Idealizovana tradicija nasleđa

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima.

Ovi su narativi pothranjivali jedni druge u spirali sve većeg zamaha, i pripremali ideološko obrazloženje za ratove koji će devedesetih pocepati zemlju. U tesnom dijaloškom zagrljaju, protivstavljeni narativi republika koje se odvajaju, i narativi konstitutivnih jugoslovenskih naroda, često su odslikavali jedni druge. Međusobno optuživanje, omraza, protivrečni zahtevi koji su iz priča izlazili, sve je to počivalo na lokalnim istorijskim datostima, ali je istovremeno bilo smešteno u jedan širi evropski kontekst kojem se stremilo – kontekst obnovljenih prehladnoratovskih narativa koji su ponovo iskrsli kad je nestala gvozdena zavesa, i koji su simboličku geografiju Jalte zamenjivali onom koja joj je prethodila. Ova šira simbolička geografija nikada nije u potpunosti određivala srpski imaginarijum u svim njegovim lokalnim pojedinostima i pragmatičnim dejstvovanjima, ali ga je svejedno u značajnoj meri ograničavala, uokvirivala i oblikovala.

Kalemegdanska tvrđava je jedno od prvih mesta na koje Beograđani vode svoje pridošle goste. Za same Beograđane, Kalemegdanski park je mesto gde su možda kao đaci bežali sa časova, gde su odlazili na rok koncerte ili košarkaške utakmice, ljubili se na klupi, gurali dečja kolica, i, konačno, šetali unučiće. Dve velike reke koje se sreću ispod drevne tvrđave, ravnica koja puca ka severu, brda koja se talasaju na sve ostale strane navode na razmišljanja o tome kako je ovo mesto povezano sa nekim daljim krajevima i starijim vremenima.

Upravo kao takvo „brdo za razmišljanje“, fićir bair, kako su ga Turci zvali, Kalemegdan je shvaćen u jednoj knjizi objavljenoj u Beogradu 1938, pa ponovo 1991. i 1992. u izdanju Biblioteke grada Beograda, i same smeštene upravo na ulazu šetališta Knez Mihailove u Kalemegdanski park. Knjiga se zove Pogled s Kalemegdana. Ogled o beogradskom čoveku, a napisao ju je Vladimir Velmar-Janković (1895- 1976), dramski pisac, romanopisac, kritičar i psiholog, koji je studirao pravo u Budimpešti i Zagrebu, a između dva svetska rata radio u Ministarstvu obrazovanja u Beogradu.

Velmar-Janković premišlja o Beogradu kao o središtu, uzoru, mikrokosmosu nacije. Beograd je avangarda, i u smislu predočavanja promena koje tek očekuju celu naciju, i kao doslovna vojna predstraža, istureni branik nacije, „poslednji oštri klin tog gorštačkog samoodržanja zaboden u ravnicu sa planinskih masiva, oko kojih smo se uvek održavali“.

Knjiga je mešavina romantičarskog nacionalnog patosa, finih etnografskih detalja, trezvene sociološke analize, i političkog konzervativizma. Velmar-Janković je Srbin obrazovan u inostranstvu (Srednjoj Evropi), koji kudi onaj snobovski prezir što ga neki njemu slični osećaju prema neuspesima Beograda da dostigne evropske standarde, ali ostajući podjednako kritičan prema onima koji zadovoljno čame u udobnostima njegove balkanske zaostalosti.

Beograd je, po Velmar-Jankoviću, vodenica u kojoj se stvara urbani „psihološki amalgam“ tako što se autohtoni gorštački Srbin-seljak izlaže civilizaciji koja ga zapljuskuje sa severnih ravnica, mlin koji „još ne radi ni izdaleka tako snažno kao što je nekada radio, taj mlin koji stvara psihološki amalgam. Još se dodaju razne smese, još je mlinar i sam neodlučan, … još žrvanj nije namešten pravo, težina mu nije nekako odmerena“. Ovaj još nepodešeni vodenični kamen zapravo proizvodi „čoveka beogradske orijentacije“, jedno prelazno biće sa svim pratećim manama i prednostima koje, veoma pronicljivo, Velmar-Janković nastavlja da nabraja i analizira. To nije neki konkretan stanovnik Beograda, već čovek kakvim svi Srbi postaju.

Beograd u sebi sustiče fraktale istih onih suprotnosti kojima, na višem nivou, pripada kao jedna od njihovih strana ili posrednik. Te suprotnosti su i same fraktalne prirode, kao što su i prelazni oblici koji posreduju između njih. Beograd predstavlja posrednika između planinskog zaleđa (koje zastupa idealizovanu tradiciju seljaštva, patrijarhata, i vizantijskog/turskog nasleđa) i ravnice koja se proteže ka severu, odakle evropska civilizacija donosi svoje sumnjive darove. U isto vreme on sam dalje lomi te veće suprotnosti između Severa i Juga, Istoka i Zapada, Evrope i Orijenta, ili visije i nizije, na sopstvene interne idiome blata (seljak) naspram asfalta (građanin), ili, opet, asfalta (zapadna urbanost) naspram kaldrme (turska urbanost). Beograd je čudna rasklimatana vodenica koja od sasvim različitih, nesamerljivih elemenata melje amalgamisana, prelazna bića.

Nastavlja se