Hoteli na diku Požarevcu i celom kraju

Hotel Srpska kruna

Još u drugoj polovini XIX veka spominje se u zapisima Vasiljkova kafana. Živko Đorđević- Zoja, otkupio je tu kafanu a ime joj promenio u Srpska kruna. Vremenom je kafana prerasla u pravi hotel. Zoja je svoj hotel stalno prerađivao i dograđivao, pa je tako Srpska kruna prerasla u velelepni objekat koji je dugo bio najbolji hotel u gradu. Krajem XIX veka u Srpskoj kruni radila su dva momka grckog porekla, Ksenofon Mantići Rista Kolonjas, koji će kasnije i preuzeti hotel u svoje vlasništvo. Ksenofon Mantićdržao je Hotel do 1925. godine kada je preuzeo hotel „Berza“, a Srpska kruna ostala je Risti Kolonjasu. Kolonjas je zatim počeo ozbiljno preuređenje hotela. Jedan deo hotela je srusen a dozidan je centralni korpus dužine 25 metara i proširena sala. Fasade okrenute ne tri ulice omalterisane su sa obradom i profilacijom karakterističnom za dvadesete godine prošlog veka. Tako preuređen i dozidan hotel otvoren je krajem 1926. godine. Hotel je tada raspolagao sa 37 soba potpuno opremnjenih novim nameštajem, kupatilom električnim osvetljenjem i automatskim električnim vodovodom. Posle Drugog svetskog rata hotel je ukinut. U njegove sobe useljeni su stanari, od kojih tu neki i danas žive. Deo hotela je često menjao namene, a danas se na prostoru gde se nalazila velika sala nalazi banka. Sve što je ostalo kao sećanje na hotel jesu fotografije i fasada koja je i danas očuvana.

Grand hotel

Za grand Hotel se može reći da je prvi pravi požarevački hotel. Zgrada je kao takva i sazodana jedino za namenu da bude hotel. Sve što je u Požarevcu ranije postojalo kao hotel, proizišlo je iz kafana, a Grand hotel, bio je prvi pravi hotel. Grand hotel je podigao Milorad Karamaković, poznati požarevački, trgovac, industrijalac, preduzimači rentijer. Hotel je podignut 1904. godine. Nešto ranije Požarevac je dobio i svoj regulacioni plan, tako da je hotel podignut na regulacionoj liniji sa Okružnim zdanjem. Hotel je izgražen tako da u velikoj meri podražava izgled okružnog zdanja. I on je izgrađen u duhu akademizma a na njegovoj fasadi takođe su primenjeni elementi renesansne arhitekture.

Grand hotelje bio konforno i lepo uređen. Imao je šesnaest soba, veliku kafanu, kuhinju sa ostavom i podrum. Grand hotel bio je opremljen svim tada dostupnim sredstvima. Imao je na primer acetilensko osvetljenje. Hotel je bio svratište uglednih i kulturnih krugova Požarevca. U njemu su priređivane i brojne zabave kao i bioskopske projekcije. Posle smrti Milorada Karamakovića, hotel je nasledio Dragiša Stevanović, industrijalac iz Beograda, koji je hotel izdavao pod zakup. Hotel je u to vreme bio na glasu. Imao je uredjeno kupatilo koje je bilo na raspolaganju kako gostima tako i posetiocima. Hotel je pružao i raznovrsnu zabavu. U večernjim satima u sali je radio narodni bioskop, a nakon toga održavao se dansing. Hotel je zatim par godina bio zatvoren, da bi po renoviranju i opremanjem novim nameštajem otpočeo ponovo da radi 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata hotel je preuređen u pretvoren u Dom vojske što i danas jeste.

Hotel Berza

Hotel Berza otvoren je 5. decembra 1910. godine u jednom delu zgrade požarevačke štedionice, u drugom se i dalje nalazila štedionica. Jednospratna zgrada koja se naslanjala na dve ulice i gradski trg, bila je jedna od najlepših i najvećih tada u gradu. Hotel je bio moderan i uređen tako da je odgovarao svim zahtevima poslovnog sveta, kako u pogledu higijene, tako i u pogledu usluge. Od 1911. godine u ovom hotelu radio je i bioskop. Posle Prvog svetskog rata hotel je dugo držao poznati požarevački hotelijer Ksenofon Mantić, koji ga je preuzeo 1925. godine. Hotel je tada raspolago sa 15 soba . Nakon Drugog svetskog rata Hotel je promenio ime u Avala i bio je jedini hotel u gradu. Mnogi stariji požarevljani sećaju se zgrade ovog hotela koji je srušen 1976. godine a na njegovom mestu sazidan je novi hotel, koji je i dalje jedinii u gradu.

Duh starog Požarevca polako bledi, ako veći sasvim nije izbledeo. Niko više i ne brine o našem kulturnom nasleđu i obeležjima jednog vremena. Puno je objekata koji u sebi nose bezbroj priča jednog vremena, a za koje možda puno naših sugrađana i ne sluti čemu su služili i ko je u njima boravio. Ako je mnogo toga do sada otišlo, potrudimo se bar da sačuvamo ono što je preostalo. Ne može se izgraditi „lepša, bolja i starija“ zgrada, a i da može, duh jednog vremena ne može joj se udahnuti.