Godinu dana od nastanka termina „ćaci“: Banalna nepismena reč koja je opustošila Srbiju

Pre godinu dana,  22. januara 2025. godine osvanuo je ne preterano skladan, ali bizaran grafit, tačnije, više rugobna žvrljotina na ulazu u Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu: „Ćaci u školu“.

Pošto je autor ove nepismene poruke nepoznat, javnost je zaključila da je najverovatnije u pitanju SNS aktivista koji je reagovao na podršku učenika studentima i njihov bojkot nastave usled loših uslova u kojima su se i njihovi profesori našli. Učenici su podržali studente, a brojne srednje škole širom Srbije su skratile ili obustavile nastavu. U Novom Sadu je, međutim, osvanuo pomenuti opskurni grafit, koji je postao viralan a do danas je poznat kao jedan od najfrekventnijih termina u medijima i javnom životu.

U originalnoj poruci, nevešto i estetski neprihvatljivo, crvenom bojom pisalo je „Ćaci u školu“. Autor je verovatno hteo da napiše „Đaci u školu“, pa je greškom upotrebio slovo Ć (ћ) umesto Đ (ђ), a ortografska greška je odmah skrenula pažnju i postala zabava na društvenim mrežama.

Iako je sve počelo kao šala na internetu te je organizovan i Facebook događaj pod nazivom „Tražimo Ćacija da ga pošaljemo u školu“, vrag je šalu odneo, pa smo juče zvanično „obeležili godišnjicu“ nastanka novog termina u srpskom jeziku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Danas (@danas.rs)

Ipak, razloga za slavlje nema. Marta 2025. godine dobili smo čuveno šatorsko naselje sastavljeno od „Studenata koji žele da uče“, poznatih i kao „Studenti 2.0“, ili jednostavno ćacije, koji su se uselili u šatorski kamp u Pionirskom parku u Beogradu, u blizini Predsedništva i Skupštine. Taj kamp je sarkastično nazvan Ćacilend, povezan sa terminom kojim građani oslovljavaju populaciju koja ga naseljava.

Kamp je organizovan kao kontraprotest studentskim blokadama i protestima širom Srbije, ali je, uprkos tome što su organizatori želeli da ga predstave kao „drugu stranu studenata u Srbiji“, bio naseljen najdiskutabilnijim karakterima. Od studenata koji su boravili u kampu, jedino je poznat student Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Miloš Pavlović, poznat kao Nulti Ćaci.

Pionirski park je ograđen metalnim barijerama, a javnosti je pristup nekada omiljenom gradskom parku bio zabranjen i ograničen. Policija je kontrolisala pristup, uključujući i za novinare, dok su ćaciji često grubo postupali prema svima koji su pokušali da zakorače „na njihovu teritoriju“.

Ono što nadalje karakteriše termin ćaci jeste (ne)moralna dimenzija onih koji ga nose. Iako vlast ističe da su u pitanju odrasli ljudi sa slobodnom voljom, u medijima su se često pojavljivali podaci da su to plaćene ličnosti, neretko sa kriminalnim dosijeima. Ljudi niskog obrazovanja i još nižeg moralnog standarda, koji su se često između sebe sukobljavali zbog nejednakih novčanih dnevnica, a regrutovani su od strane SNS aktivista.

U mnogim medijskim izveštajima pojavile su se tvrdnje da su neki od „ćacija“ finansijski motivisani ili su dobijali dnevnice da se pojave na kampu i skupovima. Dovođeni su i autobusima kako bi boravili u šatorima ispred Skupštine, dok su građani i studenti sa druge strane ograde Ćacilenda skandirali i pravili parodije, poput „Ko ne skače, taj je ćaci“. Ovakve pesme i sloganizacije, kao i upotreba u svakodnevnom jeziku, doprinele su kulturnoj percepciji termina ćaci među protivnicima režima.

S obzirom na karakter ličnosti koje su naseljavale kamp, incidenti nisu izostajali. Svedoci smo svega, od požara do pucnjave u Ćacilendu, kada je jedna osoba ranjena u butinu, a policija je uhapsila osumnjičenog. Incident se desio kada je osumnjičeni pucao iz vatrenog oružja i ispalio metke u gasni cilindar/agregat, što je izazvalo eksploziju i vatru u jednom od šatora.

Predsednik Aleksandar Vučić označio je događaj kao „teroristički čin“, dok je glavni javni tužilac naveo da se radi o pokušaju ubistva.

Najtužniji i najnehumaniji incident koji se vezuje za Ćacilend jeste horsko pevanje ćacija tokom štrajka glađu Dijane Hrke, majke jednog od nastradalih pri padu nadstrešnice u Novom Sadu. U Ćacilendu je puštana glasna muzika, uključujući pesmu „Pošla majka da potraži sina“, koja je civilizacijski gledano jedan od najmračnijih momenata u Srbiji, jer ne poštuje majčinsku tugu i bol. Taj čin takođe spada pod opis termina ćaci.

Filmski gledano, ćaci bi u sinopsisu neke naučno-fantastične priče koja metaforički predstavlja borbu između dobra i zla, bili sitna pešadija, zlice i prodane duše, koje se lako mogu kupiti za privilegije, pozicije ili novac, piuni vrhovnog zla koje tlači narod. A kako na filmu tako i u realnosti, dobra strana uvek postoji i bori se protiv „imperije“. Njihova karakteristika, suprotno terminu ćaci, je borba za pravdu, solidarnost, zajedništvo i ljubav.