Hrišćansko značenje nedelje

Prevela i priredila Vera Janićijević: TAJNA DREVNIH KALENDARA (7)

Bez njega je život nezamisliv. Neprestano bacamo pogled na kalendar i prema njemu planiramo život. Istorija kalendara na svim meridijanima i u mnogim kulturama burno je i zanimljivo putovanje. Potreba uspešne komunikacije na zemaljskoj kugli nametnula je evropsko računanje vremena. Inače, poznato nam je da se u raznim zemljama drže svojih lokalnih kalendara, kao na primer u Kini, Iranu, Izraelu.

U drugim jezicima, na primer u grčkom, jermenskom, arapskom, dan odmora bio je subota i računanje dana nije se vodilo od ponedeljka, već od nedelje. Zato je ponedeljak obeležen sa dva, a utorak sa tri itd.

U iranskom kalendaru nedelja se naziva „prva subota“ (jek-šambe), ponedeljak – „druga subota“ (do-šambe), utorak – „treća subota“ (se-šambe), sreda – „četvrta subota (čehar-šambe), četvrtak – „peta subota“ (pend-šambe). Poslednji dan u nedelji, odgovara našem petku, to je sveti dan muslimana – „dan sjedinjenja“ (džoma). Prema predanju tog dana se rodio prorok Muhamed.

Takav način numeracije došao je iz drevnog Vavilona, gde je dan Saturna (subota), smatran nesrećnim i propisivalo se da se ništa ne radi u taj dan. Otuda i njegovo ime – „šabbat“ ili „sabbata“, što znači „mirovanje“, „odmor“.

Posledično te reči su prešle u mnoge jezike: arapski, jevrejski, u neke zapadnoevropske i slovenske.

Nedelja u savremenom kalendaru ima svoj početak u Bibliji: „I završio je Bog u sedmom danu Svoja dela, koja je On stvorio. I blagoslovio je Bog sedmi dan, posvetio ga, jer je u taj dan počinuo od Svojih dela, koja je Bog stvorio i sazdao“ (Postanje, II,2-3)

U hrišćanskoj tradiciji dan Hristovog vaskrsenja, pošto sledi posle subote, postao je nedeljni praznik i prvi dan u nedelji. U vreme upravljanja Konstantina Velikog u Istočnom rimskom carstvu (IV v.) i prekida gonjenja hrišćana, šestodnevna nedelja sa sedmim danom posvećena je Bogu i nazvana je „Dies Dominica“ (Dan Gospodnji), to je bilo propisano zakonom. Dan Saturna nazvali su „Sabbat“.

Hrišćanska crkva se spremala da preimenuje i druge dane u nedelji, koji su imali nazive prema paganskim bogovima. Zato često u zapadnoevropskim dokumentima srednjovekovlja radne dane imenuju rečju „feria“ i imali su odgovarajući redosled prema broju: ponedeljak – feria seccunda (drugi), utorak – feria tertia (treći), sreda – feria quatra (četvrti), četvrtak – feria quinta (peti), petak – feria sexta (šesti). Subota se nekada zvala feria septima (sedmi), a nedelja – feria prima (prvi). Slični nazivi dana u nedelji sačuvali su se, na primer, u Portugaliji.

I u Istočnom rimskom carstvu – Vizantiji, gde je grčki postao državni jezik, dani u nedelji nazivali su se: nedelja – „Dan Gospodnji“ (grčki „kuriaki“, čita se „kiriaki“), ponedeljak – „drugi dan“ („deutera“, čita se „devtera“), utorak – „treći dan“ („triti“, čita se „triti“ ), sreda – „četvrti dan“ („tetarti“, čita se „tetarti“), četvrtak – „peti dan“ („pempth“, čita se „pemti“), petak – „presubotnji“, „pripreme“ (paraskeua). Poznije to se stopilo sa svetim imenom „Paraskeve Petkovice“. Nedelja se završavala subotom („sobato“, čita se „sovato“).

Tradicija imenovanja nedelje „Danom Gospodnjim“ sačuvalo se u mnogim zapadnoevropskim jezicima (franc. dimanche, ital. domenica, špan. domenigo).

Sa širenjem hrišćanstva, iz Vizantije u Rusiju je došla i kalendarska tradicija. Ipak, „ voskresenie „ (na ruskom) se imenovao samo jedan dan u godini – Pasha – sveto Hristovo vaskrsenje. Praznični dan se i nadalje nazivao „nedeljom“. I tek od XVI veka i njega nazivaju „ voskresenie“, a za ostale dane zadržali su se pređašnji nazivi.

Nastavlja se