Jurij Andruhovič: Knjige ne menjaju stereotipe, ali mogu da ih uzdrmaju

Staklići sudbina stvaraju istoriju, staklići teksta – sliku Srednje Evrope. Ovim rečima izdavač, Kulturni centar Novog Sada, predstavlja upravo objavljenu knjigu eseja Jurija Andruhoviča (1960) pod nazivom Moja poslednja teritorija. Prevod potpisuju Milena Ivanović i Ala Tatarenko.

Andruhovič je jedan od vodećih ukrajinskih pisaca, autor brojnih i veoma čitanih zbirki pesama, romana i eseja, prevodilac Šekspira, Rilkea, Šulca, američke poezije. Njegove knjige objavljuju se u Nemačkoj, Poljskoj, Kanadi, SAD, Rusiji, Hrvatskoj i još desetak zemalja. U Ukrajini one su često nazivane prevratničkim, jer su radikalno raskidale kako sa sovjetskom, tako i s nacionalnom tradicijom. U inostranstvu ih svrstavaju u postmodernističke. One – pogotovo romani Rekreacije, Moskovijada, Perverzija i Dvanaest prstenova – u značajnoj meri utiču na rušenje uvreženih predstava o ukrajinskoj književnosti kao nekoj vrsti periferije sovjetske i ruske.

Upravo objavljeni eseji otkriće čitaocu u Srbiji drugačiju sliku Ukrajine od one koju prikazuju mediji. Njihov autor je erudita, duhovni Srednjoevropejac, angažovani umetnik, rodoljub koji kritički posmatra svoju otadžbinu. Dobitnik je, pored mnogih ukrajinskih, Lajpciške književne nagrade za doprinos evropskom razumevanju, Književne nagrade Srednje Evrope Angelus (Poljska), Međunarodne nagrade Vilenica (Slovenija)… Pošto nije izvesno kad će doći u Srbiju, razgovor je vođen dopisno. Na novogovoru: onlajn.

* U obnovi nezavisne ukrajinske države značajnu ulogu odigrali su pisci. Vaše pokolenje, konkretno vaša grupa „Bu Ba Bu“ (vi i Oleksandr Irvanec i Viktor Neborak) istovremeno je vodila još jednu revoluciju – protiv paučine i živog blata socrealizma, protiv tabua u književnosti. Kako danas vidite te davne godine. Iz čega je proistekla vaša pobuna?

– Ne bih upotrebio reč pobuna. To je bio otpor. Nijednom od nas trojice nije se dopadalo to što se zvanično objavljivalo i što se zvanično smatralo ukrajinskom književnošću. Neborak je neke od tih godina na tipično pitanje „Kažite zašto ste počeli da pišete?“ odgovorio da nigde nije nalazio ukrajinske pesme koje bi mu se dopale, pa je morao da ih piše sam. To je veoma slično onome što sam i ja osećao. Ukrajina je u Savezu bila republika pod posebnom prismotrom. To je bio stimulans da se piše drugačije od ostalih, da se piše uzinat, uprkos. Do sredine 1980-ih godina režim je relativno omekšao. Dakle, pisanje uprkos još je moglo da se završi nekim neprijatnostima, ali ipak ne zatvorima i logorima. Drugim rečima, u našem otporu nije bilo nikakvog podviga. Postojao je određeni princip – ne prodavati se.

* U našoj zemlji svojevremeno se smatralo da iza gvozdene zavese svi ćute, jer im je dobro, ili zato što se plaše. Iz vaših eseja se vidi da je tamo ključao buran umetnički život: poezija, pozorište, muzika, slikarstvo o kojima se u inostranstvu ništa nije znalo. Koliko je alternativa uticala na raspoloženje ljudi, pogotovo mladih?

– Umetnički život nije počeo da ključa odjednom, već takođe negde od 1989. godine. Sad pišem knjigu o tim vremenima, koja su kod nas nazvana festivalskom epohom. Tada su zaista jedna za drugom pokretane inicijative za stvaranje novih festivala, onih izvan kontrole partijskih ideologa, a novoosnovana neformalna društva – Studentsko bratstvo, Društvo Lava (u Lavovu) ili Ukrajinski kulturološki klub – organizaciono su obezbeđivala realizaciju tih inicijativa. Odista alternativna bila su dva festivala u Lavovu pod nazivom Vivih / Iščašenje, 1990. i 1992. godine. Oni su, pogotovo drugi, privukli ogromne mase ljudi, pri čemu su se kroz grotesku, karnevalsku atmosferu, estetiku apsurda i parodije jasno ograđivali od obe patetike – i od komunističko-sovjetske i od nacionalno-patriotske. Beskonačno sam zahvalan toj epohi s njenim uličnim priredbama. Na kraju krajeva, da nije bilo Iščašenja, nikad ne bih napisao svoj prvi roman Rekreacije (1990, prvi put objavljen 1992).

* Zašto Evropa tako sporo i oprezno otvara vrata pred Ukrajinom? Samo iz političkih razloga – da ne bi izazivala „sibirskog medveda“ – ili postoje i drugi razlozi?

– Sibirski medved je, naravno, veoma važan činilac. Uzimajući u obzir njegovo prisustvo kao trajnu smrtnu pretnju njenoj nezavisnosti, Ukrajina bi morala da bude bezgrešna. A ona to nije. Na kraju krajeva, nobody’s perfect, pa ni Ukrajina. Ali, ona bar može i mora i dužna je da prestane da zamazuje oči Evropi i da se izrazitije lišava ruskog sveta u sebi.

Nikom u Evropi nije potreban sovjetski mentalitet – i tačka. Evropski političari, naravno, nikad nam to neće reći otvoreno: ne dopušta im politička korektnost. Dakle, oni će taj problem uvijati u različite oblande, ukazivaće nam na korupciju, nedostatak reformi, nekakvu tehnološku, pravnu ili sličnu nekompatibilnost. Sve to je tačno, ali sve to valja direktno nazvati njegovim pravim imenom – ruski svet / russkij mir. Dok je on među nama, slušaćemo iz Evrope sve te mantre o dugačkom i složenom putu bez ikakve za nas jasne, datumom fiksirane perspektive.

* I vi ste morali da prevladavate brojne prepreke na putu ka čitaocima iz petnaestak zemalja u kojima su objavljivane vaše knjige. Šta zapadni čitalac i kritičar traži u ukrajinskoj književnosti: egzotiku ili srednjoevropski duh?

– Oni traže pre svega sličnosti s ruskom književnošću, koju izuzetno cene. Ukoliko ih ne nalaze, isprva su veoma razočarani. Tek kada savladaju to predubeđenje – a da bi to postigli, moraju da puno porade na vlastitim stereotipima – oni mogu da priđu ukrajinskoj književnosti ne kao periferiji određenog kulturnog prostora jedinstvenog s Rusijom, već kao nečem što je svojevrsna „stvar po sebi“. Nadajmo se da će takvih oslobođenih čitalaca na Zapadu biti sve više.

* Svojevremeno ste pisali o Evropi od Lisabona do Luganska. Lugansk je trenutno otkinut kako od Ukrajine, tako i od Evrope. Gde danas vidite istočne granice kontinenta. A sutra?

– Istina je da je Evropa kontinent, ali još veća istina je da je ona potkontinent. Za razliku od ostalih kontinenata, od Azije je ne razdvaja velika voda. Od Afrike je razdvaja more, od Amerika i Australije okeani, a od Azije – ništa. Odatle potiče večiti problem s njenim istočnim granicama. Posle pada komunizma one su postale pokretne i promenljive. Ta njihova pokretljivost najviše zavisi od toga šta se zbiva s Ukrajinom. Čim Ukrajina počne da veruje u sebe kao u deo Evrope – granice se pomeraju na istok. A kad Ukrajina po ko zna koji put počne da gubi tu veru – granice se pomeraju na zapad. S te strane veoma je znakovito kolebanje društvene misli u najistočnijoj ukrajinskoj metropoli – u Harkovu. Ili u najjužnijoj – u Odesi. Odlazim u te gradove već skoro trideset godina, imao sam prilike da ih osetim i u vremenima uspona i u doba potpunog opadanja. Ukrajina ostaje klatno, bar u granicama mog ličnog iskustva. Može biti da joj je suviše kratak jedan život poput mog. A kada me pitate za sutra, samo sležem ramenima.

* Vi ste književnik koji je neprestano u živom kontaktu s publikom. U kojoj meri je pandemija koronavirusa uticala na vašu, da kažemo, estradnu delatnost – na neposredne susrete s ljudima? Postoje li onlajn ovacije. Onlajn bis?

– Ne! Nema ni ovacija, ni biseva. Izvesno vreme to je bilo prilično tužno osećanje. Moje jedino pozitivno iskustvo s promocijom na daljinu bila je premijera najnovijeg romana, Radio Noć, koja se dogodila uživo na Ukrajinskom radiju u noći 13. decembra prošle godine. Roman se sastoji od monologa nekadašnjeg ukrajinskog rokera koji je tobože otvorio noćnu radio stanicu preko koje razmenjuje doživljaje i omiljenu muziku sa svima koji ne spavaju. Dakle, došao sam u Kijev u radio stanicu i odande sam tačno u pomoć počeo da čitam stranice romana. To su slušale hiljade ljudi, kasnije sam primio mnogo dobrih reagovanja povodom takve vrste promocije. Dakle, to je bio slučaj kad su ograničenja i iznuđenost radili u korist moje zamisli.

* U kojoj meri knjige ukrajinskih autora, dakle i vaše, menjaju stereotipe o Ukrajini? Šta ste izborom upravo ovih eseja želeli da kažete čitaocima u Srbiji?

– Knjige su knjige. Što su bolje napisane, manje mogu da menjaju. Njihovo delovanje je usporeno, a njihova publika je neodređena. Kakva je to publika? To su pojedinci. Kvalitetna književnost, kakvu bih i ja želeo da stvaram, uvek je razgovor s pojedinim čovekom, nikad sa masom ljudi. U tome je, konačno, i snaga – u individualnom pristupu. Literatura je kad se čitalac i tekst nađu oči u oči. Naivno je nadati se očiglednim promenama, ali je sasvim na mestu nadati se nevidljivim, unutrašnjim menama. Jedna knjiga neće izmeniti sistem stereotipa, ali može da uzdrma neke od njih, ukoliko se autor probije do pojedinih centara ljudske pažnje.

Zašto upravo taj izbor? Nisam se obraćao srpskom čitaocu, kojeg uostalom i ne mogu da poznajem, već određenom tipu čitaoca koji, valjda, postoji u svakoj kulturi. Obraćao sam se uslovnim poštovaocima Danila Kiša, Bruna Šulca ili Jozefa Rota, a od naših savremenika – Andreja Stasjuka ili Jahima Topolja. To znači da ne računam na veliki tiraž, već na visoki kvalitet čitalaca.

* Od srpskog prevoda romana „Perverzija“ (Clio, 2002) do „Poslednje teritorije“ prošlo je gotovo 20 godina. Imate li kontakte sa srpskim izdavačima u vezi novih prevoda?

– Iskreno da kažem, zasad nemam. Ipak, pred nama su sledećih 20 godina tokom kojih će se nešto svakako pojaviti.