Hrvatska prednjači u regionu, ali priče o liderstvu su prošlost

Interes Hrvatske je u evropeizaciji čitavog regiona i članstva u EU svih država regiona – kaže u razgovoru za Danas Mate Granić, ministar spoljnih poslova Hrvatske od 1993. do 2000., učesnik međunarodnih konferencija i mirovnih pregovora devedesetih godina. Granić je danas predsednik Hrvatskog društva lobista.

• Da li Hrvatska ulaskom u EU postaje „regionalni lider“ i šta, uopšte, mislite o ideji da države u regionu treba da se nadmeću oko vođstva?

– Ulaskom u EU, nakon ulaska u NATO, Hrvatska će biti u velikoj prednosti prema ostatku regiona. Ali, govoriti o nekakvom liderstvu je prošlost. Ekonomski treba sarađivati, jer je to zajednički interes. Treba jačati pravnu državu, podizati pravnu sigurnost i kvalitet života građana u svim državama regiona. Zajednički se treba boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, te rešavati otvorena pitanja iz prošlosti.

• Slažete li se sa nedavnom ocenom predsednika Josipovića da „odnos Hrvata i Srba danas može biti uzor u svetu“ ili je to, možda, suviše optimističan stav?

– Predsednik Josipović vodi vrlo aktivnu regionalnu politiku i to je dobro, kao što je dobar i optimizam. Nakon rata, najpre je potpisan Erdutski i Dejtonski sporazum, a 1996. sporazum o normalizaciji odnosa između Hrvatske i SRJ (Granić – Milutinović). Uspešno je završena mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja. Uspostavljeni su dobri privredni odnosi, potpisan je sporazum o sukcesiji bivše države. Potpisan je sporazum o bilateralnoj zaštiti manjina. Srbi u Hrvatskoj su deo vladajuće većine ili je podržavaju. Povratak izbeglica je ekonomsko, a ne političko pitanje. Ipak, ima važnih otvorenih pitanja, koja zahtevaju velike diplomatske i političke napore – određivanje granične linije, implementacija sporazuma o sukcesiji, traženje nestalih, te rešavanje ostalih posledica rata. To je zadatak hrvatske i srpske Vlade i predsednika država.

• Verujete li da će u žalbenom postupku pred Tribunalom biti dokazano da „Oluja“ nije bila udruženi zločinački poduhvat, što tvrdi Hrvatska?

– Operacija „Oluja“ je neosporno legitimna vojna operacija oslobađanje okupiranog područja u skladu s rezolucijom Saveta bezbednosti UN 921 i Generalne skupštine UN (49/43). Milan Martić i vođstvo takozvane Republike Srpske krajine pod uticajem Slobodana Miloševića odbili su bilo kakve pregovore o mirnoj reintegraciji, nisu poštovali Ekonomski sporazum potpisan decembra 1994., nisu prihvatili ni razgovore o planu Z-4, te su zajedno s Ratkom Mladićem ugrožavali Bihać. U svojstvu svedoka govorio sam u Hagu 20 sati. Nikakvog udruženog zločinačkog poduhvata nije bilo, ali su se nakon „Oluje“ dogodili zločini i na hrvatskoj strani. O tome sam prvi od političara progovorio na hrvatskoj strani i oštro osudio zločine. Ne treba zaboraviti da je preko 3.000 osoba procesuirano zbog različitih krivičnih dela (palež, krađa, ubistva). Odlazak izbeglica je bila planirana operacija vođstva takozvane Republike Srpske Krajine.

• Nedavno ste izjavili da je Milošević 1991. „planirao potpuno okupirati Hrvatsku“, ali da je, kako proizilazi, odustao uvidevši da kreće talas međunarodnog priznanja Hrvatske. Da li je Milošević već tada „otpisao“ Srbe u Hrvatskoj, odnosno odustao od projekta „Velike Srbije“ za koji je optuživan?

– Do prve polovine oktobra 1991. Milošević je verovao da može ukloniti legalno i demokratski izabrano hrvatsko vođstvo na čelu s predsednikom Tuđmanom. Zbog jačanja oružanih snaga Hrvatske, internacionalizacije krize, te jačanja međunarodne podrške Hrvatskoj to više nije bilo realno, kao što više nije bilo moguće uspostaviti liniju Virovitica – Karlovac – Karlobag koju je Milošević priželjkivao. Nemački šef diplomatije Hans Ditrih Genšer je u decembru 1991. uz pomoć kancelara Kola, a na osnovu odluke Badinterove komisije, postigao dogovor s Francuskom, a onda i sa Velikom Britanijom o priznanju Hrvatske i Slovenije. Hrvatska je ispunila uslove – prekid vatre koji je potpisan 1992. u Sarajevu, sporazum o deblokadi i evakuaciji kasarni, Ustavni zakon o zaštiti manjina i Vensov plan o dolasku mirovnih snaga UN-a. Milošević je prihvatio Vensov plan i dolazak mirovnih snaga UN-a, jer je bio prisiljen.

• Kada se zna koliko grčevito politički lideri u BiH brane svoje pozicije, verujete li da je moguće postići rešenje koje bi zadovoljilo interese Bošnjaka, Srba i Hrvata i istovremeno državu učinilo funkcionalnijom?

– Svi se slažu i u BiH i međunarodnoj zajednici da BiH loše funkcioniše kao država. Hrvati su posebno nezadovoljni, njihove stranke, Crkva, kulturne institucije, ugledni pojedinci. Osećaju se ugroženima. Imaju strah da će od konstutivnog naroda postati manjina. Dogradnja Dejtonskog sporazuma je nužna. Najbolja opcija je dogovor legitimnih predstavnika triju konstitutivnih naroda uz pomoć međunarodne zajednice, posebno SAD-a, ali i svih članica Saveta za implementaciju mira, posebno Evropske unije i Rusije.

• Zbog čega po Vašem mišljenju EU ne nastupa odlučnije u BiH?

– EU bez Amerike nema snage za bilo kakvu ozbiljnu političku inicijativu za dogradnju Dejtonskog sporazuma. Od 1994. SAD su predvodile sve političke inicijative i akcije za zaustavljanje rata i uspostavu mira. Ali EU može pružiti najveću ekonomsku pomoć i pomoć u uspostavljanju demokratskih standarda. Privredne i političke interese u BiH ima i Rusija.

Milošević je bio veliki pragmatik, sve bi žrtvovao zarad opstanka na vlasti

– Slobodana Miloševića sam imao prilike upoznati na međunarodnim konferencijama i pregovorima u Dejtonu, Ženevi i Atini i prilikom poseta Beogradu. On je bio veliki pragmatik kojem je primarni cilj bio opstanak i očuvanje vlasti. Za to je bio spreman da žrtvuje sve pa i delove strateških političkih ideja i planova, uključujući i plan stvaranja moderne federacije ili Velike Srbije. Neosporno je da je Milošević organizovao i finansirao pobunu dela Srba u Hrvatskoj, ali i da je od toga nakon Dejtonskog i Erdutskog sporazuma odustao i podržao proces mirne reintegracije hrvatskog Podunavlja. Međunarodna zajednica, posebno SAD je sprečila pad Banja Luke 1995. radi sprečavanja humanitarne katastrofe, ali i da se sačuva Milošević kao pregovarač u Dejtonu. On je otpisan i uklonjen kada je odbio američki mirovni plan za Kosovo 1999. i započeo vojne operacije na Kosovu. Ukratko, politika Slobodana Miloševića je prouzročila patnje mnogima i Hrvatima i Bošnjacima i Albancima, a srpski narod je platio vrlo veliku cenu njegove politike – rekao je Mate Granić za Danas.