Ivan Zlatić: Izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju betoniraju lošu praksu, a ne štite žrtve

Izmene je najavio i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, istakavši da je „na njima da zaštite porodice, kako porodice i deca ne bi trpeli“.

Razlog su tri tačke po kojima će oduzimanje nekretnine biti onemogućeno, i to u slučaju ako je u pitanju: 1. jedina porodična nepokretnost, zatim 2. da je prebivalište na toj adresi registrovano najmanje pet godina pre podnošenja predloga za izvršenje i 3. ako je u pitanju stan površine do 60 kvadratnih metara.

Zlatić napominje da ni javna rasprava o izmenama nije raspisana i da će donošenje novih zakonskih promena postojeću lošu praksu zabetonirati.

– „Krov nad glavom“ je bio u prilici da vidi izmene ZIO, one su minimalne, napisane da se naš sistem uskladi sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i sa praksom Evropskog suda. Međutim, za našu zemlju to su neadekvatna rešenja, jer je Srbija, zajedno sa Grčkom i Slovačkom, jedna od država sa najvećim procentom nepokretnosti u vlasništvu fizičkih lica, odnosno običnih ljudi, dok u zapadnoevropskim zemljama to nije slučaj – kaže Zlatić.

Iz iskustvu „Krova“, on uviđa da najavljene izmene štite jako malo ljudi.

– Većina onih koje branimo nema i nije imala probleme koji bi se regulisali ovakvim zakonskim izmenama, za koje je rečeno da se donose kako bi se zaštitili dom i porodica. Takođe, one su propraćene brojnim nejasnoćama: da li vlasnici nepokretnosti od, na primer, 63 kvadrata uživaju zaštitu, ima li razlike u lokaciji nekretnine, selu ili centru Beograda i da li broj članova porodice koji dele tih 60 kvadrata utiče na bilo koji način na ovu odredbu – pita Zlatić.

Kako građani postaju žrtve

Zlatić kaže da su ljudi koje brane najčešće treća lica – žrtve prevare, a ne dužnici. Ovaj masovni problem nastaje kada lice kupi stan, zaključi ugovor, pošteno plati nekretninu i porez, sve obaveze regulišu, ali zbog greške investitora stan ne može da ga uknjiži. To se dešava kada investitor gradi mimo projekta, pa ljudi ne mogu da knjiže pojedinačne jedinice u katastar, dok zgrada ne dobije upotrebnu dozvolu, a zgrada ne može da dobije upotrebnu dozvolu jer je investitor zabrljao.

– U tim situacijama stanovi su u katastru uknjiženi na investitora i zbog greške investitora građanin koji je kupio stan, ni kriv ni dužan, ostaje bez stana, jer stan odlazi da bi se rešio investitorov dug – pojašnjava Zlatić.

Problem sa katastrom

Žrtva ostaje bez stana jer izvršitelji ne gledaju kupoprodajni ugovor, već ko je uknjižen u katastar. Zato, smatra Zlatić, ljudima treba omogućiti da pred sudom dokažu svoje vlasništvo i da se izvršenje iseljenja odloži dok je žrtva u parničnom postupku dokazivanja vlasništva, što u Srbiji može da potraje decenijama.

– Kod nas se prevareno lice prvo iseljava, a dokazivanje može potrajati neizmerno dugo. Minimalno civilizovano rešenje bilo bi da postupak iseljenja stane dok se ne razjasni vlasnička situacija – ukazuje Zlatić i dodaje, „a ne da ljudima, dok dokazuju svoje pravo u parnici, izvršitelj svakih deset dana kuca na vrata sa policijom, bravarima, vatrogascima… jer se na taj način žrtve tretiraju kao kriminalci“.

Zašto Izmene ZIO neće pomoći najčešćim žrtvama

Ovakvim izmenama Zakona, primećuje sagovornik, ponovo se propušta mogućnost da donesu promene na bolje, kao što je propušteno i izmenama iz 2019. i 2015, ali i kad je donošen Zakon 2011. i kada je rupa za zloupotrebe bila očigledna.

– Od 2019. doneta je samo jedna izmena, ali na gore. Po njoj treća lica (kupci nekretnine, žrtve) snose troškove izvršnog postupka ako odluče da se bore da dokažu na sudu da je stan njihov i da su ga otplatili – pojašnjava Zlatić.

On smatra da je ta izmena doneta da bi se visinom troškova vršio pritisak na oštećene da odustanu od svojih prava.

– Ne kažem da nove izmene ne štite nikoga, ali kad se već pokreće cela mašinerija izmene zakona, potrebno je da se radi na važnim pitanjima, kako bi zakon bio humaniji i socijalniji i išao u prilog žrtvama – pojašnjava Zlatić.

Ljudi, objašnjava, kupuju stanove kada su stanovi najjeftiniji, a to je u izgradnji, i u takvoj situaciji su potencijalni plen za prevare investitora i izvršitelja i zato je neophodno gledati kupoprodajni ugovor a ne samo ko je upisan u katastar.

Neplaćen Infostan od pre 10 godina uvećava se i do 10 puta

Apsolutno nerazumna visina troškova izvršnog postupka jeste još jedan problem koji sagovornik uviđa, zbog koga neplaćen Infostan od pre deset godina može da košta desetostruko.

– Imali smo situaciju da čovek nije platio dva računa za struju, pa su ga, sa svim troškovima postupaka i sa kamatama, ti računi koštali 200.000 dinara. To se dešava jer izvršitelji sami sebi određuju visinu troškova i naknada, a to njihovo divljanje mora da se ograniči. U pitanju je lov na one koji već nemaju i troškovi se često koriste kao pritisak da se ljudi ne bune i da odustanu od svojih prava – pojašnjava Zlatić, ukazujući da dostavu za svaki papir koji pošalje izvršitelj može da naplati 10.000 dinara.

Istorijski računi, nagomilani u nedogled

Zlatić dovodi u pitanje i kamate koje nam javna preduzeća naplaćuju. Takozvani istorijski računi – stari računi koje ljudi i ne znaju da nisu platili, iz izvršnih odeljenja sudova, gde su skupljali prašinu i po 10 godina, prebacuju se javnim izvršiteljima, objašnjava on i dodaje:

– Čak i da pretpostavimo da su legitimni, jer niko ne čuva priznanice od pre toliko godina, na te račune se dodaju izvršiteljski troškovi i kamate koje građanin plaća zbog tuđeg nerada. Neko godinama nije izvršio račun, građanin ni ne zna da se protiv njega vodi postupak, ali sve to mora da plati – pojašnjava Zlatić, ističući da država duguje ažurnost poreskim obaveznicima, a ne da njihovu aljkavost na kraju još i plaćamo.

On takođe pita zašto država naplaćuje zelenaške kamate.

– Javna preduzeća angažuju advokatske kancelarije da im pišu predloge za izvršenja, iako javna preduzeća već imaju pravnike, a mi taj ogroman trošak plaćamo, iako je nemoguće utvrditi da li je račun od pre jedne decenije plaćen ili ne – ističe Zlatić.