Istina je da nismo plaćali struju. Preskočili smo jedan mesec, pa drugi mesec i, malo-pomalo, nakupila se prilična suma. Mislili smo: platićemo, mora jednom biti bolje.
Ali, bivalo je sve gore i gore. Počele su da stižu opomene i pretnje da će nam isključiti struju. Ja se malo razumem u elektriku i znao sam da se struja ne može isključiti samo jednom korisniku u zgradi.
I to je tako išlo sve dok se na vratima nisu pojavili sudski izvršitelji sa nalogom za naplatu duga. Dug je dug, morao sam da ih pustim u stan.
A oni, pravo pa za televizor.
– Televizor nije moj – zaustavio sam zaplenu. – To je televizor moje majke.
Malo su stali da razgledaju. Ništa zanimljivo. Krenuli su u kuhinju.
– Šporet je moga kuma – nagovestio sam unapred. – Ostavio mi je na čuvanje kad se odselio na Novi Zeland.
Zgrabili su frižider.
– Frižider je ženinih roditelja – morao sam da se umešam. – Dali su nam samo na korišćenje.
Sudski izvršitelji su izgledali vrlo nezadovoljni. A i meni je bilo malo neprijatno. Ipak, radim sedam godina, primam platu…
– Čiji je radio?
– Dedin!
Izvršitelji su odlučno krenuli u kupatilo.
– Mašina je tvoja? – upitali su vrlo zlokobnim glasom.
– Dve rate – priznadoh.
– Kako dve rate?
– Pa, platili smo dve rate. Fale još četiri da bi bila moja..
Glupo je zaplenjivati neotplaćenu mašinu za veš.
– Slušaj, burazeru – namračio se jači izvršitelj – ima li u ovoj kući bilo šta tvoje?
– Lično moje?
– Lično tvoje!
Malo sam razmislio. Ne mnogo.
– Žena i deca. U ovom stanu su lično moji samo žena i deca!
Oni su se slatko nasmejali i sa razumevanjem me potapšali po ramenu.
A onda su uzeli majčin televizor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
