Izvor: ShutterstockAdam RadosavljevicJoš od 2008. godine kada je premijer Koštunica odlučio (a predsednik Boris Tadić u Moskvi overio!) da praktično pokloni NIS Rusima (za i u ono vreme tričavih 400 miliona evra) sve zarad „očuvanja Kosova“, bilo je jasno da cela stvar pre ili docnije neće na dobro izaći.
Bio je to jedinstven primer u Evropi da jedna država prodaje, a praktično poklanja, drugoj čitav svoj energetski sektor čime podriva svoj strateški položaj, sopstvenu ekonomiju i bezbednost.
Kada je demokratski svet (SAD I EU) uveo Rusiji sankcije zbog Putinovih agresorskih ratova (Gruzija 2008, Ukrajina 2014 i 2022) bilo je samo pitanje vremena kada će i ruska kompanija koja je većinski vlasnik Naftne industrije Srbije doći pod njihov udar.
Vučićeva vlast je imala skoro godinu dana da pitanje većinskog ruskog vlasništva u NIS-u reši upravo sa Rusima, što nije učinila. (Vučić je na nedeljnoj sednici Vlade kritikovao ministre: „Uvek ste mislili da neko drugi treba to da uradi!“ Pri tom je uobičajeno skidao krivicu sa sebe, jer, jel’te, ne može sve on!).
Rusi su dosad odbijali da prodaju NIS ne samo Srbiji (njoj zapravo nisu ni nudili!) već i kupcima iz drugih zemalja.
Teško je verovati da će do nedelje 23. novembra biti pronađeno rešenje, iako je Vučić na sednici vlade javno obećao da će, „bude li potrebno Srbija i preplatiti NIS, ne pitamo za cenu jer rafinerija u Pančevu mora da radi“. I dodao kako on (ponovno izlazeći iz svojih ustavnih ovlašćenja!) „neće dozvoliti nikakvu konfiskaciju ruske imovine“ kako je to skoro neuvijeno predložio ministar Siniša Mali, a Vučić mu jetko prebacio: „Siniša ti si malo nervozan“.
Ruska strana je nakon ovakvog Vučićevog stava (koji će bez sumnje biti pretočen i u stav Vlade i Parlamenta) sada u dobrom položaju jer može dvojako da ucenjuje Srbiju: ona naime može da pod a) zaista proda svoj većinski udeo Srbiji za deset puta veću sumu od one po kojoj je kupila, za basnoslovne tri-četiri milijarde evra (ili koliko god joj padne na pamet) i b) da uopšte ne proda NIS jer je NIS za nju samo jedna od brojnih naftnih kompanija, koja Moskvi i ne donosi bogzna kakav profit a odlično joj može poslužiti u ucenjivačke svrhe.
Obe varijante su, dakle, ucena, prva je finansijska, druga je politička i samim tim je opasnija. Tako je ovo najvažnije strateško pitanje Srbije, dobilo i oblik (geo)političkog.
Putin bi mogao u svojoj propagandi preko ruskih medija u Srbiji (Sputnik, Russia Today) da kaže: eto šta vam radi Zapad, a vi hoćete sa njima. Razmislite o tome!
Najveći problem se sastoji u tome što bi većina ljudi u Srbiji nekritički podržala ovakvu ocenu iz Moskve i zaista okrivila Zapad za uvođenje sankcija. Iako sankcije nisu uvedene Srbiji i srpskim firmama već Rusiji i ruskim kompanijama u koje, krivicom same Srbije (istina Koštuničine, ne Vučićeve), spada i Naftna industrija Srbije.
Naravoučenije: ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se razbiju!
Autor je publicista i analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
