Dve decenije „čvrste ruke“ Aleksandra Lukašenka

Izbori, međutim, nisu ni fer ni slobodni. Ne postoji podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Političko odlučivanje je direktno ili u ime predsedničke administracije. Beloruske vlasti ulažu značajan napor da ućutkaju alternativne izvore informacija. Iako je internet u Belorusiji dostupan gotovo bez ograničenja, sloboda izražavanja gotovo da ne postoji u novinama i elektronskim medijima. Pored toga, sajtovi opozicionih partija često su predmet hakerskih napada, iza kojih, veruje se, stoji država. Opozicija postoji, ali je sprečena da učestvuje u bilo kakvom političkom odlučivanju.

Istovremeno, ljudi slobodno mogu da putuju u inostranstvo. Kritika vlasti u privatnim razgovorima ili publikacijama uglavnom prolazi bez posledica. Ipak, najaktivniji opozicionari i novinari često se kažnjavaju zatvorom ili novčanom kaznom. Posle predsedničkih izbora u decembru 2010, političke slobode su dodatno ograničene. Više opozicionih lidera, među njima i bivši predsednički kandidati, krivično su gonjeni jer su protestovali zbog tvrdnji da su izborni rezultati falsifikovani. Neki od njih su osuđeni na nekoliko godina zatvora.

Vladavina Lukašenka se obično karakteriše kao vladavina „čvrste ruke“, piše BelarusDigest. Međutim, bez određene saglasnosti javnosti, autoritarnih uslova nametnutih opoziciji i podrške Rusije, Lukašenko ne bi bio u stanju da vlada još od 1994. Njegov „društveni ugovor“ zasnovan je na konstantnom ekonomskom rastu i boljoj raspodeli bogatstva. Međutim, njegov model je baziran na subvencijama jeftine nafte i gasa iz Rusije. Lukašenkova vladavina ne bi bila održiva bez tih subvencija i represije nad opozicijom.

Lukašenko je neočekivano osvojio prve beloruske predsedničke izbore održane 1994. Od tada, njegova popularnost je teško merljiva, i to iz dva razloga. Prvo – ti izbori nisu bili slobodni i fer, drugo – većina stanovništva nema pristup nezavisnim medijima. Tokom godina relativnog prosperiteta, koji je posledica velikodušnih ruskih subvencija, većina Belorusa pasivno toleriše Lukašenkov režim. Međutim, situacija se zbog ekonomske krize, koja je dovela do toga da Rusija smanji subvencije, sada promenila. Uprkos cenzuri u državnim medijima, jasno je da su mnogi Belorusi razočarani Lukašenkom.

Državni mediji su uglavnom proruski, a protiv Zapada. U anketi Instituta za nezavisna socijalna i ekonomska politička istraživanja, objavljenoj u martu, ispitanicima su hipotetički data dva izbora – integracije sa Rusijom ili ulazak u Evropsku uniju. Čak 52 odsto ispitanika je izabralo prvu opciju, a 33 odsto drugu. Što se tiče nezaposlenosti, beloruske vlasti ponosno tvrde da je nivo nezaposlenosti oko jedan odsto. Ova brojka, međutim, nije realna, tvrdi beloruski portal. Skriveni nivoi nezaposlenosti su i dalje veoma visoki, a postoji znatna neravnoteža između ponude i potražnje za pojedinim zanimanjima u nekim regionima. Nezaposlenost mladih između 16 i 29 godina neprestano raste. Zdravstvena zaštita jeste zvanično besplatna, ali običan Belorus često ni osnovne usluge ne može da dobije besplatno.

Prvi govor na beloruskom

Sredinom devedesetih, pitanje jezika je bilo jedno od najviše osporavanih u beloruskoj politici. Lukašenko je sebe vešto pozicionirao kao zaštitnika ruskog jezika u Belorusiji, što mu je donelo političku i ekonomsku podršku Moskve. Međutim, prošle sedmice je prvi put od 1994. govorio na beloruskom, što je izazvalo spekulacije da želi da se distancira od Rusije. U beloruskoj javnosti, pitanje jezika više nije kontroverzna tema. Iako većina stanovništva beloruski smatra maternjim jezikom, obrazovanje na beloruskom je marginalizovano, a govori se pre svega u ruralnim područjima.