Francuski 11. septembar

U prvi mah, poređenje je izgledalo veštačko i preterano. U Parizu je umrlo 12 osoba, dok je oko 3.000 ubijeno u napadima na Njujork i Vašington. Napadači su upotrebili kalašnjikove, ne otete avione. I, za razliku od napadača 11. septembra, svi oni bili su državljani zemlje koju su napali. Zato napad u Parizu 2015. više liči na mešavinu druga dva napada: na bombaški udar u londonskom metrou 2005. (svi teroristi su bili državljani Britanije) i napad u Mumbaju 2008. (teroristi su koristili lako naoružanje i ciljali ljude pojedinačno).

Ipak, uprkos velikim razlikama, napadi u Parizu i Njujorku imaju istu suštinu. Oba grada ovaploćuju isti univerzalni san. Oba su metafore svetlosti i slobode. Oba pripadaju svetu, ne samo svojim zemljama.

Iznad svega, u oba slučaja, mete koje su teroristi odabrali bile su izuzetno simbolične. U Njujorku su Kule bliznakinje oličavale ambiciju i dostignuća kapitalista. U Parizu Šarli ebdo prikazuje duh demokratskih sloboda: mogućnost da pišete, crtate i objavljujete sve – čak i ekstremne (ponekad vulgarne) provokacije. U Parizu postoji snažno osećanje, kakvo je postojalo i u Njujorku, da je prava meta bila sama zapadna civilizacija.

Kao i većina Francuza, i ja kažem, gnušajući se zbog napada i tugujući za žrtvama, „Je suis Charlie“ – što je izraz koji podseća na objavu Monda odmah posle 11. septembra: „Nous sommes tous Américains“ („Svi smo mi Amerikanci“).

Ali moram priznati da se nisam uvek osećao tako. Bio sam rezervisan 2005. kada je danski list Jilands posten odlučio da objavi niz karikatura proroka Muhameda, kao i sledeće godine kada je Šarli ebdo rešio da objavi iste karikature. U to vreme mislio sam da je to opasna i nepotrebna – time i politički neodgovorna – provokacija. Ne treba se igrati šibicama kraj naftovoda ili gomile dinamita.

Naše doba je mnogo religioznije nego što je bio osamnaesti vek. Pozivati se na Voltera je jedno, mislio sam u to vreme, ali treba biti odgovoran, što pretpostavlja uzdržavanje od povređivanja najvećih svetinja drugih, bilo da je to Hrist, Muhamed ili Holokaust.

Sada, s obzirom na prirodu napada, ostavljam svoje rezerve po strani, iako se odupirem iskušenju da sakralizujem sećanja na žrtve kao što to rade mnogi Francuzi. U Francuskoj je laicizam, pogrešno prevođen kao „sekularizam“, ekvivalent religije, religije Republike. Za karikaturiste Šarlija ebdoa religija je bila samo još jedna ideologija i ciljali su na sve tri glave monoteističke vere (iako možda sa većim naglaskom na islam, verovatno zbog njegovog očiglednije fundamentalističkog izraza).

Sada u Francuskoj prevlađuje klima nacionalnog jedinstva, kao što je bio slučaj u Americi neposredno posle 11. septembra. Tako i treba da bude jer je jedinstvo najvažnije za borbu protiv terorista čiji je prioritet da naprave podele, raspale sukob i marginalizuju umerenjake. Zaista, čak je i Marina le Pen, predsednica Nacionalnog fronta, u prvi mah upozorila na opasnost antimuslimanske reakcije, govoreći da nekolicina izgubljenih mladih ljudi ni u kom slučaju ne predstavlja većinu francuskih muslimana.

Ali koliko će nacionalno jedinstvo potrajati? Ožiljci kolonijalizma su u Francuskoj svežiji nego bilo gde u Evropi; Francuska ima najveću muslimansku zajednicu u Evropi; i, kako umerenjaci deluju veoma slabo i podeljeno, krajnja desnica vodi u istraživanjima javnog mnjenja.

Ovo mogu da budu sastojci recepta za katastrofu. Le Penova se izgleda već vraća na svoje. „Narodno jedinstvo je patetični politički manevar“, žalila se pošto nije bila pozvana na skup dan posle napada. Međutim, ako su lideri desnice barjaktari, sedmojanuarski napad može podstaći obnovljeni osećaj kolektivnog cilja i političkog buđenja.

Mi Francuzi se sa ovim terorističkim napadom moramo suočiti na isti način kao Amerikanci posle 11. septembra: čvrsto i jasno, ali i odgovorno. To pre svega znači da moramo izbeći da postanemo kao Amerika 2003. kada je predsednik Džordž V. Buš proširio „globalni rat protiv terorizma“ na Irak. Zadatak je Francuske da sada podrži vrednosti koje su je učinile metom.

Autor je visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne odnose (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu. Trenutno je gostujući profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu