"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 1Foto: Dušan Pešić/Danas

Markovi (14) jauci i plač odzvanjaju domom Ilića, u selu Jagnjilo kod Vladičinog Hana. Dečak od rođenja boluje od teških bolesti. Njegov otac Ljubiša nije dobro sa zdravljem, muči ga kičma i slabo se kreće, jedva i do toaleta. Zato Markova sestra Milica (13) i majka Nataša brinu o porodici i domaćinstvu.

Zla kob nadvila se nad Ilićima koji „kao da su se na Boga kamenjem bacali“, pa ih je osudio na svakodnevnu patnju.

Do njihove se kuće u Jagnjilu, selu tridesetak kilometara od Vladičinog Hana, teško stiže – najbolje bi bilo helikopterom, ako ga imate.

Kolima se krivudavim i, za neupućene u taj teren, poprilično komplikovanim putem može stići samo donekle, odatle peške ili kakvim terenskim vozilom, podignutim od zemlje, da ga kamenje i sve što se nalazi na tom putu ne bi oštetilo.

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 2
Foto: Dušan Pešić/Danas

Ispred ulaza u porodičnu kuću ove četvoročlane porodice, nad limenom nadstrešnicom nadvila se loza, tu je i štala, u tom trenutku prazna, bez koza koje su na ispaši.

Gde god se okrenete primetićete pokućstvo po dvorištu, mnoštvo starih, sada neupotrebljivih stvari. Tu su vrata, dečje bicikle, ćebad, komoda, dotrajali dušeci, invalidska kolica koja se više ne mogu koristiti, letve i drva za ogrev.

Ima svega, ponajmanje smeha i ljudi jer su prve komšije daleko od Ljubišine kuće.

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 3
Foto: Dušan Pešić/Danas

Unutra dve sobe jedna do druge: ova desno je u fazi renoviranja, zatičemo majstora koji gletuje, a u njoj – stari „smederevac“, omanji frižider, sudopera kojoj ističe rok trajanja, kao i jedan „moderniji“ krevet (u domu Ilića odskora zahvaljujući donaciji ljudi velikog srca), a zidovi nagoreli od dima, kao posle požara.

Po podu se prostire izanđali etison na kome je Marko sedeo i ležao dok, zahvaljujući jednoj ženi iz Beograda, nije na poklon dobio invalidska kolica kako bi mogao da živi svoje detinjstvo sa minimum dostojanstva.

Pre toga je koristio dečja kolica, koja nikako ne odgovaraju njegovim potrebama.

Soba levo kao da ne pripada istoj kući, sa laminatom, okrečena u roze, reklo bi se namenjena Markovoj godinu dana mlađoj sestri Milici.

Na fotelji zatičemo Ljubišu, u sedećem je položaju, ustao bi, ali ne može, da pomogne momcima koji iz kombija unose nov nameštaj, donaciju Humanitarne fondacije „Tamare Misirlić“.

„Uzeli smo ormare, četiri kreveta, kuhinju, trpezarijski sto i stolice, jedan manji sto, radne stolove, kompjuterske stolice i policu za televizor, mislim da je to sve“, kaže Tamara, mlada humanitarka iz Vranja, „a belu tehniku tek treba kupiti. Veliko je interesovanje ljudi za pomoć porodici Ilić, i lično su neki donosili pakete.“

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 4
Foto: Dušan Pešić/Danas

Majka Nataša špricem pokušava da nahrani Marka, drugačije ne može, on se otima, pada mu glava, a njegov plač, čini se, najteže pada tati Ljubiši koji suze teško krije.

Sestra Milica iz ugla prostorije posmatra, ne trepće, spremna da u pomoć priskoči majci i ocu koji, iako ne može da ustane zbog bolova u nogama i leđima, insistira da pomogne mladićima koji unose nameštaj.

Ljubiša kroz suze priča da je kuća „u dobrom stanju“ i da „neće da se sruši, od blata je, neće“.

„Nemamo nikoga, nema komšija, nema ljudi ovde, ostalo nekoliko staraca, nema ko da ti pomogne. Ni ja ne idem nigde, a i slabo nam dolaze. Primamo socijalnu pomoć, sakupi se oko 43.000 mesečno. Od toga živimo. Sve kupujem, sve. Da siđem do Vladičinog Hana, do prodavnice, moram da platim 2.500 dinara taksi u jednom smeru. A plus robu da kupim. I ćera, Micka moja, kad treba da ide u školu, platim taksi, 5.000 dinara košta da ode i da se vrati“, priča Ljubiša.

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 5
Foto: Dušan Pešić/Danas

Veliki je problem i to što je škola Milici daleko, pa češće ne ide, nego što u nju ide.

„Ima oko 30 kilometara do škole, daleko je. Nemamo ništa osim socijalne pomoći i tuđe nege. Milica ne ide u školu, jer ja ne mogu da je vozim, bolest moja. Odakle da platim taksi? A zadnji dinar dam Milici. Struju nemamo, upalimo sveću i tako sedimo“, jada se Ljubiša.

A čim mu prazan pogled odluta do Marka, zaplače.

„Kad bismo mogli da spasimo njega, samo njega da spasimo. Marko niti priča, niti može da stoji, ništa. Mleko i vodu mu dajemo samo na špric. Hranu na kašičicu. Koliko puta sam ga vodio u Niš i nema pomoći, ne popravlja mu se stanje. Po mesec dana provodio je u bolnici. Od rođenja je bolestan, ima cerebralnu paralizu i epilepsiju. Supruga ne radi. Kako da radi, dete ko će da čuva? Nema ko…“, očajan je.

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 6
Foto: Dušan Pešić/Danas

Onda se Ljubiša obrati supruzi: „Nataša, pomozi ljudima, možda im treba pomoć“.

„Oni unose, ne treba im pomoć“, odgovori mu.

Veliki problem Ilićima, kako rekoše, predstavljaju muve kojih se ne mogu otarasiti – tu i tamo vazduhom „proleti“ Natašina ili Ljubišina ruka, ali neuspešni su pokušaji „odbrane“ od ovih upornih insekata.

„Puste ostale mušice“, vidno iznerviran je Ljubiša, „nemam sprej, nisam kupio, da ih isprskam. Bio sam pre neki dan do Hana i zaboravio da kupim.“

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 7
Foto: Dušan Pešić/Danas

Ljubiša ima još jednu kuću, u selu Repince koje je znatno bliže Vladičinom Hanu, na svega dva do tri kilometra, a u planu je i preseljenje u tu kuću.

„Moraćemo da se selimo u Repince, cela porodica, pre svega zbog Miličine škole, sad pohađa šesti razred. Imamo nešto stoke ovde, u Jagnjilu, čuvamo jariće i kokoške. Moja ideja je da ja sam čuvam ovde stoku, a da se oni presele u Repince. Ali Milica neće bez mene uopšte, povezani smo jako. Mnogo voli životinje i hoće da živi u selu“, otkriva Ljubiša.

Iako je za trenutak ustao sa fotelje, morao je da sedne, bolovi su, očito, prejaki.

Izvinio se zbog razbacanih stvari po kući, „nemaju ih gde“, a potom se osvrnuo i na svoje krhko zdravlje.

"Kad bismo mogli da spasimo njega, niti priča, niti može da stoji, ništa": Teška sudbina porodice Ilić iz Jagnjila 8
Foto: Dušan Pešić/Danas

„Jedva odem do kupatila. Nekad mogu sam, nekad mi pomogne supruga. Nemam ni apetit da jedem. Popijem po čašu ili dve mleka, i toliko“, reči su glave porodice Ilić.

Iako najtiša, mala Milica čini se jakom kao stena, stojički podnosi nedaće svojih roditelja i brata, brine o kući i čuva stoku.

Pomaže tati da „nahrani kokoš i pomuze koze“, ali joj, ponajviše, „fali društvo“.

„Fali mi društvo, nemam drugare, a volim školu i teško mi je beze nje. Učim i vreme provodim družeći se sa životinjama“, priča tiho i kulturno mala, a „velika“, Milica.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.