INTERVJU Mirjana Đurđević: Jedno je znati svoja prava, sasvim drugo je živeti ih

Kako vidiš stanje sa ženskim pravima?

– Ženska prava imamo u postojećoj zakonskoj regulativi, hvala na pitanju. Problem je uglavnom to što ih žene nemaju u glavi. Ženska prava se žive, a ne poseže se za njima tek kada su narušena, najčešće tek sa golim nasiljem. Dotle si ćutala i trpela?

Pade krivica na žene.

– U dobroj meri da. Imala sam privilegiju da odrastem u porodici u kojoj su žene bile ljudi čak i u vreme koje formalnim ženskim pravima nije bilo naklonjeno. Moje dve prababe, one koje pamtim, svaka na svoj način su bile slobodne žene. Daleko od toga da su proživele lake živote. Jedna, bila je treća žena mog pradede, udovca, koji je rano umro i ostavio joj na brigu devetoro dece, petoro iz njegova ranija dva braka i četvoro koje je izrodila sa njim. Sva ta deca su je smatrala majkom. Sećam je se samo u crnini, do kraja života je nosila tu crninu. Najmlađeg sina su joj fašisti streljali u Kraljevu. Nikada nije propuštala da ode na komemoracije u Kraljevo, poslednji put u devedeset trećoj godini, svojoj poslednjoj. Putovala je neprestano: s jeseni kod bivše snaje u Prag (u mom poslednjem romanu „Dve Mice i Novi Beograd“ pominje se ta praška veza), s proleća kod sina u Opatiju, leta je provodila u svojoj kućici u Bečeju, a najčešće bi prezimila kod nas u Beogradu, tako bi uštedela na grejanju. Stalno je bila u pokretu. Putovanja su jedna od najvažnijih stvari za slobodu i puno osećanje života. Od nje sam to naučila. Druga prababa je rodila moju babu kao posmrče. Pradeda je sahranjen na Zejtinliku. Imala je skromno nasledstvo od muža, posle se ponovo udala, imala je još dvoje dece sa drugim mužem. Njena ćerka, moja baba tetka, rodila je vanbračno dete sa jednim partizanskim oficirom koji nije hteo da se ženi. Na vanbračnu trudnoću reagovala je sa „dete, imaš ti svoju kuću“. Čak i u današnje vreme to bi se smatralo za herojski čin – njoj je to prosto bilo normalno. I moji baba i deda su rastući s takvim majkama prihvatili taj način mišljenja, pa to se prenelo i na mene, što preko njih, što preko majke.

Često pominješ i svog dedu.

– Deda je u meni razvio kult putovanja. Kada je otišao u penziju nastavio je da radi i štedi te svoje vanredne prihode. Pa bi se ukrcavao, za male pare, na prekookeanske teretne brodove. Znao je samo gde je prva destinacija jer se sledeća ruta utvrđivala tek u luci kad stignu. Petnaest puta je prešao ekvator posle svoje šezdeset pete godine. Tako su dedina putovanja trajala i po nekoliko meseci dok se brod ne vrati u početnu luku, obično Rijeku. U današnje vreme je jednostavnije, sa jeftinim avionskim kartama i iznajmljivanjem stanova na nekoliko noći. Puno mladih žena koje poznajem sve češće preduzima takve akcije, sa prijateljicama ili porodično – par dana u Rimu ili Stokholmu, ništa ne fali ni Dortmundu ako nisi bio. Veliki je svet, lakše ćemo ga shvatiti, i svoj položaj u njemu, ako ga upoznajemo. Time čine puno za sebe, konačno i svoje buduće kćeri.
Znaš kako sam prvi put čula AC/DC? Doneo deda singl „Highway to Hell“ iz Australije. Čuo ih je u nekoj sidnejskoj lučkoj krčmi, dopalo mu se i kupio ploču, puštao ju je nedeljama kad se vratio s puta. Svima nam je uši probio, baba htela da se razvodi.

Kako je tekao tvoj život?

– Išla sam u mušku gimnaziju. Završila sam muški fakultet, radila sam tradicionalno muške poslove, stalno sam bila okružena kolegama. Čak i otkad pišem, što je usamljenički posao, neki kažu da pišem „muški“, što ne razumem. Imam više bliskih prijatelja među muškarcima nego među ženama. Ako me to pitaš.

Lakše si prošla nego da si bila okružena ženama.

– Verovatno. Nisam imala nikakve probleme sa njima, ne zato što su oni bili manje muškarci, niti ja manje žena. Najpre će biti zato što ja te rodne stereotipe iskreno ne zarezujem, možda to zrači, pa je i prelazno? S druge strane imam i nekoliko prijateljica koje su deklarativno feminiskinje, teorijski potkovane, čak i par aktivnih, a zapravo žive patrijarhalne priče, nisu osvojile svoju unutrašnju slobodu. Ja svoju jesam još kao dete, i to najpre u borbi protiv sopstvenih uzora, koje su bile, kao što rekoh, slobodne žene svoga doba. Bile su uspešni sparing partneri, zahvalna sam im na tome. Jedno je znati svoja prava a sasvim drugo je živeti ta prava.

Može li škola nešto da promeni?

– Generalno, škole kod nas su još uvek ustrojene „ko pre rata“, bilo kog, teško prihvataju duh savremenosti. O pravilima ponašanja u školi mogli bi se načiniti eseji o udvorištvu, na svim hijerarhijskim nivoima, da ne pričamo o direktoru koji kleči i moli se pod drvećem u školskom dvorištu, Bogu ili gospođi ministarki, svejedno, valjda kao primer za ugled, drugi zaključavaju đake, treći prete… Da se ruše plafoni, krune zidovi, da su u mnogim školama toaleti, malne dva milenijuna od pada Rimskog carstva, još uvek čučavci, bez sapuna, toalet-papira, uložaka… Na svu sreću poslednjih meseci i đaci i profesori pokazuju opštu neposlušnost, nekakav puzajući „prosvetni državni udar“ je kanda u toku, gde su devojčice i profesorke, ne zaboravimo majke, potpuno ravnopravan faktor u borbi za promene u prosveti. Ako i ne prednjače.

Poslednjih decenija, od Simon de Bovuar pa do nobelovke Ani Erno, otvorene su u literaturi bolne skrivene stranice ženskih života, ono o čemu se nije govorilo. Čak i „treš“ literatura afirmiše neke pozitivne tačke u ženskim životima. Skoro sam prikazivala knjigu Trejsi Ševalje „Ostrvo stakla“, manje-više jedan zanimljiv bedeker o Veneciji i Muranu, a u biti je to knjiga o ženskom osvajanju jednog zanata (staklarskog) dostupnog isključivo muškarcima. Koliko to utiče na osvešćivanje žena pošto žene mnogo više čitaju od muškaraca?
– Nisam sigurna da knjige utiču na živote većine žena, ali je istina da kad stignu do knjiga mnoge žene počinju i „da rade na sebi“. Ali veliko pitanje je i šta čitaju, ja ne biram knjige po polu autora. Iskreno, ne znam koji je domet literature, čitam od kad sam naučila prva slova i to je to.

Kako knjige koje pišeš utiču na tvoje vlastito osvešćivanje?

– Za moje prve romane, one sa inspektorkom Harijetom, govorili su da je ona moj alter ego. Nije, majke mi. Ali su ti romani uvek bili inspirisani nekim tekućim problemom, pojavom koja me je posebno iritirala, bilo da se radilo o nečem sasvim privatnom ili pojavom u društvu, često i mešano. Lično su mi pomagali samo da se izduvam. Slično je bilo i sa romanom „Bremasoni“, koji je mnogo kompleksniji, možda i nešto „najfeminističkije“ od svega što sam napisala, sukob svetova, muškog i ženskog, što bojim se nije dovoljno pročitano. Istina, zahtevan je za čitanje bar koliko je i meni bio za „proučavanje muškog“. A čitali su ga najviše muškarci, pa je onda i to logično. Sa Micama je nešto drugačije, u romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ Micu sam zamislila kao sebe, da sam se rodila krajem XIX veka. Najviše sam uživala kao ta Mica, radila sam šta sam htela – da izmislim. U romanu „Mica, Beograd i odvratni Britanac“, Mica već manje uživa, u zrelim pedesetim je, u vremenu neposredno posleratnom, nešto već proživljeno za mene nakon ratova devedesetih. Tek sa romanom „Dve Mice i Novi Beograd“ stigla sam u period u kome sam realno živela, pa je neminovno došlo do kopanja po svesti, osvešćivanja nekih iskustava koja do tada nisam međusobno povezivala. Onda ukrstiš različita sećanja, svoja i tuđa, bliskih i neutralnih savremenika, i neki red se uspostavi. Vrate se osećanja koja smo tada proživljavali, ko su bili ti ljudi koji su me vaspitavali, brinuli o meni. Bila sam jedno nevaspitavano dete, a upravo njihovi lični primeri, dobri i loši, su me formirali. Zato je ta knjiga živo štivo, obe Mice su žive.

Što bi rekao doktor Spok osnovno vaspitanje pružamo deci ličnim primerom.

– Nemam decu, nemam više ni studente, u penziji sam, pa mogu samo da pišem i da se „ponašam“ za svoj groš. Ako je to za primer.