Dubina stakla

I mogu se pitati: šta li sad ovaj Subrosa piše ovo i zašto?

Odgovor na pitanje šta li sad ovaj piše postoji – ali zašto? U nastavku, ne toliko opširno koliko bi možda trebalo, biće reči o knjizi (ah, kakvo otkriće za čitaoca) s blagom sumnjom u njenog autora.

Zašto?

Razlog za korišćenje reči sumnja, u vezi s autorom, jeste da se zapitamo u postojanje pesnika, a ne zbog poništavanja njegovog postojanja.

Svakako, neko je morao napisati knjigu, no, da li je to Hadžem Hajdarević?

Dakle, jedna zapitanost koja bi mogla stvarati izvesne poteškoće za istoričara književnosti, ali ne i za teoretičara.

I sad, kao neki dobar duh koji samo postavlja zagonetke za dokone čitaoce i one koji će u svemu ovome pronaći smisao, bez očekivanja da se odgovori na pitanje – zapitajmo se: pošto smo pitanje autora ostavili istoričarima književnosti, a nama samo tekst, šta bi bilo kada bi se tekst koji je pred nama neprestano menjao, tj. kad bi stihovi neprestano menjali svoja mesta u knjizi?

Zamislite, na trenutak, jednu veliku staklenu površinu i stihove na njoj, koji, kad im se približite, bivaju sve teži za čitanje, a kad se odaljite, imate utisak da sve razumete i da je sve kristalno jasno.

Dakle, kako čitati stihove na staklu?

Ili, korak dalje u razmišljanju, kako čitati stihove ukoliko se oni, zapravo, nalaze iza stakla?

I, još jedan mali dodatak, kako bi vizuelni efekat bio potpuniji – kiša.

Od stihova koji se mogu sresti na početku Pišem i govorim sebi / ti si sluga nevidljivih svjetova, do stihova na kraju teksta Znam, druže, to si ti! / Znam, to si ti!, može se uočiti nekoliko misaonih celina koje su bliže onom poznatom latinskom obliku panta rei nego pitanju koje bi čitalac postavio: čemu pjesnici u oskudnu vremenu? – naravno, kad pročita knjigu.

Jer, koja to vremena nisu oskudna, odakle god da se gleda i misli?

Sad treba ostaviti Hajdegera po strani ili, kako to reče jedan estetičar: pustite vi Hajdegera, Helega, Kanta… to samo pomalo treba čitati.

Kolikogod zapažanje izgledalo duhovito i nekome neshvatljivo, donekle je i istinito, bar iz razloga što postoje tumači kojima je Hajdeger jasniji i shvatljiviji od prethodne izrečenosti to samo pomalo treba čitati.

No, da se vratim tekstu, tj. naslovu knjige koji će pomoći da se, bez obzira na nemogućnost mirovanja smisla i suštine (na onom staklu s početka), koliko-toliko, razumevanje dovede na horizont opstanka.

Dakle, šta znači kiša rujanka ušiva rasute nerve?

Nije li to put – in infinitum?

Pošto sad ne možemo s jezičke strane dokazivati i govoriti o tekstu, od Barta, preko Žaneta do Landloua, jer to bi zahtevalo jedno duže tumačenje, pokušaćemo da objasnimo kako čitalac prima sadržaj i na šta autor računa, izvodeći zaključak iz naslova.

O rasutim nervima i ušivanju može se misliti na dva načina.

Prvi bi se ogledao u nekakvom spajanju (čegagod) i razmišljanje bi išlo u tom pravcu, dok drugi, pored logičkog shvatanja cirkulatornog sistema, govori o određenom vidu konvulzivnosti.

Posmatrati svet iz takve pozicije, gde rasuti nervi nemaju značenje i oblik disperzivnosti već su oni, kao takvi, konvulzivni, pruža i mogućnost drukčije percepcije, kako za autora tako i za čitaoca.

Iz ovakve jedne opštosti želimo da ukažemo na Hadžema Hajdarevića koga niste imali prilike da sretnete u prethodnim knjigama, te smo mišljenja da novo upoznavanje s autorom neće biti naodmet, nekmoli da bude rđavo.

I sada je, nadamo se, odgovor na pitanje istoričara književnosti, ko je napisao knjigu Kiša rujanka ušiva rasute nerve, jasniji, iako se tragovi prošlosti prepoznaju u sadašnjosti, jer, od nečega se jednostavno ne može pobeći.

Razmišljajući kako da objedinimo sve čitaoce (slušaoce), a opet da ne vršimo klasifikaciju (to bi bilo preterano pretenciozno), i ukažemo na njihov odnos prema delu citiraćemo Eliota, koji kaže: „Za najneobrazovanije slušaoce postoji zaplet, za misaonije ličnost i sukob ličnosti, za literarno obrazovanije reči i sklop rečenica, za muzikalnije ritam, a za slušaoce veće osetljivosti i razumevanja ono značenje koje se postepeno otkriva“.

Dakle, ovo bi mogao biti kraj teksta, a mi ostajemo dužni da objasnimo šta je to otvoren, a šta zatvoren tekst, kao i ponešto o Modelu čitaoca. Uostalom, u ovom tekstu smo došapnuli neka imena, doduše ne naglas, kod kojih možete, svakako bolje, pronaći (čitati) ono što smo za ovu priliku imali da kažemo.

Malaikat Al-Maut stoji u piščevoj blizini (poput kakva vesela drugara / prekriva moje oči).

Čitaoci pokušavaju da otkriju dubinu stakla ne bi li se bolje upoznali, a mi se povlačimo, u tišini – i nikome nemojte ispričati da smo bili ovde.