INTERVJU Aleksandar Dikić: Najveći utisak nakon hapšenja je tužiteljkino „idete kući“ u tonu koji je govorio koliko je sve besmisleno

Dikića su zbog sumnje da je pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja pre nekoliko dana uhapsili pripadnici MUP-a.

U četvrtak je pušten da se brani sa slobode, pošto je tužiocu pojasnio da su njegove reči, koje je izgovorio u jednoj emisiji, mediji bliski režimu maliciozno interpretirali kao poziv na „streljanje Vučića i onih koji ga podržavaju“.

Nakon puštanja, Dikić je ispred Palate pravde pozvao građane da se 28. decembra odazovu pozivu studenata za prikupljanje potpisa za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

U intervjuu za Danas Dikić ističe da treba izvršiti masovni pritisak na vlast da raspiše fer i nenameštene izbore, jer su oni jedini dostupan mehanizam promene, ili makar početka promene sistema. Takođe, zahvalio se građanima na podršci koju su pružili njemu i njegovoj porodici, kao i svom advokatskom timu koji čine Ivan Ninić i Davor Mikulić.

Slegli su se utisci – šta vam se prvo nameće kao pomisao, od hapšenja do oslobađanja? Koja misao preovladava?

– Nameće se to da je dan nakon emitovanja emisije organizovana svojevrsna mini-kampanja, medijski udari na mene. Tužilaštvo je, pod pritiskom koji su stvorili mediji pod režijskom kontrolom, moralo da reaguje kako bi zadovoljilo pretenzije, pre svega, političkog centra moći koji te medije kontroliše. Sve ono što se dešavalo potom logičan je sled događaja. Izveden sam pred tužiteljku koja mi je omogućila da objasnim šta sam zapravo hteo da kažem i pritvor mi je jednostavno ukinut. Dozvoljeno mi je da se branim sa slobode. Rečenica koju sam čuo od tužiteljke kada sam izveden iz ćelije bila je: „Idete kući“, izgovorena u tonu koji je govorio da sve ovo nema smisla. To je moj osnovni utisak.

Šta vam govori činjenica da pod kontrolom vlasti dolaze optužbe koje nisu zakonski potkovane?

– Dve stvari su mi ključne i podjednako važne. Prva je njihov strah, odnosno stepen njihove strepnje da ne izgube pozicije na kojima se nalaze. Taj strah se manifestuje kroz represiju, kroz neku vrstu torture. Iako ne mislim da je ono što se meni dogodilo bio neki poseban nivo torture – brojni studenti, drugi novinari i građani prošli su mnogo, mnogo gore nego ja. Uvek se setim ljudi koji se nalaze u pritvorskim i zatvorskim ćelijama upravo iz sličnih, pa i istih razloga zbog kojih sam i ja priveden i zadržan. A, drugo, ono osnovno što nikada ne smemo izgubiti iz vida jeste činjenica da institucije ne funkcionišu. Moramo se vratiti tom prvom studentskom zahtevu – da institucije počnu da rade svoj posao. Ovo je još jedan dokaz da institucije u našoj državi ne funkcionišu. Ne funkcionišu zbog korupcije, a korupcija, na kraju, ubija. To je dokazano u Novom Sadu. Ta ideja treba da nas vodi kroz 2026. godinu, koja je obeležena kao predizborna. Strah koji vlast manifestuje u gotovo svakom svom postupku i potpuna devastacija institucija jasno pokazuju da one ne funkcionišu.

Nasilje nad novinarima gledamo svakodnevno. Vi ste, međutim, i lekar – kakva je situacija u zdravstvu? Znamo da je nedavno otpušten naš i svetski priznati stručnjak i hirurg Vladimir Dugalić. Kako to komentarišete?

– Smena i otkaz doktoru Dugaliću pokazuju koliko je ovaj sistem postao represivan, rigidan i, rekao bih, uplašen. Na nivou na kom želite da uplašite, ućutkate i uklonite iz zdravstvenog sistema jednog uglednog lekara. Podsetiću da poslednjih nekoliko godina svedočimo egzodusu zdravstvenih radnika. Ljudi odlaze. I na mom odeljenju, u mojoj bolnici, vidi se koliko nedostaje srednjeg i visokoobrazovanog medicinskog kadra – ne samo u Somboru, već širom Vojvodine i cele Srbije. Ljudi nisu svesni u kakvim uslovima lekari rade u vojvođanskim selima, a istovremeno se država odriče stručnjaka samo zato što nisu politički podobni. Zdravstvo je posebno važna tema jer se tiče svih nas – svi smo korisnici zdravstvenog sistema, svi smo ili sadašnji ili budući pacijenti. Situacija je podjednako loša kao u medijima i pravosuđu, jer se i njime upravlja na isti način. Kriterijumi za napredovanje su isti: podobnost, a ne stručnost. Institucije su devastirane, a zdravstvo deli sudbinu društva koje funkcioniše na potpuno pogrešnim osnovama.

Vratimo se novinarstvu, interesantno je da ste jedan od retkih novinara kome je Vučić dao intervju. Kako je do toga došlo, s obzirom da predsednik retko daje intervjue medijima koji mu nisu naklonjeni?

– KTV je bila jedina, ili jedna od retkih televizija koja u prvom, drugom ili trećem talasu nije prodata naprednjačkim tajkunima. Krajem 2018. i početkom 2019. godine postojao je snažan pritisak ljudi bliskih Gašiću da kupe KTV od pokojne vlasnice Danice Radić. Ona je to odbila. Jednom prilikom, kada je Aleksandar Vučić otvarao fabriku u Zrenjaninu, naša novinarka je rekla da smo pod pritiskom, a Vučić je, na iznenađenje svih, rekao: „Dana je jaka žena, nju ne treba niko da napada.“ Novinarka ga je tada pitala da li bi nam dao intervju, a on je odgovorio da bi. Pozvali smo ga u Zrenjanin, nije mogao, pa je na svačije iznenađenje, Suzana Vasiljević, njegova savetnica za medije, ugovorila da intervju uradimo u Predsedništvu. Intervju je trebalo da traje 45 minuta, a trajao je sat i deset. Mogao sam da pitam šta god sam hteo. Posebno sam ponosan na to što sam mu ukazao da optužuje druge za gubitak Kosova, iako je njegova stranka glasala protiv Rezolucije 1244 i bila protiv svih mirovnih sporazuma, što u suštini znači da je bila za rat. Suzana Vasiljević je pokušala da prekine intervju, ali je on nastavio razgovor. To je bila 2019. godina, vreme protesta „1 od 5 miliona“, kada je tenzija već počela da jenjava. Bio je na početku prvog predsedničkog mandata, učvršćen u vlasti, relativno relaksiran i uveren u svoju moć. Nije ga mnogo koštalo da jedna zrenjaninska televizija dođe u Predsedništvo i obavi, možda i neprijatan, razgovor.

Koji je utisak predsednik ostavio na vas?

– Utisak je bio da je izuzetno spremno dočekao intervju. Iz njegovih odgovora se videlo da zna ko sam, čime se bavim, koje emisije radim i kakvi su moji stavovi, uključujući i stavove o Kosovu, kao i da sam član Demokratske stranke. Međutim, ono što me je iznenadilo – ili, bolje rečeno, potvrdilo moj raniji utisak – jeste koliko je on zapravo neharizmatičan čovek. Postoji ogromna disproporcija između njegove fizičke pojave i moći koju poseduje. Sreo sam mnoge bivše predsednike, bivše premijere, ljude ekonomski i intelektualno moćne. Moj utisak je bio: koga ovaj čovek, u neposrednom kontaktu, uopšte može da uplaši? Ostavio je utisak potpuno neharizmatične osobe.