo iz toga će proizaći, još je posve nejasno. Sve prolazi u nekakvoj sabijenosti, toliko uživamo u trenutnom jedinstvu, da i ne primećujemo kao među nama nema one pauze, dragocene u svakom društvu, bez koje kao da nema zraka među ljudima. Šta ako bi se dogodio požar na takvom jednom mestu, toliko svaka, i najmanja mnogoljudnost krije u sebi svoje opasnosti.

Da li smo bili srećni? Pa mi u ono doba uopšte ne znamo šta je to? Moguće nekakvo maleno golicanje u grudima, možda ni to. Trebaće da prodje mnogo vremena da svako od nas, sam za sebe, odgovori na ovo pitanje.

Imali smo onda i svoj jezik, jer svaka malena družina, pogotovo ona iz „čvrstog jezgra“, postupno uvodi svoj način sporazumevanja, uslovljen sve većom srodnošću. Ovo dovodi do mnogih redukcija, jedan filosof čak tvrdi da u toj oblasti postoji „kriza kuće“; ukućani postepeno govore sve suženijim rečnikom, jer budući o svemu upoznati, gube potrebu da odužuju, sintaksa se neverovatno skraćuje. Tako dolazi do paradoksalne situacije, pa u onoj vrevi mladenačke želje da se sve dohvati, samim tim i sve kaže, ovo iskazuje se tim kućevnim, druževnim slengom, veće međusobno razumevanje (ne mora se reći sve što se zna), ono kao da ide na uštrb same stvarnosti, označene jezikom.

LJudski govor uopšte, izvor je pometnje, ne samo tamo, gde podigli su mitološku kulu. Jezik se odupire onom što sam opisuje, tek da bi bio svoj vlastiti. Pesnički jezik čak se suprotstavlja samom sebi, dubeći u svome sopstvu nepoznate revire, remeteći pravila i zakone, jedino da bi proizveo svoje velelepno mucanje. Šta je drugo pesnički jezik nego jezik krize, izazvane onom zaverom prema stanju stvari, u tome leži društveni dogovor pesništva. To oseća svako od nas u onom malom krugu. Pesništvo otuđuje, sve je više stranaca oko nas. Nama su strani drugovi iz Gradskog komiteta, sa svom svojom doslovnošću, njima smo strani mi, proizvoditelji zamršenosti. Ta zemlja je, zapravo, zvanično raskrstila sa Staljinom, ali staljinizam potajno traje u Titovih činovnika iz onog komiteta, naše prve knjige katkad padaju pod cenzurom. Ipak, u prizemnoj kući otpalog maltera sa fasade, od dana na dan kotrlja se naša mladost, postavljajući sama sebi stotinu pitanja, a najpre, šta, kako i zašto živeti. Silna je naša naivnost, preterano je naše osećanje da će sve biti dobro. Obitavamo u toj zabludi, mladenačkoj, namesto da, odmah zreli, shvatimo da dobro nikada neće biti. Tek nedavno, umni pisac Konstantinović, pokušava naivnost, ljudsku i pesničku, da amnestira. Naivnost je uzvišena, veli on, naivnost vaskrsava. Možda je naivnost održala moje pokolenje u prvim našim godinama, deo te naivnosti zadržao sam do danas. Već dugo poznajem scenu u kojoj gepeuovski dželat puca iz velike blizine u nečiju nevinu glavu. Ali tek nedavno vidim u nekom filmu, da jedan od njih, tog ubijenog čoveka rine u jamu, nogom. Ovo je znak moje očuvane naivnosti, koja otrpela je da praksa pucanja u nečiju glavu, iz blizine, postane neizbežan pojav povijesni, ali da se kod toga ovog mrtvaca mora dodatno šutnuti nogom u grob, to moja naivnost nije poznavala, mnijući da se ovako nešto ne može dogoditi.

Traje tako naš mali vek, rane mladosti, u onoj odaji oljuštenih tapeta, nekih dve ili tri godine. Ova devojka iz te sobe probija se kroz sopstvenu povijest, uporno je poričući, mi ostali, našu tek pokušavamo da vaspostavimo. Ne znam kako se rađa duh jednog naraštaja, ali to bi moglo biti i na način verdirenski, u krilu čvrstog jezgra nekakve družine, pod okolnostima, često potpuno ludim. Mi smo ludi jer smo mladi, jer pišemo pesme, a u zemlji ludog balkanskog socijalizma živimo. Koji ispreturao je negdanji svet, makar taj svet to i zaslužio, samo što iz ovih komadića nije umeo da sačini nekakav novi. Zato što novog sveta nema, novi svet postoji samo u udžbenicima dijalektičkog materijalizma i u priručnicima za brzi uspon kapitalističke privrede. Mi, u svojih dvadeset godina to i ne znamo, nemamo pojma u šta ulazimo. Zato je mesto našeg rađanja toliko znakovito, ova pećina starog režima, u kojoj zaklonili smo se od spoljnog rasporeda stvari. Mislim da svako rađanje i odrastanje, ljudskih bića i njihovih ideja, odigrava se po sličnim odajama, mahom mračnim i oljuštenih zidova, a ono što se potom događa napolju, na ulici, samo je nedostatna posledica. Ovo je lament za tu kuću u zabačenoj ulici, jaje iz kojeg izlegla se jedna generacija. Ona se prokljuvila ispod gnjile topline one kvočke, nalegle po nama, kvočke istorije. Pamtim epizodu iz tog vremena; jednog tmurnog dana, dok zasedamo u ovom domu, sklonjeni ne samo od diluvijalne kiše, no i ko zna od čega sve, dogodila se nesreća na Savi, prevrnula se prekrcana brodica, podavilo se, tu na domak obale, silno ljudi. Zbog čega ovo pamtim, ako ne zato što je ceo jedan svet, prekrcan istorijom, lagano tonuo u nekoj iznenadnoj oluji, bili smo svedoci toga, poneki od nas nisu ni isplivali.

Ne znam tačno kada se završio ovaj naš kamerni period, kao da se ta epoha „čvrstog jezgra“ raspukla onako kako smo zakoračili u obližnji park. Parkovski sistem, „priroda“, prava je antiteza učaurenosti kuće, zar nisam i sam, među rundelima, tamo ispod Studentskog trga, razotkrivao uz ovu devojku iz kvislinške kuće, prve etape erosa, kao da smo morali izaći ispod njenog sljemena, da bi opipali goli, nenadkrovljeni život. Ovo se ne odnosi samo na tu, tačno omeđenu geografsku tačku iz naše okoline, već na sve „parkovsko“ uopšte, ono je bilo uzus da se izadje van, izvan, u svet. Tako se ovaj parkovski sistem za mene samo širio, obuhvatajući čitave pokrajine, države, kontinent. A kako u sebi ne pronalazim poseban poriv prema prirodi, ja sam njen volumen i dalje gradio na onaj primarni način, sobni. Jednom će se možda utvrditi da čitav kosmički prostor ima oblik četvrtast, takođe sobni. Nemoguće je da ljudsko graditeljstvo četvrtastost svog dnevnog prostora isisalo je iz prsta, možda tim dimenzijama oponaša se nešto mnogo šire, globalnije, opšte. Nije ni čudo da sam se tokom daljeg razvoja svoje mladosti, po onim stazama kalemegdanskim, po njenim klupama i tajnim zakutcima, najčešće osećao kao kod kuće, moj život u parku bio je moj kućni život, bio sam onde doma. Tome doprineo je veliki priliv samoće, od kako sam napustio verdirenski dom naše družbe obznanio se jedan paradoks, tamo, unutra, bili su svi, bilo smo svi, ovde, vani, najedanput ispostavio se da sam jedan i sam. To je možda čas svačijeg rađanja, otrzanje od primordijalne posteljice u telu neke porodice, bratstva, udružbe, trenutak kada se imaš snaći sopstvenim silama pod zvezdama. Tek tako postalo mi je moguće da vlastitim očima osmotrim oko sebe, bez straha od nekog gornjeg, izvanmojskog nadzora. Nije li Proust morao sačekati smrt svoje roditeljice da bi se bacio na opis sveta, neovisan od bilo koga i sasvim slobodan. Ono što Lou Salome ističe kao najvažniji Freudov doprinos, njegov je pogled bez zadrške, bez zapreka, bez zazora. Eh, kad bi se samo moglo pisati u toj neuporedivoj slobodi, freudovskoj!

Od tada prošlo je šezdeset godina, pomrli su moji prijatelji, umrla je i ta negdanja devojka, kasnije vrlo ugledna književnica. Čitam sada njen posthumni spis, kao golemu senzaciju, začuđujuće memoare jedne duhovne preljubnice. Koja u svom testamentarnom štivu priznaje kako sve ono vreme, verdurinsko, vodila je vlastiti opskurni, tajni život, svoju neprekinutu vezu sa roditeljem kojeg se javno odricala. Pa mi se čini kao da čitam sećanja one bečke kurtizane, vrlo popularna pre sto godina. Zato što je ovo takođe jedna vrsta duhovnog promiskuiteta, kakav se može zbiti samo u mutnim i teškim vremenima. Jedna prijateljica, koja preživela je Auschwitz, govorila mi je da ljude ne treba dovoditi u neljudske situacije. To se dogodilo i našoj verdirenskoj prijateljici, dovedenoj u slične okolnosti. Koje vladaju u zemljama kao što bila je naša, gde je titrao po površini onaj petrolejski izliv iz golemog tankera povijesti dvadesetog veka, a ispod, koprcale su se unezverene ljudske ribe, kako koja znala je.

Imala je ta naša prijateljica nekakvu genetsku slabost u tetivama skočnog zgloba, pamtim tu nesigurnost u hodu njene matere, njenog ujaka, nje same. Koliko puta morao sam da je podižem sa tla, nakon što je posrnula sasvim na ravnom, kao Kierkegaard. Nisam mnogo znao o ortopediji, pa sam sve svaljivao na nauk Freudov o omaškama, ovde pokazivali su to omašaji u koračanju. Činilo mi se jasno zašto cela njena obitelj mora osećati nesigurnost u hodu, nije im bilo lako bivati u neočekivano novim uslovima, bez posrtanja. Svemu tome danas dodajem još jedan uzrok ovoj pojavi, metaforijski. Za svoje saplitanje imala je ta mlada gospa mnogo razloga simboličke prirode.

Svejedno, ne mogu da izbegnem gorak okus u ustima, osvedočen tom davnom izdajom; kako ipak jedno umno, darovito i veselo biće bilo je u stanju da iz dana u dan i iz noći u noć, pred svojim najbližim prijateljima, prikriva vlastite misli i sopstvene postupke!? Boli li je u taj mah to, oseća li nekakvo probadanje u bilo kom delu tela, eh, i ta medicina, koja posle milenijskih napora ne uspeva da ustanovi postoji li u našem organizmu nekakav centar, za izdaju! A ako ga ima, reflektuje li ovaj vlastite opominjuće signale, onamo, u centralni komitet glave? Pa to se čini da je naša prijateljica, drugujući s nama, bila u tajnoj službi svoje vlastite konspiracije, svog sopstvenog biroa Stasi. Ja mogu i da razumem osobu koja, ko zna zašto sve, pristupa nekoj mračnoj službi, biva joj odana do smrti itd., ali teško mi je da shvatim da čovek, sam u sebi zaveri se protiv sama sebe, kao da sam sebe špijunira i o tome, opet na vlastitu adresu, šalje poverljive izveštaje. A to je upravo ova ondašnja devojka činila, samo što su njena priznanja izašla na videlo istom sad, nakon njene smrti. Tamo stoji: jeste, sve ono „naše vreme“, dopisivala sam se sa ocem, osumnjičenim za ratne zločine, pa sam kasnije potajno i putovala, onamo, na Zapad, da ga vidim. Jeste, primila sam od novog društva sve što mi je ono pružilo, ali sam u sebi i za sebe uvek dvojila, mi i oni, naši i njihovi. Tako je provalio ovaj solilokvij gospođe Hyde, naknadni. Proživela je ona svoj džekilovski vek, uz ugled i dignitet jedne doktorice književnosti, uvažene članice Akademije, urednice, laureatkinje državnih nagrada itd., pak kada je pala noć, ona konačna noć naše sudbine, ta negovana ruka odjedanput je počela neprijatno da se deformiše, rukopis se naglo iskrivio.

Ali šta, ako ja danas ne uzimam u obzir primordijalnu vezu između oca i kćeri, grešim li u onom osnovnom, zanemarujući to što povezuje moral i biologiju? Možda moja družica beše tek jedna Antigona, u vremenima ništa manje burnim od onih antičkih. Koja prelazila je preko svih normi, društvenih, državnih i ljudskih, zbog lude jedne vernosti, kako, povodom drevne junakinje, veli pesnik Dušan Matić. Samo što ta pokojna gospa u svojim mladenačkim emocijama bila je uz Kreonta, ne uz Polinika. Jer mi besmo ta njena braća, iz virtualne grobnice ove sive kuće, koju sestra hladno je izdala zarad svog mračnog kralja, makar i izgnanog.

Sada se i jezik ove gospe sustavno promenio od vremena našeg petraševskog sporazumevanja, sveg u skraćenjima i gotovo šifriranog, koji predskazivao je narečje poezije, – evo kako se njena fraza otvorila u nešto skoro raspevano, a trivijalno. Koji je onda jezik jezik istine, a koji ne? Onaj, sa mnogo skrivenog u sebi, ili taj koji sve iznosi na doboš? Stoji li jezik pesništva sučeljen prema ovom, gole ispovesti? Pitam to, odavno opredeljen za naš tajni govor, koji kao i govor poezije, treba da izgubi deo stvarnosti da bi dobio sebe. Jer stvarnost koja se iznenadno otvara do svojih zadnjih tačaka, ova je stvarnost te dame, rugobna, kako zbiljnost rugobna i jeste. U njoj postoje trajno loše navade, koje tinjaju u svojoj latentnosti, a onda, odjednom, obznanjuju se, – stvarnost je napokon oslobođena u svoj svojoj zlosti, trijumf njene volje, onaj sa velikih stadiona, tu je u svoj svojoj rečitosti. Neprikosnoveni jezik administracije, zakona i uredaba, pravni jezik. Nepravedni pravni jezik. Jezik diktature i tiranije nema skraćenja, on je doslovan i strašno celovit (celovito strašan), njime običan, čestit svet ne govori. Taj svet osuđen je na dragoceno mucanje, na krizu kuće, koju naša prijateljica upravo je izdala svojom manifestnošću, svojim manifestom, svojim trijumfalnim priznanjem. Kao da su se sudarile dve vrste zavere, ona naša, pesnička konspiracija veselog podrivanja jezika, i ova, gospođina, nalik upotrebi u tajnim službama. I dok su plebejci probali ustanak za svoju pesničku budućnost, ova dama je skupljala podatke; napokon objavljeni, policijski arhivi pokazuju takođe svoj egzaktni, goli jezik: imena, datumi, adrese.

Sad vidim da je naš boravak u onom verdirenskom domu bio virtualno sračunat na rad protiv jezika, ovog i ovakvog. Taj jezik u svojoj doslovnosti veli: ja sam kći svoga oca, između oca i kćeri mora postojati ljubav, mi smo članovi jedne porodice, deo jedne klase, građanstva, ustanovljenog u jednoj državi, lepo, to je naš život, bel tempo, nama na suprot postoji jedan talas negrađanski, protivgrađanski, antidržavni, taj talas je minus, naše postojanje je plus, nema promene jer bi ona poremetila ove definicije, ovu doslovnost našeg dva i dva su četiri. Da bismo očuvali tu bistru preglednost, taj govor u celovitim rečenicama, mi ćemo se urotiti sa crnim đavolom, umotaćemo se lažima, bićemo potuljeni, izdaćemo sve živo oko sebe, samo da, kada jedanput za to bude vreme, uspemo obznaniti svoju doslovnu rečenicu, o jedinstvu porodice, države i nacije. Nacija će nas spasiti u našoj doslovnosti, nacija koja je jedina ispravna rečenica, anacionalno je košmar i dadaistička nakaznost postojanja, nacija omogućava našu neprevodivost, jer svaki prevod na nešto drugo, kao pružena ruka nekom drugom, pomerila bi našu doslovnost, koja je jedinstvena.

Takvim stavom trebalo je da se očuva, najpre princip identiteta (onog nacionalnog), a potom ideja kontinuiteta, veoma važna u našeg današnjeg srpsko-beogradskog naroda. Kao da bez tog osećanja nema ni nas sadašnjih, – a pradedovske kosti jedan su od važećih simbola ove države, na rečima vrlo moderne. Kontinuitet u našoj pripovesti znači neprekinuti prohod od pretka na potomka, od roditelja na dete. Tako ovaj delikt nekadašnje prijateljice prema družbi, drugovima, generaciji, a zapravo i prema primarnoj inspiraciji koja, mislim bila nam je zajednička, opravdava se tom neprikosnovenom tranšom između oca i kćeri. Sve ovo odigralo se u zaboravu onog osnovnog iz povesti moderne kulture, nije li sraz otaca i nas, njihovih sinova već obavljen, porodico, ja te mrzim, nismo li skupa čitali Andre Gida? I nije li osnovna vertikala moderne literature pokazala upravo ovo: skok od utilitarnog, legitimističkog kod roditelja, ka razgoropađenom, neposlušnom, neodgojenom, skandaloznom, njihovih potomaka. Victor ili deca na vlasti, Nula iz vladanja. Taj vražji nakot koji potičući od najuglednijih državnika, profešura, lekara i sudija, bankara i markiza, otkad već obznanio se kao Lautreamont, Gombrowicz, Musil, Proust, Virginia Woolf, Nabokov, Konstantinović, Marko Ristić, Esterhazy.

Jeste, postojao je još i muž one dame, bio je to jedan bledi, astenični neurotik, sin nekakvog inkasanta koji je svakodnevno odlazio na građevinu da zidarima isplati nadnicu. A kako je uvek nosio punu tašnu novaca, otac se neprekidno plašio da će ga orobiti razbojnici u mračnoj ulici, i oteti mu to što je nosio. U strahu od ovog, redovno se napijao i ostatak dana provodio spavajući u bunilu. NJegov potomak, ta bleda osoba bila je takođe član našeg „čvrstog jezgra“, a njegov razvojni put protekao je u senci ove porodično-blagajničke neuroze. Strah se uvlačio u kosti građana našeg mekog socijalizma iz ovih ili onih razloga, a šta se sve može kriti u metafori nepoznatih razbojnika, pitanje je. Bio je tako ovaj inteligentni mladi čovek u teškim nedoumicama, ne samo zato što svak u mladosti trajno unezveren je, već i zato što mladi ljudi u socijalizmu to su u jednom povišenom stepenu. Treba se samo setiti ključnih scena iz Formanovog filma, kada prikazuju mladež, čehoslovačku, onog vremena. Koja sedi u nekoj zadimljenoj sali za igranke, a hoće li se svaki taj bubuljičavi tinejdžer usuditi da pridje isto takvoj djevici, koja stoji onde kraj zida, pitanje je. Tako smo i svi mi bivali povremeno na toj nemuštoj igranci, Formanovoj, a mimo literature, skoro da nismo imali išta drugo od našeg mladenačkog života. Eto moga unezverenog prijatelja koji će se napokon oženiti našom tajnovitom drugaricom, a dok još bili su u položaju onih nesigurnih i neodlučnih učesnika češke igranke, pokazivao je on već tada silnu inteligenciju, radoznalost i duh, katkad, zapravo dadaistički. Pa je i meni dodavao štošta iz povijesti moderne, skupa smo obijali pragove antikvarnica, pronalazeći stara izdanja beogradskog nadrealizma, prštalo je iz njega svakojako znanje, a onda, odjedanput, izjavio mi je kako u onoj sobi gde hrkao je njegov upaničeni otac, skinuo je sa zida sliku Majakovskog, a okačio portret Đeržinskog. Izgubio sam ga iz vida u vreme njegove, mislim sasvim psihopatološke, totalne boljševizacije, čini se da nije daleko bio od doušnika, a kako se u toj fazi nakalemio, brakom, na gospođicu iz oronule građanske kuće, pitanje je. Neurotska osoba našeg doba gospođe Horney, ima očito nekakvu cik-cak liniju, bar u pojedinim slučajevima. Tako naš drugar iz nadrealističke epohe, potom obožavatelj osnivača GPUa, na kraju te spirale uzima svoju gospođu pod ruku i odlazi u posjet njenom tati-fašisti, koji u izgnanstvu tavori. Sve to obelodanjuje posthumno njegova supruga, moja bivša prijateljica, bez ikakvog zazora i skoro sa osećanjem ponosa. Jer danas na vlasti su u toj zemlji ljudi sličnog duhovnog horizonta kakav bio je i onaj, njezina oca. Koji služio je za nemačke okupacije Srbije u kvislinškoj vladi Milana Nedića, a je li Nedić bio gori od Petaina, i je li uopšte Petain bio je nekakav izdajnik svoje zemlje, u toj njegovoj zemlji takođe ima ih koji se pitaju. Otac naše junakinje, moćnik ministarstva prosvete u toj petenskoj vladi, zapravo bio je takođe književnik, osrednjeg stila i jedne duhovne nomenklature, konvencionalne, nazadnjačke i zatucane u nacionalizmu, pa nije ni čudno što se njegov ključni tekst, koji ovo obznanjuje, štampa u današnjem Beogradu kao kapitalna senzacija. Šta je sve ovaj subjekt počinio u svom delokrugu zaglupljivanja okupirane srpske omladine, to valjda stoji u sudskim spisima, mene ovaj, zapravo tragični pojedinac interesuje samo po jednoj crti, takođe neurotskoj. Jer su njegov dom, kuću njegove porodice, ispunjenu građanskim blagostanjem, knjigama i umjetninama srušili i popalili G�ringovi bombarderi 6. aprila 1941, a već krajem tog meseca ušao je on mirno u ministarstvo, osnovano pod okriljem tih istih palikuća.

Prošlo je neko vreme, gospodin se je skrasio u svom španskom egzilu, a onamo, negde u godinama šezdesetim, odlazi mu u pohod naša preljubnička družica, i njen suprug, ljubitelj Đeržinskog. Šta se za ovih kolokvijuma raspredalo među tako disparatnim subjektima, o tome nema ništa u izvješću gospođe kćeri, čija storija, što se ove hronike tiče, sve manje me interesuje. Ostaje kao znak jednog ludog vremena sudbina tog njenog supruga, druga moje mladosti, Čija moralna, intelektualna i duhovna devijantnost išla je do tragičnog kraja. Razbolevši se kobno, on je u poslednjim danima života bežao od svršetka po bolničkim hodnicima dok ga jedan materijalistički psihijatar nije ubedio da smrt nije ništa, nego nekakav pojav prirodni.

………………………………………………………………………….

Da li je iko u to naše vreme imao uvid u dvostruki život moje junakinje? Ili je sama morala da podnosi svoju moralnu šizofreniju? Postoji više ljudi danas koji moju šokiranost dočekuju s podsmehom. Tvrdeći da taj slučaj bio je manje više poznat. Sve nanovo pada na moju naivnost, koje se ne stidim. Osim toga, ja sam odavno napustio poprište naše domaće istorije beščašća, prevideo sam da je ovo, u međuvremenu, postalo zvanično načelo moje negdanje zemlje.

Možda u ono vreme, verdirensko, mnogo toga nije imalo pristupa u naše glave, jer smo ih punili jedino na način kako se rasuti teret trpa u utrobu broda; trebalo je da prodje veći deo života, kako bi se ova isporuka, prekookeanska, raspoznala. Vreme mladosti doba je saznavanja, ne gotovih znanja. To liči na onaj rani period ljudske civilizacije, skupljački. Koji još daleko je od običnog zaoravanja prve brazde, a gdje je tek teška industrija metafizičkih mudrosti! Možda ja nisam ni bio obavezan da razumem dvosmislice u ponašanju svoje prijateljice, a to moguće ni ona sama nije još razumevala, tada. Čak i velikom raskolu, duhovnom i moralnom, treba vremena da sazri. Treba ceniti onaj period neznanja, ovo predvreme, koje nije obavezan uvod u pozitivan razvoj. Ovo ispoveda jedan skeptik, uveren da nema napretka za ljudsku sudbinu, bez obzira na novotarije tehnološke prirode. Ja sam naprotiv, svedok opšteg nazatka u povijesti naše rase.

U ovome nema nikakvog hereditarnog pesimizma, no samo one prosvetljenosti, retke ali postojeće. Kojom napisane su stranice Sioranove, Beckettove, Thomasa Bernharda, kao i jedne vidovite mlade hrvatske spisateljice, Tatjane Gromača, čija poslednja knjiga zove se Bolest svijeta. Teško mi je povjerovati, veli ona, da je moguće da bilo tko, tko pripada kategoriji ljudskog bića, mogao biti izuzet od osjećanja kao što su očaj i beznađe, jadnost i slomljenost, i ponovno očajanje… Možda je to zbog toga što su svi postali u tolikoj mjeri ravnodušni na ugnjetavanje… Hoće li mi netko objasniti, a da to nije svećenik ili zastupnik Stvoritelja osobno, što mi to ovdje radimo i zbog čega smo tu uopće došli?… Ja se u svakom slučaju plašim, a plašim se ponajviše iz razloga jer nemam povjerenja u svijet u kojemu se nalazim, nemam povjerenja u liječnike, odvjetnike, učitelje ni institucije, nemam povjerenja u čestitost njihovih namjera, odnosno nemam povjerenja prvenstveno u njihovu iskrenost samih prema sebi, na čemu, dakako, počiva sve ostalo… Čovjek se istovremeno bori da bude ono što mu je namjenjeno da bude, i istovremeno se tome opire… plaši ga mogućnost razvoja, mogućnost evoluiranja u nešto više, ostaje začauren, kao ličinka, jer se nije usudila postati leptirom.

Trebalo je da dospe jedan naraštaj, dvaput mlađi no što je moj, pa da, tavoreći i nadalje u jednoj retrogradnoj zemlji, obznani ono što smo mi sami, još tada morali znati.

Ja bar nisam bio sposoban da vidim to, onda. U periodu koji uopšte nije bio predviđen da se u njemu nešto vidi do kraja, osim u naznakama. Takvoj situaciji išla je na ruku opšta okolina jednog režima, naoko optimističkog, a zapravo do kraja turobnog. Koliko samo iskonske veselosti bilo je u našim mladim srcima, a upravo to, to nezasnovano veselje bilo je puno opasnosti, kako smo samo smeli biti onoliko razdragani! A tek u toj optimističkoj tragediji moglo se izroditi onako ružno izdajništvo, da smo bar malo manje bili otvoreni jedni prema drugima! Ali dug je put do gorčine, do sumnje, do deziluzije, do tako dragocene razočaranosti. Svejedno, ne potcenjujem onaj period, prepun naivnih slika sveta, iz kojih, jer, istom moguće je dopreti do kasnijih saznanja. Ima nečeg naopakog u biblijskoj hronologiji čovekovog puta, mislim da na početku ustanovljen je rajski ugođaj (neizbežno ispunjen prividom), kasnije stiže tranzicija čistilišta „svakodnevnog života“, sigurna predsprema za pakleni finale. U Deci raja, poznatom filmu, na stvari je život artista, glumaca i pajaca. Sad mi se tako nekako čini onaj naš život, verdirenski, iz godine 1952, kao period pun kostimiranosti. Nekoliko mladih duša, u garderobi siromaškog teatra, upravo u vreme šminke. Priprema se komad, još uvek neizvesne sadržine, jedino treba da odaberemo garderobu. U svemu tome vrlo je malo pravog, mnogo više veštačkog. Ali čovek i jeste veštački proizvod, skrpljen od koječega, pa onda čovek-glumac, onaj koji nešto „predstavlja“, skoro da je pleonazam.