Kako je Momčilo Nastasijević postao Ljotićev dobrovoljac 1

Ljotićevske koračnice recitovane na Dan pobede nad fašizmom u Narodnom pozorištu izazvale su veliki odijum u javnosti i čitav niz oštrih reakcija, uz propratnu nevericu.

Jesu vlastodršci ogrezli u revizionizmu do balčaka, ali sad su prevršili svaku meru nenormalnosti. Kvislinški pesmičuljci Mi znamo borbu, Vi mrtvi niste, Borba već se bliži kraju, Već kuca čas, Jedan za sve, svi za jednoga činili su lirski osnov svečane akademije, bruka i sramota do neba.

Dejan Ristić u tamnom vilajetu

U neko doba, oglasio se istoričar Dejan Ristić, jedan od tri člana komisije koja je odobrila scenario za svečanu akademiju, i napravio totalnu pometnju.

Ristić je rekao da nisu recitovane nikakve ljotićevske pesme, već je reč o stihovima Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika prošlog veka.

„U pitanju je pesma Momčila Nastasijevića nastala daleko pre Drugog svetskog rata, posebno imajući u vidu da je preminuo 1938. i da ni na jedan mogući način nije imao bilo kakve veze sa nacizmom, ni sa fašizmom, ni sa mrziteljskom ljotićevskom ideologijom“, veli Ristić.

„Ti stihovi univerzalno govore o junaštvu srpskih vojnika i nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem“, pojasnio je istoričar.

„Govorim kao građanin ove zemlje i Srbin, nikome ovde ne pada a pamet da rehabilituje ni Milana Nedića, ni Dimitrija Ljotića niti druge ratne zločince, oni su osuđeni i pravno i istorijski“, zaključio je Ristić.

Stihovi Momčila Nastasijevića?

Jeste li sto posto sigurni?

Da li ste vi, Ristiću, ikad čitali Nastasijevićevu poeziju?

Gde ste našli koračnice u njegovom delu?

Takva pitanja su mi prolazila kroz glavu nakon što sam video narečene izjave.

Ko god je u životu pročitao makar dve Nastasijevićeve pesme, nikad ne bi mogao da pomisli da je isti čovek pisao one banalne ljotićevske pesmičuljke, sačinjene od opštih mesta rodoljubive patetike, još i nevešto rimovane.

Prvo, Nastasijević skoro uopšte nije pisao stihove u klasičnom metru, osim u ranoj mladalačkoj fazi, a koračnice se ne pišu slobodnim stihom.

Drugo, to je pesnik koji ima potpuno osoben stil, autentičnu rečenicu, čak i sopstvenu sintaksu, karakteristične inverzije i skraćenja, poseban jezik koji ne liči baš mnogo na ovaj kolokvijalni.

Apsolutno je nemoguće pobrkati Nastasijevićeve pesme sa stihovima nekog drugog pesnika, ko god čuje nekoliko njegovih strofa odmah zna da je reč o Nastasijevićevoj poeziji.

Evo samo par primera: Ubod li, / to buja ubistvu, / to ljubim; To kuda neprohod im, / čudno mi se otvori put. // To kuda stupaj ih laki, / stuknem, brale; Čudno li me slobodi ovo, / čudnije li veza; Lepota jer / zaslepi me, / i nem; Prozrem vas: / jadna jasnota, / umlje, jadna reč, / mračni put grete. A sad uporedite ove stihove sa oveštalim budalaštinama recitovanim na svečanoj akademiji. Da li je to pisao isti čovek? Naravno da nije!

Fras se širi

Ludilo se nastavilo, novinari su prihvatili zdravo za gotovo Ristićeve izjave, dotične pesme su proglašene Nastasijevićevim delom, mediji bliski vlastima pisali su da se vest o ljotićevskim pesmama ispostavila kao lažna, javio se i neki svet za koji sam mislio da je ozbiljan prihvatajući Ristićeve tvrdnje, povela se rasprava o zloupotrebi umetničkih dela, pričalo se o Hitlerovoj manipulaciji delom Riharda Vagnera, o komentarima na društvenim mrežama da i ne govorim.

U roku od nekoliko sati postalo je neupitno da je Momčilo Nastasijević autor spornih pesama koje razni neo-naci bendovi i danas obrađuju, pun ih je Youtube, a šeruju ih i komentarišu sledbenici Dimitrija Ljotića.

Na kraju su opštoj propagandi podlegli i ozbiljni ljudi, prihvativši Ristićevu krivotvorinu zdravo za gotovo, pa je Nastasijevićevo delo proglašeno za temelj srpskog fašizma, a narečene pesme za najslabiji deo pesnikovog opusa, lansirana je i teza da Dimitrije Ljotić nije slučajno od vascele rodoljubive poezije odabrao baš Nastasijevićeve stihove za koračnice svojih trupa.

Imam par logičnih pitanja: Zašto verujete Ristiću na reč?

Otkad je to on stručnjak za poeziju?

Zar ne treba prvo proveriti nečije tvrdnje, pogotovo ako ima razloga da se u njih sumnja?

Možda postoji mogućnost da je scenarista pogrešio, slučajno ili namerno, pa je pripisao Nastasijeviću dotične koračnice?

Zašto niko ne uzme sabrana dela Momčila Nastasijevića i pokuša da u njima pronađe navedene pesme?

Pesme kojih nema

Kad svi oko vas uporno ponavljaju da je trava ljubičasta, a samo se vama zeleni, normalno je da posle nekog vremena posumnjate u rođene oči.

Nisam ni ja baš stručnjak za Nastasijevića, običan sam ljubitelj poezije, ko zna, možda je stvarno napisao te budalaste stihove.

Pa ne bi svi tek tako prihvatili zdravo za gotovo njegovo autorstvo?

I ja sam te pesme našao na Vikipediji, u kategoriji Ljotićevske pesme, i na Youtubeu, baš kao i svi ostali, a ne u nekoj knjizi, ko će još da čita ljotićevske kvazi-pesnike pored toliko velike poezije.

Naravno, posegao sam za prvim tomom kritičkog izdanja Nastasijevićevih sabranih dela u kojem je objavljena sva poezija koju je ikad napisao, uključujući i brojne varijante pojedinih pesama kojih ponekad ima i po desetak, u jednom slučaju čak četrnaest.

Naravno, od traženih pesama ni traga ni glasa.

Onda me spucala paranoja: možda je priređivač namerno izostavio te pesme, da sakrije bruku velikog pesnika.

Tu pretpostavku sam brzo odbacio kao potpuno neosnovanu, ali da bih bio siguran trebalo je pronaći izvor odakle su pesme preuzete.

Pritom je ponoć odavno prošla, biblioteke ne rade, a poznavaoci poezije koje bih mogao da pozovem spavaju, kao sav normalan svet.

Prisetio sam se pesnika i monaha Mitrofana Matića o kojem je Radomir Konstantinović pisao u Biću i jeziku, taj esej počinje čuvenom rečenicom: „Monah Mitrofan (Matić) tražio je boga, a našao Dimitrija Ljotića“.

Prelistam malo Konstantinovićev tekst, pročitam citirane stihove, nigde nijednog koji tražim, vidim da čak i monah Mitrofan piše bolje od nepoznatih autora ljotićevskih pesama.

Pročitam ponovo recitovane stihove, kao i izostavljene strofe u kojima se veličaju Zbor i Ljotić, i proleti mi kroz glavu misao da se ovde radi o dobrovoljačkoj lirici.

Onda se setim da sam tu sintagmu našao u Filosofiji palanke, u delu koji se bavi srpskim nacizmom.

I stvarno, Konstantinović piše o knjizi dobrovoljačke lirike Tvrđava koja je izašla 1944, odnosno o pogovoru koji je pisao Dimitrije Najdanović, pa odatle izvlači osnovne odlike poetike srpskog nacizma.

Iz citiranih delova pogovora je jasno da bi inkriminisane pesme mogle da potiču odatle, ali Konstantinović se uopšte ne bavi stihovima iz ljotićevske antologije, već samo Najdanovićevom poetikom.

Jasno je samo da su u Tvrđavi objavljene pesme raznih stihoklepaca koji su tokom Drugog svetskog rata pripadali Ljotićevom pokretu, njihova imena su očigledno beznačajna, zato ih Konstantinović i ne pominje.

Zbirka dobrovoljačke lirike

Nikad nisam video tu knjigu po antikvarnicama, nisam je držao u rukama, pojma nemam šta je unutra.

Možda bi se mogao pronaći neki polovni primerak na netu?

Kuća za sunce imala je jedan komad, ali su ga prodali – reč je o drugom izdanju, Štamparija Iskra, Minhen, 1977. Možda neko na Kupindu nudi primerak? Bingo!

Jedan primerak drugog izdanja je, doduše, prodat, ali je prodavac postavio fotografiju na kojoj se vide dve pesme – Mi nismo više deca i Dobrovoljci koje su napisali izvesni Vukadin Đ. Kecan i Gojko M. Tabaković, a stihovi su im od iste vrste kao oni sa svečane akademije.

Na primer: Ali sveti zavet onim što su pali / Mora da ispuni omladina dična… // Zato lete smelo poput starih diva / Velikome cilju da stignu što pre, / A mi znamo dobro, uvek tako biva: / Za istinu, eto, mora da se mre.

Ostao je još jedan neprodat primerak na Kupindu, a prodavac je postavio i dve fotografije na kojima se vidi sadržaj zbirke doborovoljačke lirike, ne baš ceo, već od 68. do 251. strane.

I tu imam šta da vidim: u ciklusu Pesme pobede jedna za drugom poređale se tri pesme, odnekud znane: Mi znamo borbu (str. 206), Vi mrtvi niste (207) i Borba već se bliži kraju (208).

Potom idu još dve pesme, a odmah iza njih, na 211. strani, naša stara poznanica Već kuca čas.

Nedostaje samo Jedan za sve, svi za jednoga, ali sadržaj je nepotpun, ne bi me čudilo da se može pronaći na nekoj od prvih 67 stranica.

Misterija je najzad rešena.

Na svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu upriličenoj povodom Dana pobede nad fašizmom godine 2021. najveći deo recitatorskog programa bio je sačinjen od ljotićevskih pesama iz zbirke Tvrđava koja ima podnaslov Zbirka dobrovoljačke lirike.

I koju su objavili saradnici nacističkog okupatora u okupiranoj Srbiji godine 1944.

Te pesme je Đorđe Pavlović stavio u scenario iz ko zna kojih razloga, pretpostavljam zbog ideološke bliskosti ili zarad perverznog zadovoljstva da se pesme dželata recituju na dan kad se slavi pobeda nad njima, e da bi se malo narugao žrtvama.

Fašistička poezija na svečanosti u čast pobede nad fašizmom – vaistinu originalno.

Potom je autorstvo tih pesama Dejan Ristić pripisao Momčilu Nastasijeviću, ni krivom ni dužnom.

A onda su Ristićeve reči širom ostataka zaklane srpske javnosti prihvaćene kao neupitna istina. I tako u roku od nekoliko sati Nastasijevićeve pesme postadoše temelj srpskog fašizma, 83 godine nakon pesnikove smrti.

Ne zna se šta je veći blam, sramota i skandal.

Ko god da su autori ovih banalnih stihova lažne rodoljubive patetike, jedno je sigurno: to nije Momčilo Nastasijević.

To je bilo očigledno od početka, pripisivanje neveštih ljotićevskih strofa velikom pesniku bilo je, naprosto, čista glupost, ali je ta krivotvoriteljska operacija prošla glatko. Kao da je teško proveriti ko je šta pisao. Zašto li se u ovoj zemlji uopšte štampaju knjige?

Skraćena verzija teksta koji je objavljen 11. maja na sarajevskom portalu Nomad.ba

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.