Maroko obeležio 40 godina Zelenog marša

Nakon tog dana, vlada Španije, sa Franciskom Frankom na samrti, potpisala je Madridski sporazum i napustila teritoriju sa izuzetkom enklava na severu Maroka, Seute i Melilje. Po Sporazumu, najveći deo teritorije od 266.000 kvadratnih kilometara na kojoj je tada živelo oko 70.000 ljudi, poznate u međunarodnoj javnosti kao Zapadna Sahara, predat je Maroku, a mali deo na jugu Mauritaniji, koja se ubrzo odrekla tog prava.

Naredne godine su u onome što zvanični Rabat naziva Marokanska Sahara izbile oružane borbe snaga bezbednosti i Fronta Polisario koje su okončane 2001, primirjem uz pomoć Ujedinjenih nacija. UN i dalje posreduju između Polisarija koji traži da Saharska Arapska Demokratska Republika (SADR), teritorija koja ima neka od vrednih rudnih bogatstava i ribama bogato priobalje, dobije nezavisnost, te insistiranja Rabata da je povratio svoje istorijske krajeve kojima je, u međuvremenu, dao široku autonomiju.

Maroko i Polisario nastoje da ojačaju svoje pretenzije dobijanjem formalnog priznanja, uglavnom od zemalja Afrike, Azije i Južne Amerike i zemalja u razvoju. SADR je priznalo oko 70 država i primljena je u Afričku uniju, koju je Maroko zbog toga demonstrativno napustio. Maroko je pak dobio priznanje ili podršku za svoju poziciju od nekoliko afričkih vlada i od većine članica Arapske lige. U oba slučaja, priznanja su, tokom protekle dve decenije, produžavana i povlačena u skladu sa promenama međunarodnih trendova.

Jedan od događaja na obeležavanju godišnjice „Zelenog marša“ bio je fudbalski meč bivših zvezda među kojima su biti Dijego Maradona, Alesandro Altobeli, Frančesko Toldo i Daniel Fonseka, odigran u Lajunu, najvećem i glavnom gradu teritorije. Mnogo veću pažnju je, međutim, izazvao govor marokanskog kralja Mohameda VI, koji je uz puno pompe došao u posetu regionu, treću od stupanja na presto 1999.

Kralj Mohamed je opisao „Zeleni Marš“ kao „prelomni trenutak u procesu kompletiranja teritorijalnog integriteta kraljevine“. Kralj je objavio i razvojni plan od 140 milijardi dirama (oko 15 milijardi dolara) za region radi poboljšanja infrastrukture, fabriku za prečišćavanje morske vode, industrijske zone…

Kralj je obećao da će „prihodi dobijeni od prirodnog blaga i dalje biti investirani u region, na dobrobit lokalnog stanovništva i u konsultaciji i saradnji sa njim“. No, on je ponovo insistirao da ne može biti kompromisa oko suvereniteta Maroka nad Zapadnom Saharom.

Tri dana ranije je Generalni sekretar UN Ban Ki Mun pozvao na pregovore u narednim mesecima kako bi konačno, u 2016, bile rešene razmirice oko teritorije. „Ovaj konflikt mora biti priveden kraju ukoliko ljudi u regionu žele da reše zajedničke izazove i ostvare puni potencijal“, rekao je Ban, koji je saopštio da je od svog izaslanika Kristofera Rosa zatražio da intenzivira napore kako bi doveo Maroko i Polisario za pregovarački sto.

Konflikt u vezi sa Zapadnom Saharom jedno je od najosetljivijih pitanja na dnevnom redu UN. Nastojanja UN da organizuju referendum o budućnosti teritorije su ostala neuspešna jer se Maroko i Polisario nisu složili ko među tradicionalno nomadskim žiteljima Zapadne Sahare ima pravo da glasa. Marokanske vlasti su ekonomskim podsticajima privukle desetine hiljada došljaka na teritoriju, dok u izbegličkim logorima u susednom Alžiru, koji pruža snažnu podršku Polisariju, tavori, prema nekim procenama do 160.000 izbeglica.

Pitanje Zapadne Sahare je bilo „vruć krompir“ ne samo za UN, već i zvanični Beograd. Bivša Jugoslavija je 1984. priznala SADR, zbog čega je Maroko prekinuo diplomatske odnose. Oni su ponovo uspostavljeni 1988, a naredne godine je dogovoreno da budu podignuti na ambasadorski nivo. Odnosi su potpuno normalizovani kada je Savet ministara Srbije i Crne Gore krajem 2004. povukao priznanje SADR.

Danas Maroko podržava Srbiju u njenom nastojanju da očuva suverenitet i teritorijalni integritet i ta zemlja je jedina u Magrebu izričito glasala u ponedeljak na Generalnoj skupštini Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje nauku i kulturu (UNESKO) protiv prijema Kosova. Pre nekoliko godina je marokanski sudija Muhamed Benuna bio među četvoricom članova Međunarodnog suda pravde koji su glasali protiv savetodavnog mišljenja većine kolega da privremene institucije u Prištini nisu prekršile međunarodno pravo kada su 17. februara 2008. jednostrano proglasile nezavisnost pokrajine.

Pa opet, u odnosu na Kosovo i Zapadnu Saharu, zvaničnici iz Rabata primećuju da su „ta pitanja potpuno različita, mada je cilj isti“.

Oni ukazuju na ratna dejstva na Kosovu i smatraju da je Slobodan Milošević učinio veliku grešku što je Albancima u pokrajini ukinuo političku autonomiju koja ih je, maltene, izjednačavala sa drugim članicama ondašnje jugoslovenske federacije. „Nažalost, Srbija i Srbi sada plaćaju grešku jednog čoveka“, primetio je svojevremeno jedan zvaničnik.

Druga razlika, prema tim sagovornicima, jeste da su stanovnici saharskog regiona aktivni u svakodnevnom političkom životu Maroka, izlaze na izbore, imaju predstavnike u različitim institucijama, rade po ministarstvima, ambasadori su i slično…