EMS je konačno dostavio ličnu kartu

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Malo drugačiju vrstu otpora pružao je Nikola Petrović, v.d. direktora „Elektromreže Srbije“ (EMS) i kum Aleksandra Vučića. Petrović je najpre počeo da se buni preko novina, kritikujući javno Radulovića što i najboljim preduzećima kakvo je EMS traži „nekakve lične karte“.

Radulović se priseća razgovora sa Nikolom Petrovićem na nekom prijemu: „Pitao me zašto treba da pravi ličnu kartu. Kaže da je EMS jedno od najboljih javnih preduzeća koje pravi najveći profit? EMS je inače monopolista na tržištu snabdevanja električnom energijom u Srbiji. Odgovorio sam mu ovako: 'Ne ocenjuje se da li pravite profit ili ne, već je smisao da napravite popis imovine, obaveza i vrednosti svega što EMS poseduje, tj. da se napravi finansijski izveštaj u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima. EMS je javno preduzeće i njegovo finansijsko poslovanje mora da bude javno.'“

EMS je konačno dostavio ličnu kartu, ali je, kao i u velikom broju drugih slučajeva, ona bila nepotpuna i dobila ocenu tri (3). Petrović i dalje nije bio zadovoljan pa se 28. novembra javno požalio novinarima kako je neshvatljivo da preduzeće koje ima tako velike uspehe i pravi tako veliki profit bude ocenjeno samo ocenom 3, te da je nelogično da takvu ocenu daje „najneuspešniji ministar u vladi“. Petrović je aludirao na jednu anketu javnog mnjenja u kojoj je Radulović ocenjen veoma niskom ocenom.

Nisu samo javna preduzeća izbegavala da popune lične karte. To su radila i preduzeća u restrukturiranju. Primer FAP-a je već opisan. Sličan primer zatekli smo u čitavom nizu preduzeća u restrukturiranju. Miroslava se često sastajala sa rukovodstvom i predstavnicima sindikata preduzeća u restrukturiranju čiji su računi bili blokirani po nekoliko godina. Više nisu mogli da se zaduže, a zarade su im isplaćivane kao milostinja iz Fonda za razvoj. Kada je ministarstvo zaustavilo fond , plate više nisu imale odakle da pristižu.

Umesto da na sastanku pričaju o privatizaciji preduzeća i izradi ličnih karata, uprava i sindikati tih preduzeća došli su da traže plate od Ministarstva privrede. Miroslava ih je, međutim, odmah vratila na lične karte. Sa jednim preduzećem je bilo posebno kritično: „Rekla sam im da možemo da pričamo o platama, ali najpre treba da se uradi lična karta. 'Ali nama su zaista neophodne plate. LJudi nemaju od čega da žive', rekao je predstavnik uprave. Onda sam im pokazala stavku Zalihe iz njihovog finansijskog izveštaja. 'Tu piše da u zalihama imate nekoliko miliona dinara. Zašto ne biste prodali te zalihe i isplatili zarade dok ne završite ličnu kartu?' U tom trenutku u razgovor se uključila predstavnica sindikata: 'Kako? Pa tih zaliha više nema. To je sve razgrabljeno posle 1990. godine. Od onoga što je preostalo ne može da se dobije više od 100 evra za staro gvožđe'. 'Ali zašto to onda držite u knjigama?', čudila sam se. 'Pa ko će sad to da otpiše? Svi bi znali da je pokradeno', objasnila mi je.“

U tom trenutku postalo je jasno zašto društvena preduzeća u restrukturiranju pružaju toliki otpor izradi ličnih karata: ta preduzeća postoje samo na papiru. NJihovi resursi su razgrabljeni tokom 25 godina zaluđivanja ratovima i post-petooktobarskim „reformama“ i pridruživanjem EU. Izrada ličnih karata (koje bi odslikavale realno stanje u preduzećima) primorala bi svakog od direktora da javno prizna tu činjenicu.

Nastavlja se