Ja dajem koševe, tašta prati serije

Najezda turskih serija počela je negde u vreme kada sam prešao u istanbulski Efes. Nažalost, nisam u toku, ali zato moja tašta redovno prati sve serije – u šaljivom tonu započeo je neponovljivi Duško Savanović razgovor za Danas.

Poznati ste kao veliki poliglota u sportskim okvirima. Kako vam ide proces savladavanja turskog jezika, koji važi za jedan od težih?

– Dosta dobro, naučio sam restoransku konverzaciju, međutim za nešto podrobnije savladavanje turskog jezika neophodno je da u okruženju imate što više domaćih košarkaša, što kod mene nije slučaj – duhovito je prokomentarisao popularni Savan.

Za Efes se može reći da je ove sezone Jugoslavija u malom. Na koji način reaguju turski igrači kada se udružite Barać, Ilijevski, Vujačić i vi?

– U ekipi je ambijent zaista sjajan. Domaći igraču su izvanredni, dok smo se mi iz bivše Jugoslavije odlično uklopili. Svi se družimo, a jedina otežavajuća okolnost jeste što moj jezik znatno češće koristim, što mi otežava nastojanje da savladam turski.

Pomenuli ste da je atmosfera u timu sjajna, ipak ko prednjači u šalama?

– Ne mogu reći da se neko posebno ističe, ali bih pomenuo Ernesta Iljasovu. Reč je o vrhunskom igraču, dokazanom NBA košarkašu koji je pritom potpuno prirodan i neposredan. Dugo nisam video čoveka koji je uvek pozitivan i spreman za šalu bez obzira na trenutne okolnosti. Iljasova je zaista plemenita osoba i krajnje pozitivno utiče na ljude oko sebe.

Stiče se utisak da ste u dosadašnjoj karijeri birali klubove na osnovu gradova iz kojih dolaze?

– Imao sam tu sreću da u toku karijere živim u predivnim mestima. Kazanj je recimo jedan od najstarijih gradova u Rusiji. Sevilja se sigurno ubraja u najlepša mesta na Starom kontinentu, a Valensija je prestonica moderne arhitekture. Istanbul još uvek upoznajem, s obzirom na to da je grad ogroman.

Kako podnosite velike gužve u turskoj prestonici i da li kao i svi igrači iz inostranstva živite blizu hale?

– Naravno, to je prosto neizostavno. Potrebno mi je otprilike pola sata vožnje. Gužve jesu velike, međutim to nije ništa neobično za višemilionski grad. Kada vremenom uđeš u štos u kom intervalu su gradske gužve, onda ti u prvi plan ostaju samo prednosti Istanbula, a one su nesagledive. Prestonica Turske je mesto susreta orijentalne i hrišćanske kulture, vere i tradicije, pruža sve pogodnosti za lep i sadržajan kako dnevni, tako i noćni život.

Da li ste možda u provod otišli sa Sašom Vujačićem i njegovom lepšom polovinom Marijom Šarapovom?

– Vujačić je zaista izuzetan momak. Potpuno je prirodan, neposredan, baš kao i Marija Šarapova koju sam imao prilike da upoznam. Devojka je sve ostvarila u životu, vrhunska je teniserka, a pritom je neverovatno prirodna i neopterećena. Da je ne poznajem nikada ne bih pomislio da je tolika istinska zvezda. Neuporedivo je neposrednija i skromnija od većine umišljenih „zvezdica“. Vujačić je zapravo sinonim za bivšu „Jugu“, pošto ima raznobojno poreklo, mnogo je češće u Beogradu nego što možemo i da pretpostavimo. Oni su sjajan par i lepo funkcionišu.

Jeste li ga ikada zadirkivali na temu odabira reprezentativnog dresa?

– Jesam, ali isključivo zbog činjenice da ne igra za Sloveniju. Nismo spominjali mogućnost da nastupi za Srbiju, ako mislite na tu vrstu opredeljenja.

Kada smo se dotakli nacionalnog tima, koliko pratite igre vaših kolega u klubovima?

– Mislim da sam dobro informisan. Od Krstića i Teodosića se donekle očekivalo da postanu nosioci igre u CSKA, što oni svakako i jesu. Mačvan se izborio za lidersku ulogu u Partizanu, nažalost Kešelj, između ostalog i zbog povreda, ne može da pronađe ritam u Olimpijakosu, dok je Bjelica na sreću dobio veću minutažu u Kahi Laboral. Nemanja je veliki potencijal, polivalentan igrač, prava je retkost u evropskoj košarci. Kosta Perović fino koristi ukazanu minutažu u Barseloni, Tepić se polako navikava na stil igre u Kahasolu, dok Bogdanović u istom timu prosto blista. Paunić je standardan u Rusiji, Rašić sve bolji u Litvaniji, a Marković u Valensiji igra u velikom stilu. Čuo sam se i sa ljudima iz mog bivšeg, a Stefanovog sadašnjeg tima i oni su veoma zadovoljni njegovim igrama. Važno je i da se Veličković polako vraća u ritam.

Gde vidite reprezentaciju Srbije u narednoj godini?

– Nažalost, ovu godinu ću pamtiti po velikom kiksu u Litvaniji. Očekujem da u kvalifikacijama podignemo nivo igre i da izborimo plasman na naredno Evropsko prvenstvo u Sloveniji. Trebalo bi da kroz kvalifikacioni ciklus možda dobijemo i neko novo ime u najboljoj selekciji, a što se tiče taktičko-tehničkog aspekta selektor Dušan Ivković sigurno najbolje zna u kom pravcu moramo ići. Optimista sam i verujem u budućnost srpske košarke – zaključio je Duško Savanović.

Partizan je napravio uspeh

– Prokletstvo sportske nacije jeste što je raskorak između realnog i željenog konstantno veliki. Neuspeh je što je Milano doveo sebe u situaciju da u poslednjem meču odlučuje o prolasku, a ne činjenica da su crno-beli bili nadomak druge faze. Partizan godinama pravi ekstra rezultate, ima isprofilisan sistem igre, a pritom stvara i igrače. Zahvaljujući njihovim dostignućima navijači znaju za bolje, ali moraju biti realni. Čestitao bih im i ovoga puta i napomenuo da je odlazak Pekovića bio osetan – pohvalio je Savanović srpskog šampiona.

Igram u jakoj ligi

– Pre nego što sam prešao u Efes mislio sam da je reč o „divljoj ligi“, međutim prevario sam se. Prvenstvo je poprilično kvalitetno, po snazi možda i odmah iza španske lige. Mi smo recimo jedini poraz doživeli protiv Tofaša, što samo govori o težini i neizvesnosti nastupa u turskom šampionatu. Verujem da se možemo boriti za trofej i u nacionalnom prvenstvu – optimista je popularni Savan.