Dosadilo mi je da budem objekat politike

Na život Donke Banović, poslanice Demokratske stranke Srbije iz Dimitrovgrada, politika je uticala od ranog detinjstva. To ju je i navelo da počne da se bavi politikom. „U jednom trenutku sam shvatila koliko se politika bavila mojim životom i životom moje porodice. Onda vam nekako dosadi da budete objekat već poželite da postanete subjekt i da probate da utičete“, priča ova rođena Bijelopoljka, koja je deo života provela u Americi.
– Kada se 1941. godine zaratilo, moj deda je učestvovao u ratu, bio zarobljen i iselio se u SAD. Moji roditelji su 1969. godine odlučili da se naša porodica iseli u SAD. Tada sam imala šest godina, a moj brat tri. Praktično je tada moj otac upoznao svog. U Americi sam završila osnovnu školu, a onda smo se 1978. svi zajedno vratili u tadašnju Jugoslaviju, priseća se Banović. Na konstataciju da se iz Amerike retko ko vratio, a da mnogi i danas žele da se isele, Banovićeva objašnjava da je njenoj porodici bilo teško da se prilagodi američkom načinu života. „Baba i deda su jedva čekali da se vrate u Jugoslaviju. Nismo bili klasični gastarbajteri, nismo imali težak život u SAD, baba i deda su „pripremili teren“ za nas. Imali smo kuću, posao, sve kad smo došli. Živeli smo u Geriju, 40 milja od Čikaga, gde ima dosta naših ljudi, ali moji roditelji ipak nisu mogli da se naviknu na život u Americi. Onda smo se svi zajedno, moji roditelji, baba, deda, brat i ja vratili u Jugoslaviju. Kad danas čujem kako ljudi žele da odu u Ameriku, mislim da bi ipak trebalo dobro da promisle, provedu bar šest meseci u SAD i odluče gde je bolje. Govorim doduše o onom mirnom i bogatijem periodu Jugoslavije. Kao dete bila sam presrećna u Jugoslaviji i bila mi je strašna promena kada sam sa šest godina otišla u SAD. Sećam se beskrajnog osećaja slobode u Jugoslaviji, izlazaka, srećnog detinjstva“, priča Banovićeva, dodajući da je takav život bio nezamisliv u Americi. „Kada smo se vratili, dobro sam govorila srpski, ali sa stranim akcentom i loše sam pisala“, seća se.

Važno je da se dobro radi

Donka Banović je rođena 1963. Po zanimanju je profesorka engleskog. Ovo joj je drugi skupštinski saziv i članica je Odbora za prosvetu i za međunacionalne odnose. Član je Komiteta za migracije, izbeglice i stanovništvo i Komiteta za kulturu i obrazovanje pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. DSS se priključila od 2000. Ranije nije bila partijski aktivna. Pred poslednju skupštinu DSS pojedini mediji su spekulisali da se nalazi među kandidatima za potpredsednika stranke. Nije to postala, a potpredsednica je, ispred „nežnijeg“ pola postala Svetlana Stojanović. „Priča da sam kandidat za potpredsednika bila je medijska spekulacija. Mene niko nije ni zvao da pita da li je to tačno“, primećuje. Dodaje da je stranka kao porodica, da je Svetlana Stojanović duže u DSS i normalno je što je izabrana. „Ko će biti potpredsednik, a ko neće, po meni nije toliko ni bitno. Važno je da se dobro radi“, zaključuje Donka Banović.

Po povratku njena porodica počinje da živi u Baru, gde Donka završava srednju školu. Filološki fakultet, odsek za engleski, završava u Sarajevu. Udaje se za Sarajliju, ali aprila ’92. godine u Bosni počinje rat i sa porodicom se iseljava u Srbiju. Prisećajući se Sarajeva, kaže da je to bio „posebno divan grad“. „Živela sam u mnogim mestima, ali za Sarajevo sam i dalje posebno vezana i jako mi je žao što se sve desilo. Svi su govorili da u Sarajevu ne može da se desi rat, a na kraju je Sarajevo najgore prošlo. Kad to preživite i prođete, shvatite da je sve moguće i da ni u šta ne možete biti sigurni“, ističe Banovićeva, dodajući da joj se plače kad god se seti aprila ’92. i početka rata u Sarajevu. Njena porodica, na sreću, nije stradala u ratu, ali danas žive u više bivših jugoslovenskih republika. „Mi smo pravi EX YU primerci. Moji roditelji su u Crnoj Gori, muževljevi u Bosni, porodica i prijatelji od Triglava do Đevđelije. Ima to i svojih prednosti. Svuda imamo nekog“, ističe.
Po dolasku u Srbiju, najpre je dve godine radila u Bajinoj Bašti kao profesor engleskog. Pošto je njeno zvanje tada bilo deficitarno, prijavila se na konkurs i zaposlila u gimnaziji „Ćirilo i Metodije“ u Dimitrovgradu 1994. godine. I danas je zvanično zaposlena u ovoj gimnaziji, ali joj staž miruje dok je poslanik. „Škola i đaci mi nedostaju. Rad u obrazovanju je divan, jer vas nagrađuje tako što rezultat vidite posle izvesnog vremena. Divno se osećam kad dođe neki moj đak i kaže mi „profesorko, upisao sam prvu godinu engleskog“. U politici nije tako. Tu nekako ne možete da vidite rezultat ili morate da čekate da prođu godine da se vidi boljitak“, primećuje ona, dodajući da su je đaci naveli da se posveti politici.
Banovićeva i njena porodica odlično se osećaju u Dimitrovgradu. „To je divno malo mesto sa predivnim ljudima, koji su nas izuzetno lepo prihvatili. U Dimitrovgradu žive uglavnom Bugari, ali nikada nismo primetili da nas drugačije posmatraju jer nismo Bugari. Naprotiv. Prvog sina sam rodila 1995, a 1998. drugog sina, tako da sam dobila dva Dimitrovgrađanina. Rođeni su, doduše, u obližnjem Pirotu, pa se šalim da su to moji Piroćanci“, dodaje. Komentarišući aktuelno stanje u školstvu i štrajk dela prosvetnih radnika, Banović kaže da razume njihove zahteve. „Plate jesu bolje nego štio su bile, ali su i dalje male, pogotovo za vannastavno osoblje. Znam koliko su mala primanja spremačica, domara. Volela bih da u budžetu ima dovoljno novca za povećanje plata i u pravosuđu i prosveti, ali mi se čini da pribegavanje odmah štrajku nije dobro. Moglo se više razgovarati“, navodi. Ona dodaje da je brine što na kraju ceh štrajka plaćaju đaci koji moraju da nadoknađuju izgubljene časove.
U prošlom skupštinskom sazivu, Donka Banović je bila predsednica Odbora za prosvetu, koji je podržavao akcije tadašnjeg ministra Slobodana Vuksanovića o ograničavanju rada kafića, „sklanjanju dece sa ulica“, protiv nasilja u školama… Govoreći o dometima tih akcija, Banovićeva ističe da se sa sličnim problemima suočavaju mnoge države i da mladima mora Srbija dugoročno da se bavi. „Inicijativa Ministarstva prosvete za ograničenje rada kafića morala je da bude praćena i odlukama lokalnih samouprava jer one uglavnom određuju rad kafića. Znam da su u Pirotu to uradili, ali da li se to poštuje, drugo je pitanje. Što se tiče problema nasilja u školama i među mladima, na rešenjima se mora raditi, ali tu ne može samo škola sve da učini. Često se čuje da su nastavnici i profesori krivi za sve, ali roditelji zaboravljaju da prvo ide porodica, a onda škola. Ne mogu roditelji da očekuju da škola učini sve, da vaspitava, obrazuje, pomaže“, zaključuje Donka Banović, koja je i član delegacije Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Na pitanje kako povezuje porodične i skupštinske obaveze, Banovićeva odgovara da je ženama u politici mnogo teže nego muškarcima, mada dodaje da se ne slaže sa tradicionalnim podelama na muške i ženske obaveze. „Da bi žena mogla kvalitetno da se bavi svojim poslom, mora da ima puno razumevanje supruga, porodice i bliže okoline. Imam sreće što se toga tiče, jer mi suprug pruža punu podršku, ume da se brine o deci, naučio je da kuva, vodi računa o školskim obavezama. U tom smislu sam mirna i ne brinem da li su deca jela, dobro obučena, uradila domaći… Ali jednostavno mi puno nedostaju i jako mi je teško što nisam sa njima svakog dana“, ističe Donka Banović.