Ekspolozija koja i danas odjekuje nije bila dovoljna opomena: Kako je 1991. oružje "ušlo" u škole i tu "ostalo" zauvek 1Foto: Arhiva „Svetlosti”

 

Danas smo toliko oguglali na nasilje da i ono u školama nije više „neka vest” u medijima. Postalo je svakodnevica. A, oružje, sa tragičnim posledicama, je pre trideset tri i po godine po prvi put „ušlo” u naše škole i nikada više nije „otišlo”.

Tog 19. decembra 1991. godine u kragujevačkoj Mašinsko tehničkoj školi „Zastava” (danas Srednja stručna škola) od eksplozije kumulativne tromblonske mine na času poginuo je profesor istorije Dušan Jovanović a povređeno je 15 učenika. Dve šesnaestogodišnjakinje Biljana Bošnjaković i Jasmina Tomić su zauvek ostale bez vida.

Sklapajući kockice mozaika danima posle tragedije saznalo se da je profesor Jovanović, na čas doneo „eksponate” sa ratišta u Hrvatskoj. Hteo je da im pokaže kako funkcioniše tromblonska mina, prilikom njenog raklapanja ju je udarom o katedru aktivirao i bacio se na nju kako bi zaštitio đake.

Kako je tadašnja „Borba” („Opasna pošiljka sa ratišta”) pisala istraga je pokazala da je „paket” sa naoružanjem i vojnom opremom (sekira, ručni bacač za jednokratnu upotrebu – „zolja”, kompleti prve pomoći i kobna tromblonsko-kumulativna mina), koja navodno već bila „upotrebljena” i samim tim „bezopasna” doneo kolega, profesor matematike Rade Simović, tada rezervista dva dana ranije 17. decembra. „Borba” je, doduše nezvanično („Otkriven pošiljaoc”) saznala da je Simović donoseći ove stvari sa fronta „imao blagoslov vlasti Vukovara”.

Kako je „Politika” izveštavala u II/1 odeljenu je bilo blizu 30 učenika. U jednom trenutku je profesor Jovanović „minom neporezno dodrnuo katedru posle čega je došlo do strahovite eksplozije, koja je izbacila vrata i prozore iz ležišta, usmrtila profesora i ranila 15 učenika”.

Kragujevački nedeljnik „Svetlost” („Smrt u najdražem odeljenju”) opisuje koliko su građani i javnost bili uznemireni zapitani „kako je to uopšte moglo da se dogodi?” i da su „deca počela da ginu u školama” („Vreme” – „Zločin u školi”).

– To je bio apsolutno najtraumatičniji događaj o kome sam izveštavao tokom karijere, a svako podsećanje na tu tragediju, vraća mi slike užasa, krika i jauka preplašene dece i profesora. Sve mi je to i danas podjednako traumatično kao i tada kada sam sa dvojicom kolega ušao u školsko dvorište Mašinsko-tehničke škole „Zastava”, danas Srednje stručne škole, priseća se Branko Vučković, dopisnik Radija Slobodna Evropa.

Po njegovim rečima novinarima nije bio dozvoljen pristup delu zgrade u kome se dogodila tragedija.

– Pritom nismo imali nikakve zvanične informacije o uzrocima i posledicama eksplozije, ali se po opštoj panici i konfuziji koja je vladala u školi, zavijanju sirena vozila hitne pomoći i policije moglo naslutiti da se dogodilo nešto strašno. Naše slutnje prvi nam je potvrdio moj prijatelj iz MUP koji nam je nezvanično rekao da je na času profesor istorije Dušan Jovanović aktivirao minu od čije detonacije je nastradao, ali i da ima mrtvih i teško povređenih đaka, priča on.

Ekspolozija koja i danas odjekuje nije bila dovoljna opomena: Kako je 1991. oružje "ušlo" u škole i tu "ostalo" zauvek 2
Tragedija koja nas nije osvestila i opomenula – Srednja stručna škola Kragujevac Foto: N. Raus

Bilo je to u vreme dramatičnog raspada tadašnje Jugoslavije, u vreme opsade Vukovara, kada su sa tog, ali i drugih frontova, pre svega pripadnici paravojnih formacija, ali i „mobilisani rezervisti”, donosili u Srbiju velike količine oružja, prvi kao robu za snabdevanje crnog tržišta, a ovi drugi „za uspomenu i dugo sećanje”.

– Tih godina lakše su se mogli nabaviti benzin, devize, kojih je bilo na svakoj ulici i raskrsnici (čak i oružje) od mleka, hleba i šećera, kojih nije bilo ni na ulici ni u prodavnici, navodi naš sagovornik i dodaje da „u tom vrtlogu mržnje, zla, bezumlja i beščašća u kome su se zatekli potpuno nepripremljeni i nesnađeni, ljudima su ratnohuškačkom retorikom nametnuta nova pravila po kojima je sve što je ranije bilo zabranjeno i nenormalno odjednom postalo dozvoljeno i normalno, pa se u takvoj militantnoj atmosferi na času istorije našla i jedna bojeva mina velike razorne moći, čija eksplozija i danas odjekuje u sećanjima tadašnjih učenika koji su je preživeli”.

Žrtve rata u kome nismo učestvovali

A, „spremalo se” i „slutilo” što kaže naš narod. To nije bila prva bomba koja je u Kragujevcu (čak i sa smrtnim ishodom) te zime eksplodirala u Kragujevcu.

Kolega Miloš Vasić pišući tekst u „Vremenu” po zvaničnim podacima kragujevačkog SUP-a navodi da je samo za prve tri nedelje tog kobnog decembra 1991. godine: početkom meseca u prostorijama društva „Rom” u pijanstvu i otimanju ekplodirala ručna bomba (jedan mrtav); na ulici je pronađena ručna bomba preko koje je već bio prešao autobus pa je jedan milicionar stajao nad njom usmeravajući saobraćaj dok nisu stigli stručnjaci da je neutrališu; dve takve iste bombe su pronađene u naseljima Aerodrom i Stara radnička kolonija kod Hipodroma a još jedna u kontejneru za đubre.

Kragujevački SUP je krajem meseca zvanično saopštio da je od 1. jula do 20. decembra 1991. godine oduzeo 40 ručnih bombi, 18 automatskih pušaka, 6 pištolja, jedan ručni bacač i 2.587 metaka – sve to sa ratišta u Hrvatskoj, objavio je Vasić. Rat u kome nismo učestvovali već je uveliko uzimo svoje žrtve po Kragujevcu a tadašnji, kao i sadašnji pokušaji razoružavanja građana očigledno nisu dali željene rezultate.

– Bila je slava Sveti Nikola. Stanujem u neposrednoj blizini škole. Čuli smo kako je nešto potmulo „odjeknulo” ali niko od nas u tom trenutku nije znao šta se dogodilo. Tek kasnije smo saznali da je profesor na čas doneo tromblonsku minu sa ratišta kako bi je đacima pokazao na času. Svi smo bili šokirani, kako je moguće da neko donese oružje u školu. Zaista nikada nisam čula pre toga da je bilo ko i bilo gde uradio tako nešto, kaže Margita Cvetković koja je tada pisala o ovoj tragediji za kragujevačku „Svetlost”.

Posledice su bile strašne ali su roditelji tih devojaka bili presrećni što su uopšte preživele.

– Traume su ostale čitavom odeljenju i čitavoj školi, navodi ona.

U tekstu u „Svetlosti” (Gordana Jocić „Smrt u najdražem odeljenju”) neposredno posle tragedije Slavica Đukić (tada Đoković) neuropsihijatarka u kragujevačkom KBC-u na pitanje „kakav će trag ova eksplozija ostaviti na psihu šesnaestogodišnjaka?” odgovara:

„Svi su doživeli manju ili veću psihičku traumu. Na nju će svaki učenik odreagovati različito”. I, reagovali su ko je kako umeo i znao.

Traume ostaju za čitav život

Biljana Bošnjaković (48) bila je šesnaestogodišnjakinja, učenica II/1 odeljenja. Posle eksplozije tog Svetog Nikole trajno je ostala bez vida.

– Počeo je rat i oružje je jednostavno „stiglo” do ljudi, kaže ona, dodajući da se uvek nadala da će ovaj tragični slučaj koji je preživela „biti opomena čitavom društvu” ali nije.

Tog dana, seća se ona, bio je čas istorije i profesor Jovanović im je pokazivao „zolju” i minu koju mu je sa ratišta u Hrvatskoj doneo kolega Simović.

– Ta mina, tromblonska protivtenkovska, bila je kruškastog oblika sa krilcima, bledozelenksate boje, kao da je sada vidim, odmah bi je danas prepoznala, priča ona.

Profesor je hteo je da je razmontira.

– Da nam pokaže njene delove. Nije uspeo, čuknuo ju je o katedru i ona je zašištala… Posle tri sekunde je eksplodirala…, poslednje je čega se Biljana seća od tog dana pre više od 33 godine.

I danas joj neko kaže „što se nisi sklonila?”.

– Gde da se sklonim?, odgovara ona, podsećajući da je to bio u 13 sati i 45 minuta, vreme kada su se na ulazu mimolilazile prva i druga smena u obližnjoj fabrici „Zastava” i da su posledice mogle da budu još kobnije.

Posle operacija i izlaska iz bolnice, zbog povreda Biljana je zapala u komu.

– Taj stres i trauma je koštala mog oca života, jer je on pomislio da sam umrla i dobio infarkt i preminuo. Kasnije mi se i majka od svega toga razbolela i prerano preminula, priča ona.

I po njenim rečima svi iz razreda i generacije i dan danas „nose” traume.

– Neko se sa njima bori ovako, neko onako ali ih svi, baš svi imaju. To su stvari koje ostavljaju trag do kraja života, bolno je iskrena Biljana.

Ekspolozija koja i danas odjekuje nije bila dovoljna opomena: Kako je 1991. oružje "ušlo" u škole i tu "ostalo" zauvek 6
Svako se sa traumama nosi kako ume ali tragovi ostaju za čitav život – Biljana Bošnjaković Foto: Z. S. M.

A, ona se sa njima već više od tri decenije nosi baš hrabro, lavovski… Bavi se sportom kuglanjem i pikadom. Išla je na takmičenja sa kojih je donela pregršt medalja i pehara. Plete i štrika i takmiči se i u tim disciplinama. Voli kulinarstvo (redovno „skida” nove recepte sa interneta) i mesi kolače. Takođe pliva, planinari (osvojila Dulneski Crni vrh), skija (pohađala i ski školu), takmičila u dizanju tegova (iz benča), bavi se masažom, voli da šeta…

Obožava da putuje, obišla je sve zemlje u okruženju – eks YU, proputovala Egipat, Kubu, Italiju, Francusku, Španiju, Grčku…

Voli muziku i po rečima svojih prijtelja „najveselija je osoba koju poznaju”. Bavila se i manekenstvom i foto modelstvom u butiku „Kum”.

– To dok sam bila mršavija, duhovita je Biljana.

U kući sve radi sama a tu su i „njene oči” poput prijateljice Svetlane Perović kada izađe iz stana.

– Dosta stvari znam da uradim i radim po kući svakodnevno. Sama peglam, sređujem svoje stvari i garderobu. Sve uvek mora da bude na svom mestu i tako funkcionišem, navodi ona.

Za sebe „priznaje” da je najveći fan Novaka Đokovića na svetu.

– Navijala sam tolko na Dejvis kupu da se prvo čijem se ja, pa onda cela Arena. Kada bi Nole znao koliki sam njegov fan sigurno bi se javio kada dolazi u Kragujevac. najveća mi je želja i san da ga upoznam, ističe Biljana koja za poklon Đokoviću kada dođe do tog sureta isplela na poklon zastavu Srbije od satenskih traka.

Aktivno prati i politička zbivanja, voli da je u toku. I zbog toga je iskreno potresaju nemili događaji, posebno oni u školama.

– Ja se borim kako se borim, ali nismo svi isti i ne reagujemo jednako. Kod nas niko nikada ne razmišlja o posedicama. Jako me sve to potresa, jer ljudi umesto da se bave životom, da budu sa bliskim osobama i porodicom, stalno su okruženi agresijom, nasiljem, večito nekim oružjem… I svi znamo kakve su posledice toga i koliko stravične ali ništa ne vredi, po ko znak koji put podseća ona.

Po njenom mišljenju a iz ugla preživljene lične tragedije naročito je opasna „moda” koja je zavladala poslednjih godina – lažne dojave o podmetnutim bombama u školama.

– Mi smo se i na to navikli i oguglali. A, da li iko razmišlja kolike traume to ostavlja na učenike, posebno one najmlađe, one malce koje svaki čas evakuišu iz školskih klupa. I kako se osećaju njihovi roditelji u tom trenutku kada čuju za dojavu o bombi u školi u koju ide njihovo dete. Kako neko uopšte može da se šali sa tim i na taj način, prosto je zavapila Biljana Bošnjaković na kraju razgovora za Danas.

Nasilje sa blagoslovom vlasti

Eksplozija mine na času u kragujevačkoj srednjoj školi je bio početak nasilja u školama, koleginica Margita Cvetković danas sagledava iz perspektive posle više od 33 godine.

– Vinovnik tog tragičnog događaja je bio profesor. Sada, posle svega što čitamo, slušamo i gledamo – šta se događa u školama jasno je da današnje nasilje ne potiče ni od profesora ni od dece nego od onih koji su na vlasti. Kod nas je vlast sinonim za svaku vrstu nasilja, svakodnevno, počev od verbalnog do fizičkog, od samog vrha vlasti do njenog dna – mesne zajednice. Svuda stalno propagira nasilje, zaključuje ona.

To se, po njenom mišljenju, stalno potvrđuje u našem svakodnevnom životu.

– Nažalost, najsvežiji je prmer ubistvo Đorđa Mijatovića u beogradskom parku, gde je roditelj izašao ispred zgrade da zaštiti dete i ubili su ga maloletnici. Vlast jednostavno brani počinioce, izmišlja da je čovek imao infarkt, dobio epi napad… dok obdukcija pokazuje da je preminuo od fatalnog udarca, navodi ona ističući da su mladi sve više i više agresivni ali „čitavo društvo je tako” i „oni su produkt tog stanja”.

Prilikom prvog susreta Biljana Bošković je kolegi Branku Vučkoviću iz Slobodne Evrope rekla „da bi trebalo podići veliki spomenik u znak pijeteta nastradalim” u kragujevačkoj tragediji koja se desila u VIŠ-u.

– Ali prevashodno u znak upozorenja da je oružje opasno čak i ako je igračka u rukama dece jer će neko od njih, pre ili kasnije svoju omiljenu igračku poželeti da zameni pravom puškom ili pištoljem, seća se Vučković.

Tada mu je ta rečenica zvučala „vizionarski”. A, tek iz današnje perspektive?

Više vesti iz Kragujevca čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari