Istorijske granice su se podrazumevale

U Titovoj Jugoslaviji, nisu „Srbi“ odlučivali ni u Jugoslaviji ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ali je srpski elemenat iz partizansko-komunističkih redova prihvatio da bude „egzekutorska“ vlast u ime režima. Naravno, nisu ni „Hrvati“ odlučivali, o svemu je odlučivao Savez komunista. Srpsko javno mnjenje pak nikako nije razumevalo da nacističko-ustaška klanja Srba iz Drugog svetskog rata ne daju pravo srpskom narodu, ili ma kome delu njegovom, da produžava kroz decenije privilegije prema onima koji su činili otpor zlu pre pola veka!
U međunarodnom javnom mnjenju uvrežilo se mišljenje da samo Srbi manifestuju ekstremni nacionalizam, da su oni sa Slobodanom Miloševićem na čelu jedini „razbili Jugoslaviju“, kao da je ona bila izuzetno snažna zajednica. Tom prilikom, uvažavajući činjenicu da je Miloševićev učinak bio vrlo značajan u poslednjem činu razbijanja zajednice, a ni srpsko javno mnjenje nije u tome pogledu izostajalo – posebno izvan Srbije, ne sme se zaboraviti da se niz nacionalizama posebnih jugoslovenskih naroda razvijao još u doba Titovog režima, naročito posle Titove smrti.
Ne sme se zaboraviti da je hrvatsko javno mnjenje od početka 1918. manifestovalo potpuno nezadovoljstvo i načinom ujedinjenja i ustavnopravnim sistemom, otvarajući i pitanje posebne hrvatske države. Taj stav ogromne većine Hrvata trajao je u najžešćoj meri sve do 1939, kada je došlo do izvesnog kompromisa. Ali, kao što smo već pomenuli, pojava nezavisne hrvatske države – pod nacističkim kišobranom – nije bila tako jednostavna. Više od svega, ne treba zaboraviti pokret tzv. hrvatskog proleća 1968-1971, koji se završio opštim masovnim štrajkom radnika i studenata, i koji je bio ugušen od strane Tita na najnedemokratskiji način.
Slovenci su sa svoje strane u Novoj reviji, odmah posle Titove smrti, celoj javnosti stavili do znanja da je pitanje opstanka jugoslovenske zajednice za njih otvoreno. Da ne pominjemo albanski nacionalizam koji je protiv nove vlasti ušao u oružanu borbu 1944-45, potom se žestoko manifestovao 1968. i 1981. godine u masovnim demonstracijama, kada je bilo i poginulih Albanaca. Objektivno, istorijski i politički, valja podvući da je srpski nacionalizam u pređašnjoj Jugoslaviji „pristigao“ poslednji, ali ne kao jasna politička koncepcija, već kao oblik nacionalističkog divljanja, snabdeven propagandom svoje takozvane elite i oružanim materijalom nekadašnje Jugoslovenske narodne armije.
Kao što se, dakle, ne može govoriti samo o srpskom nacionalizmu u drugoj Jugoslaviji, tako se isto ne može govoriti o „secesiji“ jugoslovenskih republika. To je bila velika greška srpske nacionalne politike poslednjih pet godina. Pravo samoopredeljenja naroda kao revolucionarno načelo ne dozvoljava da se odvoji neki grad u severoistočnoj Srbiji, kao što je, na primer, Negotin, ali kada je reč o čitavim narodima, i čak republikama, onda je reč samoopredeljenju, a ne o secesiji. Pitanje nije u samoopredeljenju, koje je formalno svuda bilo usvajano, nego je reč o granicama. A granice nisu bile unutar Jugoslavije „avnojske“, jer nikakve granice nisu raspravljane ni odlučivane na partizansko-komunističkom skupu ni 1942. ni 1943, poznatom kao Antifašističko veće.
Granice „istorijskih pokrajina“ su se podrazumevale, jer su to bile „istorijske granice“, postojale su kao granice pre 1912. ili pre 1918. Naravno, bosansko-hrvatska granica iz 1699. nije bila granica hrvatske i bosanske države niti granica tamošnjih naroda nego granica dva carstva, austrijskog i turskog, kao što je granicom Makedonije proglašena granica iz 1912, dakle granica između Turske imperije i Kraljevine Srbije. Jedine granice koje su prvi put u celini uspostavljene, tako kako su bile utvrđene 1945. godine, bile su granice Kosova, određene od nove Titove vlasti. Između Vojvodine (dela Srbije) i Hrvatske činjene su neke minimalne ispravke prilikom uspostavljanja novog ustavnopravnog stanja 1946, a to je bilo slično sa Sandžakom ili sa Istrom koja je predata Hrvatskoj.
Osnovni problem za Srbe uopšte nisu bile granice republika, takve kakve su bile u SFR Jugoslaviji. One su čak bile prihvatljive sve donde dok postoji zajednica. Tragedija je nastala najpre Ustavom od 1974, kojim su se republike približile statusu suverenih država, a činioci u međunarodnoj zajednici prihvatili su razdruživanje republika na tim prethodnim granicama, iako prethodni režim ni 1974. nije njih shvatao kao državne.
Velika zabluda u srpskoj nacionalnoj politici posle 1990. godine bilo je stvaranje lažnih pretpostavki o novim nezavisnim državama na tlu Jugoslavije. Ne samo propaganda nego i veliki broj stručnjaka, članova Akademije i veliki broj glasnih pravoslavnih episkopa, počeli su kampanju da su te države rezultat „secesije“ koju su organizovali Nemačka, Austrija i Vatikan, a s druge strane, da u tim republikama vladaju „ustaše“ iz Drugog svetskog rata i muslimanski „fundamentalisti“ koji maltene spremaju plan da islamiziraju Srbe u Bosni. Istina je da je Franjo Tuđman ekstremni nacionalist, bar kada je reč o Srbima, i da je Alija Izetbegović neka vrsta verskog fanatika; međutim, ne može se reći da je to ustaški ili fundamentalistički poredak u dvema republikama, ma koliko on nije demokratski. (Koliko je demokratski u Srbiji ili u „srpskoj“ Bosni?)
Nastavlja se