Etnoreligijski ili dvostruki identitet u Bosni

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (7)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Takve podele su bile pojačane kada su, kao deo napora da se postigne mir, Dejtonski sporazumi u suštinskoj meri doprineli institucionalizaciji etnoteritorijalnih rascepa. Pored toga, nemoć modela vladanja nametnutog spolja, kao i zamena „društva s minimumom socijalne diferencijacije“ manje regulisanim liberalnim ekonomskim sistemom, dali su građanima i liderima Bosne novi, nezgrapni i fragmentisani niz institucija koje su bile zasnovane na njima nepoznatim međunarodno sankcionisanim normama.

Bosna se na Zapadnom Balkanu izdvaja po tome što ima veoma veliki broj ljudi koji tvrde da su potpuno nezainteresovani za politiku i koji gaje veliko nepoverenje u političke strukture. Bosna takođe ima izuzetno veliki broj građana – naročito mladih – koji žele da napuste zemlju u potrazi za boljim životom. Još važniji je, veliki broj građana koji svoj etnoreligijski identitet vide kao svoj primarni identitet i koji se tek na drugom mestu osećaju kao „B-H građani“. Doduše, većina ljudi u Bosni priznaje da ima višestruke identitete. Ali otprilike 57 odsto upitanih odgovara da se „iznad svega“ osećaju kao Bošnjaci, Hrvati ili Srbi. Međutim, samo 43 odsto njih izjavljuje da su pre svega građani Bosne i Hercegovine (57,8 odsto učesnika u muslimansko-hrvatskoj Federaciji, a samo 18 odsto u Republici Srpskoj). Tri četvrtine intervjuisanih koji se opredeljuju za etnoreligijski identitet takođe tvrde da imaju i drugu ili dvostruku entitetsku pripadnost kao građani Bosne i Hercegovine (uključujući 56,9 odsto njih u Federaciji). Jedna manja grupa izgleda potpuno odbacuje ideju o državljanstvu Bosne-Hercegovine – jedan od sedam ispitanika (14,2 odsto) – kao deo svoje identitetske pripadnosti. Ovi ljudi „koji se identifikuju kao nebosanci“, ili odbacivači, uglavnom su pripadnici pravoslavne religije (to jest, etnički Srbi koji žive u Republici Srpskoj), imaju niske prihode, nižeg su do srednjeg obrazovanja i u mnogo slučajeva su raseljeni iz svojih domova tokom rata (i nisu se vratili kućama).

Oni koji se identifikuju pre svega kao građani Bosne uglavnom su obrazovaniji, imaju veće prihode i žive u Federaciji Bosne i Hercegovine. Odbacivači su takođe skloniji (13,6 odsto) da upotrebe nasilje ili da kažu da bi to mogli učiniti (22,9 odsto) pod izvesnim okolnostima. Oni koji imaju eksluzivistički ili ne-bosanskohercegovački identitet takođe se zalažu za očuvanje statusa kvo u zemlji. Oni koji se prvenstveno identifikuju kao bosanski građani manje podržavaju dejtonski model (13,6 odsto) i njegove karakteristike etničkih i teritorijalnih podela. Tako, u celini gledano, većina ispitanika u Bosni ima dvostruki identitet, ali etnoreligijska identifikacija je najistaknutija. Optimistički gledano, suštinski multiidentitet, ili „srednjobosanska skupina“, predstavljao bi osnovu za koheziju zemlje u budućnosti. No hoće li se srednja skupina pokazati više orijentisanom prema svojim etnoreligijskim uverenjima, ili će dati prednost opštem nacionalnom identitetu, zavisiće od budućih političkih i društveno-ekonomskih prilika u zemlji, a posebno od vrste upravljanja i ohrabrenja koju dobijaju od političkih lidera. Osim toga, ljudi s ekskluzivističkim etnoreligijskim identitetom, i oni koji potpuno odbacuju državljanstvo Bosne i Hercegovine kao sveobuhvatnu osnovu za potčinjavanje, i dalje predstavljaju bitan politički rizik za zemlju. Ako se sudi po uzorku iz ovog ispitivanja, tu grupu može činiti nekoliko stotina hiljada stanovnika zemlje.

Na žalost, sudeći po retorici bosanskih političkih lidera i partijskih elita u poslednje vreme, kao i po rezultatima lokalnih izbora 2008. i opštih izbora 2010, izgledalo bi da podsticaji koji podržavaju etnoreligijski identitet trenutno tuku sva osećanja panbosanske državnosti. Na primer, podaci iz pregleda za rana upozorenja Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) iz marta 2008. otkrili su da je oko 83 odsto Bošnjaka u oblastima gde su oni većina osećalo ponos što su građani Bosne, ali da je to osećanje ponosa imao samo 31 odsto Hrvata u oblastima s hrvatskom većinom, kao i samo jedna petina Srba u oblastima sa srpskom većinom. Gotovo 15 godina nakon Dejtonskih sporazuma, stepen legitimnosti Bosne kao države u tri njene glavne etničke zajednice bio je izuzetno nejednak. Štaviše, 30 odsto srpskih učesnika i 20 odsto Hrvata izjavilo je da nisu ponosni na svoju zemlju ili da smatraju stvar ponosa uopšte nije važna.

Nastavlja se