Država mora da pomogne delima

Činjenica da oko 60 odsto dece s razvojnim smetnjama u Srbiji nije obuhvaćeno obrazovnim sistemom, kao i da oko 70 odsto osoba sa invaliditetom živi na ivici siromaštva, ukazuje ne samo na diskriminaciju, nego i na neodgovoran odnos države prema njima.

Malobrojni pozitivni primeri

Pozitivan primer za sada je samo nekoliko škola u Srbiji koje, zbog pojedinačnih napora i želje nastavnika i roditelja, uspevaju da uključe ovu decu u redovno školovanje, u skladu s njihovim potrebama. Kako se pokazalo, ta deca ostvaruju mnogo veći uspeh u redovnim, nego u specijalnim školama. Kao rezultat pojedinačnih napora da se deci sa smetnjama u razvoju omogući srećnije detinjstvo, u Beogradu je otvoren „Park duginih boja“, prvi park prilagođen osobama sa invaliditetom, u kojem se zajedno igraju deca koja imaju, ali i ona koja nemaju hendikep.

Deci s razvojnim teškoćama, umesto što su najčešće izolovana u svojim kućama, bez mogućnosti da se uključe u društvo i razvijaju svoje sposobnosti, trebalo bi pružiti mogućnost ravnopravnog obrazovanja i uključivanja u sve aspekte društva. Napori brojnih organizacija koje se bave osobama sa hendikepom da se u ovaj problem uključe i država i lokalne zajednice, koje bi sistemski podržavale njihovo integrisanje u redovno obrazovanje i tako im obezbedile dostojanstven život, dosad su rezultirali samo pojedinačnim akcijama i najčešće samo načelnom podrškom nadležnih ministarstava.
Stručnjaci naglašavaju da je za potpuno uključivanje osoba sa hendikepom u sve delove društva u kojem žive neophodno mnogo više od takve podrške, a to znači organizovanje obuka za nastavnike za rad s takvom decom, prilagođavanje nastavnih programa deci da bi nakon uspešno završenog školovanja mogla da se zaposle i obezbede život ravnopravan sa drugim članovima društva.
Deca s razvojnim smetnjama nisu deca s posebnim potrebama, upozoravaju stručnjaci. Prema rečima Vesne Bogdanović, izvršne direktorke Centra za razvoj inkluzivnog društva, ta deca imaju potpuno iste potrebe kao i njihovi drugovi, potrebe da se druže i da zajedno uče i zato im to treba omogućiti i u redovnim školama. Ona za Danas ističe da je „kvalitetno obrazovanje osnovni preduslov za kasnije zapošljavanje osoba sa invaliditetom“. Međutim, kako kaže naša sagovornica, ni u vezi s tim nisu dovoljno informisani.
– Osobe sa invaliditetom se plaše da će, ako dobiju zaposlenje, izgubiti redovna primanja u vidu socijalne pomoći, što pokazuje i njihovo nedovoljno znanje o sopstvenim pravima. Prema mojim saznanjima, osobe sa hendikepom ne gube pravo na invalidninu ako se zaposle. Ipak, problem je u tome što im neki domovi, u kojima su smeštene, u slučaju da nađu zaposlenje uskraćuju boravak. Zato je njihov strah u određenim slučajevima opravdan – navodi Bogdanović.
Pored ogromnog broja dece koja nemaju pristup obrazovnom sistemu, kao i nepostojanja strategije nadležnih institucija o sistemskom rešavanju ovog problema, dodatni problem predstavlja i to što ne postoji precizna evidencija o tome koliko uopšte u Srbiji ima dece s razvojnim teškoćama, kao ni o njihovoj uključenosti u redovne ili specijalne škole.