Dogodine u Semoljpolisu

Dva ključna termina u studiji su „Megalopolis“ i „urbani diskurs“. Vladušićev koncept Megalopolisa u glavnim crtama poklapa se s konceptom Imperije Harda i Negrija. Međutim, za razliku od (neo)komunističke orijentacije američko-italijanskog autorskog dvojca, Slobodan Vladušić antiglobalistički angažman razvija iz konzervativne nacionalističke perspektive. Kao alternativu Imperiji/Megalopolisu on nastoji da afirmiše koncept države nacionalnog suvereniteta i različite oblike patrijarhalno-militarističkih društvenih vrednosti. Pri tom, pored relevantne kritike globalizacije, on u argumentaciju upreže nizove stereotipnih narativa iz nacionalističkog imaginarija, koji se pre svega odnose na idealizaciju i mitologizaciju nacionalne prošlosti i na svojevrsnu apologiju anti-modernosti. „Urbani diskurs“ je Vladušićev hibrid, koji postaje objedinjujuća negativna „etiketa“ za svaki, uslovno rečeno, antikonzervativni diskurs.

U tumačenju Crnjanskog Vladušić nastoji da „detektuje tragove“ Megalopolisa u delima srpskog pisca. Tekstovi su analizirani po redosledu objavljivanja (od početka 20-ih do početka 70-ih), što u Vladušićevoj interpretaciji koincidira sa izranjanjem i formiranjem slike Megalopolisa kod Crnjanskog. U fokusu studije su kako fiction tako i non-fiction tekstovi: Pisma iz Pariza (Beč i Pariz), Knjiga o Nemačkoj (posebno „Iris Berlina“), Druga knjiga Seoba (Beč), Kod Hiperborejaca (Rim), potom Roman o Londonu na kome je težište analize, i na kraju poema Lament nad Beogradom, koja po autoru donosi jedno moguće razrešenje Crnjanskovog/Vladušićevog sudara s Megalopolisom.

Vladušićevo metodološko usmerenje u osnovi je deduktivno, s jasnim političko-ideološkim „predumišljajem“: on od početka pred očima ima Megalopolis i onda ga traži i u manjoj ili većoj meri pronalazi u različitim tekstovima Crnjanskog. Apsolutno negativan vrednosni okvir o globalizaciji autor postavlja unapred, a potom sledi selektivno i tendenciozno parafraziranje tekstova Crnjanskog koji treba da potkrepe početne stavove. Tako se u studiji gubi granica između detektovanja i rekonstrukcije slike grada koja postoji u delima Crnjanskog i Vladušićeve naknadne kontekstualizacije i instrumentalizovanja tih tekstova u vlastitom obračunu s Megalopolisom („Crnjanski toga još nije bio svestan“ ili „Crnjanski previđa problem…“). Zato je koliko samorazotkrivajuća, toliko i zapanjujuća urednička beleška na zadnjoj korici (Vladušićev sažetak?), gde stoji da su u knjizi „analize kontekstualizovane na drugačiji način nego u disertaciji: one se čitaju kao anticipacija i polemika sa tzv. urbanim diskursom, koji nastaje nakon smrti Crnjanskog“, pa je studija zapravo postala „šifrovano uputstvo za preživljavanje u dobu Megalopolisa“.

Po Vladušiću su za odnos Crnjanskog prema gradovima, tj. duhovnim tekovinama modernog sveta tri najbitnije vrednosti „nacija, istorija, individualnost“, koje pisca direktno povezuju s tradicijom romantizma. Vladušić ističe Crnjanskovu „lojalnost naciji“ i navodi da je za njega, kao i za romantičarskog pesnika Branka Radičevića, „nacionalni identitet“ zapravo „prirodni“, „izvorni“, „apsolutni i nepromenljivi“ identitet. Čak i da je to u slučaju Crnjanskog i Radičevića tačno, što je kranje diskutabilno, naračito u slučaju autora Dnevnika o Čarnojeviću i Lirike Itake, apsurdno je to što Vladušić tu „prirodnost“ i „apsolutnost“ nacionalnog identiteta zdravo za gotovo prihvata kao stanovište u književno-teorijskoj studiji pisanoj na početku 21. veka. Tačnije rečeno, apsurdno je i tragično što se takvo stanovište u našoj akademskoj sredini prihvata i štaviše otvoreno i institucionalno podupire. Vladušić lamentira nad pojavom „hibridnog identiteta“ i njegovim „normiranjem“ u globalizovanom svetu, ali upravo on i linija etno-nacionalističkog antiglobalizma postavljaju kao normu naturalizovani pojam „homogene nacije“, što je u mnogo većoj meri diskriminišući koncept.

Sumatraizam Crnjanskog je teška prepreka za nacionalističku instrumentalizaciju pisca kakvu provodi Vladušić i on pokušava da je prevaziđe tako što proširuje polje sumatraizma i čini ga aplikabilnim gotovo na sve što mu u izlaganju zatreba. U osnovi, sumatraizam je za Vladušića sinonim za „neurbano“, odnosno „antiurbano“. To nije netačno, ali ta „neurbanost“ zapravo je „nuspojava“ iskonskog humanizma i utopističkog kosmopolitizma, koji su temelji sumatraizma. Vladušić to, međutim, upotrebljava kao argumentacijsku kopču po kojoj sumatraizam, romantizam i nacionalizam postaju međusobno gotovo potpuno razmenljivi antipodi globalizma.

Isključivanje romantizma iz projekta modernosti, kao i strogo odvajanje postmodernizma od nasleđa romantizma, tj. direktno povezivanje postmodernizma s tradicijom prosvećenosti, više je nego problematično; u najmanju ruku je to mnogo složenije pitanje nego što ga Vladušić predstavlja (to je upravo problem koji je u svojoj očiglednoj konačnoj nerazrešivosti formulisan u Dijalektici prosvetiteljstva Adorna i Horkhajmera). Kod Vladušića nije do kraja jasno da li prosvetiteljstvo već u sebi ima klicu vlastite negacije, kao urođenu sklonost ka deformisanju koja na kraju dovodi do bioregulacije, ili pak Megalopolis prosto zloupotrebljava „nevine“ tekovine prosvećenosti i preobražava ih u svoju suprotnost. Vladušić nije ni neobrazovan ni neinteligentan kritičar da ne bi uvideo suptilne teorijske distinkcije koje su mu se otvorile, ali njegova analiza se odatle prosto strovaljuje u banalni nacionalizam. Autoru je očigledno bilo dovoljno samo da ukaže na to da nešto s projektom prosvetiteljstva nije u redu, i to bi samo po sebi trebalo da bude dovoljno za afirmaciju nacionalizma i antimodernosti.

Poglavlje posvećeno Drugoj knjizi Seoba, je najproblematičnije, argumentacijski najnategnutije mesto u studiji i tu se jasno provide unutrašnje protivrečnosti i nedoslednosti koje proizlaze iz deduktivne koncepcije studije i autorove ideološke ostrašćenosti. Naime, Vladušić potencira da je u romanu Crnjanskog slika Beča oblikovana pre svega pod uticajem „aktuelizacijske“ piščeve svesti o dvadesetovekovnom društvu, odnosno da tek posredno predstavlja sliku metropole iz 18. veka. To bi na nekom drugom mestu moglo zazvučati tautologično, ali stvar postaje kontradiktorna kada se ima u vidu Vladušićevo oštro odbacivanje bilo kakvog deesencijalizujućeg pristupa istoriji (otvoreno ironizira poznate postavke Linde Hačion o „otvaranju istorije prema sadašnjosti“). Naposletku, Vladušić sam zaključuje da fenomen koji patetično naziva „urbanim slepilom“, kod Crnjanskog, za razliku od Andrića, egzistira „izvan društvenoistorijskog konteksta“, tačnije kao antropološka konstanta.

Dodatna protivrečnost je u tome što Vladušić i sam metodološki postupa po temeljnim načelima kulturalnih studija koje žestoko osporava, tako što u korpus tekstova kojima se bavi smešta i fikciju i ne-fikciju, i romane i poeziju i žurnalistiku Crnjanskog i time izjednačava „visoke“ i „niske“ žanrova u smislu da ih prevashodno posmatra kao posrednike ideološkog sadržaja. Vladušićev pojmovni aparat i analitički žargon, kao i sam „žanr“ njegove studije, koji je najbliži „integralnoj“ teorijskoj prozi, duboko su ukorenjeni u poststrukturalističkoj, odnosno postmodernoj paradigmi, iako autor eksplicitno ističe da od toga nastoji da se „izmesti“. Pri kraju knjige, Vladušić uspeva donekle da stiša niske nacionalističke strasti koje „besne“ najvećim delom studije, ali posledica toga je da u najbitnijim tačkama sam potkopava svoju prethodnu argumentaciju. Tako Beograd iz Lamenta po Vladušiću „objedinjuje osobine prestonice i Megalopolisa“, odnosno predstavlja njihovu „tačku sinteze“. Kako je sada takva sinteza ipak moguća? Kako sada, na kraju, „duh vremena“, odnosno duh Megalopolisa postaje ipak pozitivna vrednost ili barem ne apsolutno negativna? Otkud je sada moguće „svariti Megalopolis“?

Nekoherentnosti koje postoje u Vladušićevoj studiji tipične su za demagošku, ideološko-agitatorsku retoriku, gde je težište na ekspresivnom efektu i gde se računa s emotivnim reakcijama čitalaca („Otuda, radi golog opstanka, Megalopolis mora da se hrani ljudskim životima, jer oni u njegovoj utrobi sagorevaju.“). Pri tome, temeljne pojmovne opozicije i distinkicije, koje su najčešće netačne ili izrazito tendenciozne, na „skrovitim mestima“ teksta kao uzgred su, u manjoj ili većoj meri, „preventivno“ zamagljene i relativizovane. Vladušićevo izlaganje najvećim delom ima izrazito patetičan i didaktički ton nekakvog političkog traktata („to je važno zapamtiti…“). Iako pretencioznost ne mora da bude po sebi loša, Vladušićeva studija je napisana s izrazito nadobudnim autorskim stavom, što u nekim trenucima ima i autoparodične efekte. Pre svega se to odnosi na nadmenost i autorsku egomaničnost s kojom Vladušić (misli da) diskredituje i „raskrinkava“ najznačajnije autore „urbane“ književne teorije, pre svega postkolonijalnih studija. U trenucima kada autor uspe da se oslobodi svoje ideološko-političke fiksacije, njegova analiza Crnjanskog postaje zaista suvisla i inventivna, i to su, nažalost ne tako česta, najbolja mesta u knjizi (poglavlje o Hiperborejcima gotovo u celini, analiza Lamenta nad Beogradom, kao i pojedini delovi iz odeljka o Romanu o Londonu).

Vladušićeva pozicija u studiji Crnjanski, Megalopolis pripada onom tipu konzervativnog antiglobalizma koji je pre svega projektovan za domaću upotrebu i za autorsku ličnu simboličku „dokapitalizaciju“ unutar lokalne zajednice. Taj antiglobalizam dolazi iz lažno marginalne pozicije, jer je Vladušić i te kako udobno smešten u institucije „provincije“ i zapravo samo za njih i piše. Jedno je kada Vladušić ovakvu studiju piše i objavljuje u Novom Sadu, tj. Beogradu i na srpskom jeziku, a sasvim drugo da je to uradio na nekom od univerziteta u svetu i na engleskom jeziku (ili bar na nekom od velikih svetskih jezika). Jer ako se pogleda akademska i uopšte književna scena u Srbiji, a onda i Vladušićev status unutar nje, ne samo da „urbani diskurs“ nije preovlađujući, nego je, u institucionalnom smislu, prokažena margina.

Nije sporno da teorijski koncepti koje Vladušić raskrinkava kao trule plodove „urbanog diskursa“ (imagologija, postkolonijalna kritika, novi istorizam) imaju površnosti i reduktivne mehanizme, metodološka ograničenja i ideološku pozadinu, pa konačno i pomodne papagajske reciklaže (kao i bilo koji drugi pristup književnosti i kulturi), ali Vladušić to potencira upravo da bi zamaskirao vlastitu poziciju, koja isto tako ima i ograničenja i prilično jasnu političko-ideološku pozadinu. Diskurs „satanizovanja globalizacije“ koji Vladušić aktivira u određenju i analizi „urbanog diskursa“ – gde se ovaj na prvom mestu svodi na „stigmatizovanje nacionalnog identiteta“ – temeljni je narativ (ultra)desnih antiglobalista ne samo u Srbiji. Ali takvo osporavanje globalizacije sa stanovišta etno-nacionalizma nigde u svetu nije teorijski relevantno niti zaista politički delotvorno, ako Vladušića i njegove kolege i saborce iz NSPM i Vučelićevog Pečata realna efektivnost njihovog anagažmana uopše i zanima.

Ako Crnjanski modernom globalizovanom svetu utopistički suprotstavlja „defanzivni romantičarski kosmopolitizam“ (što bi mogla biti definicija sumatraizma), Vladušić mu, zloupotebljavajući pri tom delo velikog pisca kao paravan, suprotstavlja ofanzivni, parohijalni srpski nacionalizam (što možemo označiti kao „semoljizam“). Jedan od najboljih i najproduktivnijih kritičara na našoj sceni postao je objekat srpskog nacionalizma i semoljskog antiglobalizma, i to je tužno. Ostaje uteha, što je i mnogo važnije, da Crnjanski, srećom, nije ono što je Vladušić od njega u ovoj knjizi napravio.