Dragan Milin: Patina drevnog jevrejskog jezika

Srpska kultura je odnedavno tako oplemenjena novim prevodom Starog zaveta na srpski jezik. I ne samo novim, već i prvim prevodom sa originala, sa jevrejskog.

Sve zasluge za ovaj veliki poduhvat idu prevodiocu, protojereju-stavroforu, dr Draganu Milinu, nekadašnjim dugogodišnjim profesorom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. I, naravno, izdavaču, Biblijskom društvu Srbije koje je prevod dr Milina objavilo zajedno sa Novim zavetom u prevodu Emilijana Čarnića iz 1973, kao Sveto pismo Starog i Novog Zaveta. Izuzetna je novina da su oba prevoda štampana ekavicom, i ćiriličnim pismom.

Objavljivanjem prevoda Starog zaveta sa starojevrejskog originala srpska kultura, teologija i nauka ispunile su dug prema novim generacijama, s obzirom da je prvi prevod Biblije na srpski jezik objavljen pre više od vek i po: Vuk Karadžić je Novi zavet preveo 1847, a Đura Daničić Stari zavet 1867, uzevši za osnovu Vulgatu, Bibliju koju je sa starogrčkog i jevrejskog krajem IV veka preveo Jeronim, kasnije Sveti Jeronim, po nalogu rimskog pape Damaskusa I.

Originalni tekst Starog zaveta pisan je na starojevrejskom jeziku. Postoji, međutim, prevod Starog zaveta i sa starogrčkog. Reč je o Septuaginti, Starom zavetu prevedenom na starogrčki u Aleksandriji, gradu koji su odmah po osnivanju počeli da naseljavaju Jevreji. Te nove generacije egipatskih Jevreja zaboravile su jevrejski i počele da govore grčki, pa je jevrejske spise za njih trebalo prevesti na taj jezik. Tako je, legenda kaže, Ptolemej Filadelf na ostrvu Faros oko 200. godine p.n.e. zatvorio „sedamdeset rabina u sedamdeset koliba“ koji su potom stvorili „sedamdeset identičnih prevoda Biblije“. Prevod je nazvan Septuaginta, a posao je, kažu istoričari religije, završen tek oko 130. godine p.n.e. Inače, Biblijski institut Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu pre izvesnog vremena započeo je projekat prevoda Septuaginte na srpski jezik. Tako će srpska kultura imati još jedan prevod Starog zaveta, ali ovoga puta sa grčkog, za koji inicijatori prevođenja pak tvrde da je reč o originalu.

Poznato je, međutim, da autograf nijedne knjige Starog zaveta ne postoji, već postoje prepisi koje su prevodioci i prepisivači vekovima unazad sređivali na osnovu sačuvanih delova i odlomaka, trudeći se da sastave jednu moguću celinu. Pronalaženjem Kumranskih rukopisa pre 75 godina otvorene su nove mogućnosti, ponegde čak i tačnije varijante osnovnog drevnog teksta.

Glavni izvor Starog zaveta je Masoretski tekst koji potiče iz IX veka, kanonska zbirka jevrejskih svetih spisa nastala tokom viševekovnog proučavanja preživelih tekstova na originalnom jevrejskom jeziku. Ime je dobijeno po masoretima, naučnicima koji su ovim svojim viševekovnim radom održavali jevrejsku tradiciju. Dr Dragan Milin je za podlogu svog prevoda Starog zaveta uzeo upravo Jevrejsku bibliju Štutgartenziju (Biblia Hebraica Stuttgartensia), tu zasad najpouzdaniju zbirku masoretskih tekstova.

* Kako ste se odlučili da prevodite Stari zavet sa originala?

– Na Bogoslovskom fakultetu sam predavao dva predmeta, Sveto pismo Starog zaveta i Starojevrejski jezik, trideset pet godina. Znao sam koliki je posao da se prevede ceo Stari zavet i, pravo da vam kažem, imao sam strah ili strahopoštovanje, nisam smeo da se odlučim na takav jedan veliki rad. Uzgred, dok sam predavao na fakultetu imao sam brojne testove, brojne seminarske radove, oko dvesta diplomskih radova, nekoliko magistarskih i dva-tri doktorska rada tako da sam bio zauzet, i nisam ni mogao da se posvetim prevodu.

I baš pred moj odlazak u penziju direktorka Biblijskog društva Srbije, Vera Mitić, znajući da srpski narod uopšte nema Stari zavet preveden sa originala, shvatila je kolika je potreba za njim. I nekako blago, ali autoritativno, ubedila me je da se latim tog posla. Počeo sam to da radim, a onda sam otišao u penziju, i svima kažem: „Tako sam fino osmislio penziju, pa nisam ni osetio neki prelaz; čak ovde kažu da sam češće dolazio na fakultet nego dok sam bio u radnom odnosu!“ Skoro svaki dan sam prevodio, od 9 do 12 sati prepodne; bio je to vrlo naporan rad. Jer, nije u pitanju samo prevođenje. Ako bi prevodio tri strane dnevno jednom prevodiocu bi, i to sa živog jezika, engleskog, francuskog, nemačkog, ruskog, za hiljadu strana bila dovoljna godina dana. A ovo je trajalo devet godina, plus dve godine pročišćavanja teksta. I to vrlo ozbiljnog rada.

* Zašto je trajalo tako dugo?

Zato što sam prevodio sa originala. Zvanični original Biblije ne postoji, izgubljen je, i čuva se u raznim prepisima, prevodima, fragmentima i kodeksima. Ima ih na hiljade. Pa su onda naučnici izabrali najrelevantnije, i stvorili jedan primer za koji misle da je najverniji originalu. I to do čega su došli, najbliže autografu, je najviša ljudska misao. Niko ne može da tvrdi da je baš tako bilo, ali jedan predložak može i da se fusnotama malo promeni. Jer, u tekstu imate onu brojčicu, ili slovo, da pogledate u fusnotu; tako sam morao da konsultujem i druge prevode. I, eto, mada sam sa velikim strahom prišao tom poslu, posle tih jedanaest godina priveli smo to kraju.

* Stari zavet je pre vas preveo Đura Daničić. Šta mislite o tom prevodu?

– Prevod Starog zaveta Đure Daničića je sa latinskog jezika, a prevodioci znaju da je prevod sa prevoda četvrtina vrednosti teksta. Nijedan prevod nije sto odsto tačan, u svakom se gubi ponešto. Ja sam se oslonio na original jer mi je bilo stalo da prevedem što tačnije. Međutim, kad su nailazili teži delovi, teže ili nepoznate reči, onda sam konsultovao, verovali ili ne, deset biblija. Na grčkom Septuagintu, Vulgatu na latinskom, zatim crkvenoslovensku, rusku, francusku, nemačku, englesku, dva hrvatska različita prevoda, i Daničićev, na srpski. I mnogo sam puta nailazio na neke teškoće jer, recimo, njih osam jezika prevede pogrešno, a samo jedan bude tačan!

Inače, obično kad dođu, moleri pitaju ko vam je ovo malao, pa izgrde svog prethodnika. Ja nipošto ne bih grdio Daničića. Naprotiv, jako ga volim, on me je kao studenta uputio na Stari zavet, i zato sam ga zavoleo. I tvrdim uvek da je to najlepši spomenik srpskog jezika u 19. veku! Lepši nego Branka Radičevića, i Đure Jakšića! Lepši od Vuka Karadžića.

* Da li ste nešto zadržali od Daničićevog prevoda?

– Đura Daničić je bio školovan čovek, i njegov jezik je divan, međutim, on ima dosta turcizama i arhaizama. NJegov ijeh – Jakovljevijeh – mnogima smeta. Meni nije smetao jer sam voleo taj tekst, i uvek kažem: „Kome to smeta taj jedva čeka da ostavi Bibliju i kaže ‘Ja ovo ne mogu da čitam'“. Zbog njegovih Jakovljevijeh sinova! Kao, ne razume…

Od Daničića sam, vrlo rado i svesno, uzeo dva principa. Jedan su lična imena i geografski pojmovi. Po meni, i po originalu, ja bih mnogo štošta promenio, recimo Isus Navin; ma, nije Isus, to je Jošua, Jehošua, ali prosto nisam hteo, i smeo, da menjam jer je naš narod navikao na Daničićeva imena i geografske pojmove, pa sam to apsolutno ostavio čak i kad je bilo pogrešno. Ako je bitno reći, samo sam jedno promenio: Daničić je preveo Solomun, a pošto mi više govorimo Solomon to sam izmenio, jer je čak bliže originalu: Šolomo, kako oni kažu.

Drugo što sam uzeo jeste jezička inverzija koja tekstu daje svečanost. Daničić kaže: „Bog naš“, a ne „Naš Bog“, a ja sam se setio, i na jednom predavanju rekao, „Osnovna molitva hrišćanstva nije ‘Naš Oče… da se sveti tvoje ime, da dođe tvoje carstvo…“, kako bismo govorili u skladu sa današnjim savremenim jezikom u kojem ide prvo pridev, pa imenica. Već je lepše – „Oče naš“.

Setio sam se i jedne Disove pesme; kad bih rekao, „Ja sam jutros zaboravio jednu pesmu…“ u tome ne bi bilo nikakve poezije. Ali kod Disa ide: „Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja!“ Odmah vidiš poeziju.

Eto, zato sam i ja uzeo tu Daničićevu inverziju koja mi se, naročito u poetskim delovima, jako svidela. Kad su istorijski delovi u pitanju, prevodio sam kako ide prema današnjem govoru, prvo pridev pa imenica.

* Koliko ste mogli da osavremenite svoj prevod Starog zaveta?

– To je vrlo važno pitanje. U prevođenju Biblije svetska Sjedinjena biblijska društva imaju iskustvo od dvesta godina. Primećeno je da postoje dve vrste prevoda, i čak na riknama objavljenih Biblija piše: Originalan prevod ili Popularni prevod. Prvi znači da je prevod bliži originalu, a drugi je što bliži narodu, čitaocu. Dakle, postoji potreba da se prevod osavremeni.

Smatrao sam da je za početak važnije da dam prevod koji će biti što bliže originalu. Pa sam, malo u šali, i govorio: „Umeo bih ja to i lepše da prevedem, da sad to uradim za narod“. Ali u prevođenju važi zlatno pravilo: ako je prevod tačan onda nije lep, ako je lep nije tačan nego je naparfimisan. I zato sam se trudio da bude prvo tačan. A neko drugi neka objavi, ako treba, lepše. Tako da sam nastojao da zadržim stil starog pisca. Evo razlike između originalnog i popularnog: stari Jevreji su voleli tautologiju i pleonazme, oni iz pet glagola kažu ono što bismo mi rekli jednim. Na primer: „A on otvori usta svoja i odgovori im govoreći i reče…“ Mi bismo rekli „On odgovori“, ili samo – reče. E, tako bih i ja u popularnom prevodu, ali u ovome sam hteo da pokažem kako su oni pisali, što je još jedan podatak za čitaoca. Eto, to su bile male teškoće, jer sam se starao da od što više njihovih izreka i poređenja ne pravim naše, da što više zadržim tu patinu starog teksta. A kasnije, ako neko hoće da ulepša, osavremeni, može. I to bi bio poseban prevod.

Možda već znate, ali evo primera u razlici između tog originalnog i popularnog prevoda. Jedna manja verska zajdnica u Americi je objavila Novi zavet, pa da bi objasnila čitaocima bolje, u Hristovoj priči o velikom dužniku u kojoj se kaže kako je jedan car hteo da svede račune, a jedan od dugova bio je 10.000 talanata, što je ogromna suma za to vreme, umesto talanata prevedeno je – 10.000 dolara. Jeste to bliže našem čitaocu, ali neka taj naš čitalac malo okrene rečnike pa neka vidi koliko je vredeo jedan talanat…

U hrišćanstvu, bar, rimokatoličkom, protestantskom i pravoslavnom, za najbolji prevod sa originala na jedan savremeni jezik važi onaj koji je uradila Ecole biblique iz Jerusalima. U Jerusalimu, naime, postoji više prevodilačkih škola, američka, engleska, nemačka, pa i francuska. U njima rade najbolji prevodioci koji su preveli celu Bibliju, a sad se vidi da Nemci, i Englezi, i drugi, više ne prevode sa originala već sa ovog, francuskog. Toliko ga poštuju. I ja taj prevod poštujem.

* Postoje mišljenja da je „Septuaginta“ original „Starog zaveta“?

Nije Septuaginta originalni Stari zavet. Originalni Stari zavet je, ipak, jevrejski. Znam da je kod Svetih otaca Septuaginta, ili prevod sa jevrejskog na grčki, bila daleko više u upotrebi, to je jednostavno zbog toga što su oni bili ljudi jelinskog govornog područja, i bolje su znali grčki nego jevrejski; jevrejski su čak retki od njih i znali, i zato su oni to upotrebljavali i citirali, pa je tako Septuaginta i imala veći autoritet u hrišćanstvu, u svetootačkoj literaturi. Mada i taj prevod, to su teolozi proanalizirali, ima brojne nedostatke. Septuaginta više odgovara našoj kulturi, našoj tradiciji, zato što je i naša teologija pod uticajem grčke i svetootačke. Inače, korisno bi bilo imati dva prevoda, i sa originala, i prevod Septuaginte. Pa uporediti.

Moja velika želja je da Patrijaršija okupi jednu Komisiju koja bi prevodila Stari zavet. Novi zavet je odlično preveden, jedna izvanredna komisija je to radila, i dosad su izašla već četiri ili pet popravljenih izdanja. Stari zavet je, međutim, i veći posao. Stari zavet je možda tri puta deblji od Novog. Pre nekoliko godina čak je i obrazovana jedna komisija, ali nekako se nismo sastajali, i to bi išlo jako sporo. Pošto je meni ovo bilo predloženo, pomislio sam – ne da ovaj prevod bude zvanični prevod Srpske pravoslavnhe crkve, ni slučajno, nego da bude jedan prilog toj Komisiji koja će, kad bude radila, moći da pred sobom ima, i uzme u obzir i prevod sa Septuaginte, i Daničićev, pa i ovaj prevod.

* Menjaju li „Kumranski rukopisi“ sliku o jevrejskom originalu?

– Kumranska problematika mi je poznata, tu su fragmenti, rukopisi koji se istražuju, i istraživaće se decenijama, vekovima. Nije ni čudo što se još proučavaju, ništa nije još dovršeno… Ruku na srce, u prvim vekovima hrišćanstva i Jevreji su nešto malo menjali u svom masoretskom, jevrejskom tekstu, i to ono što su mislili da ide na ruku hrišćanima. A bilo je i obratno, i Grci su malo ublažavali ili menjali tekst originala. Tako da možemo da kažemo da su i jedni i drugi unosili izmene. E, sad, na stručnjacima je da vide koliko, i kada.

* Izdanje „Biblije“ sa „Novim zavetom“ u prevodu Emilijana Čarnića i vašim prevodom „Starog zaveta“ je i ekavsko, i ćirilično?

– Ovaj prevod Starog zaveta ide uz prevod Emilijana Čarnića upravo zato što je on na ekavici. Uzgred, jako cenim prevod Novog zaveta koji je Sinodska Komisija uradila, ali mislim da je polovina tiraža trebalo da bude ijekavica, a pola ekavica, pa neka kupi ko šta hoće. Čujem da je u postupku da se taj prevod sa ijekavice prevede na ekavicu, ali to još traje. Ali bez obzira na moje veliko poštovanje ijekavskog izgovora, čime se čuva veza sa Banjalukom, sa Podgoricom… ekavicom se obuhvataju i Vojvodina i Šumadija, i Leskovac i Niš. Čuo sam da su pre nekoliko godina u Republici Srpskoj hteli nasilu da uvedu ekavicu. Ja sam bio protiv, to je van pameti!

* Kad „Septuaginta“ bude prevedena na srpski jezik kojem će se prevodu čitalac prikloniti?

– Čuo sam, i poznajem saradnike Instituta koji prevode Septuagintu. To su veliki stručnjaci sa Filološkog i Filozofskog fakulteta, i teolozi, i to je jedan ogroman i vrlo važan posao. E, sad, to će isto trajati dugo i teolozima će značiti da vide i razliku oba prevoda. Septuaginta ima jako veliki značaj, naročito u pravoslavnoj teologiji, ali ja bih rekao da su to odvojeni problemi. Na Zapadu – bio sam dve godine u Švajcarskoj, i znam kako se Nemci prema tome odnose – ljudi su toliko dobro školovani da im je svejedno da li je prevod sa jevrejskog ili sa grčkog. To su dva posla, i ravnopravna su.