Milorad Čavić i Nađa Higl su fenomeni

Treneri ga pamte po izvanrednom skok šutu, sjajnom pregledu igre i odličnom driblingu dok ga navijači Partizana i ljubitelji košarke u Srbiji obožavaju zbog činjenice da je njegov šut u poslednjim sekundama utakmice, bukvalno uz zvuk sirene, doneo crno-belima titulu prvaka Evrope 1992. godine, a tadašnjoj Jugoslaviji nezaboravnu pobedu protiv Hrvatske na kontinentalnom prvenstvu 1997. godine u Španiji. Nakon igračke karijere iz bajke i kraćeg trenerskog iskustva Aleksandar Đorđević danas uživa u svakodnevnim porodičnim aktivnostima i obavezama kao ambasador UNICEF-a. Neposredan i spontan, kao i uvek, rado je pristao da za Danas prokomentariše najnovije uspehe srpskih plivača, vaterpolista i juniorske košarkaške selekcije, domete seniorske reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Poljskoj kao i razna dešavanja u domaćem sportu.

Osvajanjem zlatne medalje na EP u Francuskoj, juniorska selekcija Srbije ponovila je uspeh njihovih prethodnika. Da li u toj selekciji vidite nove kandidate za seniorsku reprezentaciju naše zemlje?

– Mislim da svih dvanaest igrača imaju podjednake šanse da sa fizičkim sazrevanjem pokažu kolike su im mogućnosti i da li su sposobni da se domognu seniorske reprezentacije. Čestitao bih stručnom štabu i igračima na izvanrednom uspehu u Francuskoj. Osvajanjem zlatne medalje nastavili su sjajan niz rezultata njihovih prethodnika. Ne zaboravimo da smo na poslednja tri kontinentalna šampionata u navedenoj konkurenciji isto toliko puta zauzeli prvo mesto, što je fantastičan podatak.

Kada već govorimo o reprezentativnoj košarci, kakvi su izgledi naše seniorske selekcije na prvenstvu Starog kontinenta u Poljskoj?

– Cilj srpske selekcije trebalo bi da bude plasman u četvrtfinale, tačnije među one selekcije koje će se direktno iz Poljske plasirati na naredno svetsko prvenstvo u Turskoj sledeće godine. Prednost „orlova“ jeste činjenica da su igrači generacijski bliski, dobro se poznaju, funkcionišu kao celina, što je veoma važno. Svi su željni dokazivanja u nacionalnom dresu, tako da će na Evropskom prvenstvu pružiti i više od maksimuma. Intuicija mi govori da se čak možemo umešati u borbu za medalje.

Utisak je da srpskoj reprezentaciji nedostaje klasičan plejmejker. Možete li se složiti sa takvim mišljenjem?

– Pazite, siguran sam da nijedna selekcija na prvenstvu neće na mestu organizatora igre biti mnogo dominantnija od naše reprezentacije. Očekujem od Milenka Tepića da na poziciji plejmejkera pokaže zrelost, odmerenost, racionalnost, smirenost i hrabrost. Imao je sa Partizanom odličnu sezonu u Evroligi. On ume fino da odigra jedan na jedan kao i da razigra ekipu, tako da će selektir Dušan Ivković sigurno iskoristiti njegove kvalitete. Stefan Marković bi u igri trebalo da promeni ritam, unese svežinu i poveća agresivnost u odbrani, dok Miloš Teodosić odličnim pregledom igre, smislom za lucidan pas može da probudi tim. Međutim, brine me činjenica da je Teodosić fizički nespreman, što se i te kako može odraziti na njegov ukupan učinak na parketu. Čini mi se da u našoj grupi jedino reprezentacija Slovenije ima kompletniju spoljnu liniju od Srbije. Oni će biti najprijatnije iznenađenje na prvenstvu Starog kontinenta i niko ne bi trebalo da bude iznenađen ukoliko Lorbek i saigrači budu osvojili neku od medalja.

Ako uporedite današnju košarku u odnosu na vreme kada ste vi bili igrač, u čemu je suštinska razlika?

– Nezahvalno je i nepotrebno porediti košarku iz perioda kada sam ja igrao i današnji način shvatanja te igre. Nesumnjivo je da su igrači poslednjih nekoliko godina fizički mnogo napredovali. Igra se brže, agresivnije, grublje i atraktivnije, tako da treneri pokušavaju da na pravi način uklope fizičke predispozicije košarkaša i njihovu tehniku. Prošlo je vreme izrazitih lidera, ekstra pojedinaca koji su umeli sami da reše meč. Danas je takvih igrača premalo. Akcenat je stavljen na kolektivnu igru u kojoj svih pet košarkaša u postavi moraju da funkcionišu kao „švajcarski sat“.

Već nekoliko godina živite u Milanu, dobro ste upoznati sa događanjima u italijanskoj reprezentaciji. Pošto su u toku kvalifikacije za dopunu jedne od grupa na EP, kakve su šanse „azura“ da se domognu Poljske?

– Italijani stalno lutaju, traže dobitnu kombinaciju, ali izgleda da nisu ni blizu pravog rešenja. Uveren sam da će „azurima“ svanuti onog trenutka kada Danilo Galinari bude zaigrao za nacionalni tim. U pitanju je vrhunski košarkaš, predobar čovek i pravi lider. On pripada generaciji koja je na juniorskom EP u Beogradu osvojila bronzanu medalju. Mislim da reprezentacija mora da forimira ekipu u kojoj će većina igrača biti iz te selekcije.

Mogli bismo malo da se osvrnemo na dešavanja u Partizanu. Ekipa je pred novu sezonu potpuno renovirana, dovedeni su neki neafirmisani igrači izuzetnog potencijala. Šta očekujete od izabranika Duška Vujoševića u narednoj takmičarskoj godini?

– Najvažnije je da igrači poput Aleksandra Mitrovića ili Stefana Sinoveca nisu dovedeni prekasno. Imaće prilike da na vreme postanu deo jednog vrhunskog sistema rada. Siguran sam da će napredovati ne samo na individualnom već i na kolektivnom planu. Što se tiče ekipe crno-belih u sledećoj takmičarskoj godini, nema potrebe da bilo ko izabranicima Vujoševića nameće neke nerealne ciljeve. Tim je u fazi formiranja i videćemo kako će funkcionisati.

Nedavno je završena Univerzijada koju su organizovali Beograd i Srbija. Jesmo li položili taj težak ispit sa čistom desetkom ili je ocena nešto manja?

– Organizovati jedno takvo takmičenje vraški je težak posao. Vodeći ljudi beogradskih Univerzitetskih igara, a pogotovu volonteri, zaslužuju čistu desetku za urađeni posao. Lično sam bio upućen u tok priprema „studentske olimpijade“ i znam da su neki ljudi bili na ivici nervnog sloma. Radili su danonoćno, vodili računa o najsitnijim detaljima, tako da sam siguran da su dali sve od sebe kako bi sportisti iz više od sto zemaja uživali u Srbiji. Voleo bih kao građanin naše otadžbine i Srbin da Beograd nekada dobije i organizaciju Olimpijskih igara, jer bismo tada definitivno postali svetska prestonica sporta.

Šta mislite o studentima košarkašima, koji su na Univerzijadi osvojili zlatnu medalju?

– Momci su igrali dopadljivu košarku. Ne mogu se oteti utisku da je Nemanja Protić odigrao sjajno u finalu protiv Rusije. On je sigurno zaslužio da bude najkorisniji igrač završnog meča na univerzijadi. Fizički je bio besprekorno spreman. Odlično je organizovao napad naše selekcije, preuzimao je rizik kada je bilo najpotrebnije, imao je smelosti da šutne u trenucima kada se „lomio“ rezultat. Mislim da je malo potcenjen njegov učinak na „studentskoj olimpijadi“. Siguran sam da će za par sezona igrati u nekom vrhunskom klubu. Takođe, Nemanja Bjelica je na osnovu pruženih partija tokom turnira pokazao da u narednom periodu može postati novi Dejan Bodiroga, ali samo pod uslovom da predano radi na svojoj fizičkoj spremi. On jeste talentovan, ume da asistira na pravi način, ima fin odraz i dugačak korak, solidan šut, ali fanatično mora da radi na uvećanju mišićne mase i jačanju fizikalija. Ukoliko to ne bude uradio, ostaće prosečan igrač.

S obzirom na to da govorimo o najnovijim uspesima naših sportista, jeste li očekivali ovakve rezultate srpskih vaterpolista i plivača na svetskom prvenstvu u Rimu?

– Spomenuo bih i naše odbojkaše, koji su u Svetskoj ligi osvojili srebrnu medalju. Grbić, Miljković i Gerić su pokazali kako se nastupa za Srbiju, mlađi su na adekvatan način sledili njihov primer, nije bilo neplaniranog iskakanja iz koloseka, tako da je ostvaren sjajan rezultat. Šta tek reći o vaterpolistima. Takvo jedinstvo dugo nisam video. Disali su kao jedan, činilo mi se da će usisati svu vodu iz bazena koliko su kiptali od samopouzdanja. Neprestano su bodrili jedni druge. U trenucima kada su gubili pogled i bes u njihovim očima jasno su pokazavali da se neće predati. Kako je takmičenje odmicalo, bio sam sve sigurniji da nas niko ne može pobediti. Milorad Čavić i Nađa Higl predstavljaju fenomen sam po sebi. Čavić trenira u Italiji, Higlova na Banjici, jedinom „živom“ bazenu u Beogradu. Samo ona zna šta je sve morala da doživi i čega da se odrekne ne bi li se domogla svetskog prvenstva u Rimu, a onda je na oduševljenje svih ljudi u zemlji osvojila zlato. Svaka im čast, oni su ponos Srbije.

Da li posle ovakvih dostignuća srpskih sportista možemo očekivati da država najzad uloži novac u nove sportske objekte?

– Pazite, država je dužna da izgradi barem dva bazena u Srbiji, isto toliko sportskih hala i atletskih stadiona, ali ne možemo i ne smemo isključivo od države očekivati da reši sve probleme. Mora postojati i individualna inicijativa ljudi koji imaju dovoljno novca da pomognu srpskom sportu. Srbija je isuviše siromašna, opterećena raznim problemima i dugovima, tako da nije u stanju da ispuni sve opravdane zaheve sportista.

Kakva je i kolika uloga Ministarstva sporta u svemu tome?

– Ministarstvo mora da definiše koji sportovi predstavljaju prioritet u Srbiji. Ne mogu svi sportovi da budu podjednako tretirani i da imaju isti status. Pogledajte Sloveniju. Oni ulažu u zimske sportove (skijanje, skijaški skokovi), zatim u gimnastiku, košarku i delimično rukomet, znači u discipline u kojima dominiraju u svetu. Nadam se da će država shvatiti da je izgradnja sportskih hala, bazena, atletskih staza i stadiona podjednako važna kao i podizanje mostova ili izgradnja autoputeva. Sport oplemenjuje ljude, a bez plemenitosti život ne bi imao smisla.

Može li novo rukovodstvo u Olimpijskom komitetu barem malo da promeni trenutnu situaciju u srpskom sportu?

– Ovlašćenja Olimpijskog komiteta su premala. On nema nikakvog uticaja kada je reč o izgradnji pomenute infrastrukture. Sve je, da tako kažem, u rukama ministarstva sporta. Upravo iz tih razloga pre nekoliko meseci nisam prihvatio kandidaturu za predsednika olimpijske kuće, jer sam smatrao da bi mi ruke bile vezane. Takav odnos snaga između OK Srbije i izvršne vlasti se u najskorije vreme mora promeniti. Nadam se da će predsednik i moj prijatelj Vlade Divac uspeti da svojim znanjem i zalaganjem privoli ministarstvo sporta da novim zakonom o sportu omogući OK veće ingerencije.

Verujemo da mnoge ljubitelje košarke zanima hoće li se Aleksandar Đorđević vratiti na trenersku klupu nekog inostranog ili domaćeg kluba?

– Sigran sam da nikada neću postati menadžer ili skaut. Za sada uživam u ulozi oca i muža. Obožavam skijanje i to mi je trenutno najomiljeniji sport. Još sam košarkaški aktivan, imam savetničku funkciju na raznim nivoima, ali sam trenutno predaleko od trenerske klupe. Posao ideologa neke ekipe je veoma stresan, atraktivan, zahtevan i traži potpunu posvećenost timu. U skorije vreme sigurno neću raditi kao trener, ali nikad ne reci nikad – zaključio je Đorđević.

„Gurnuo“ sam Galinarija, kao mene Moka, Dule i Kreša

– Danilo Galinari je skoro godinu, dana pauzirao zbog operacije leđa, ali se nadam da će u predstojećoj sezoni nastupati za Njujork. Imao sam tu čast da ga treniram u Armaniju, „gurnuo“ sam ga u prvi tim i podržao u nekim teškim situacijama, na isti način kao što su meni pomogli Zoran Slavnić, Duško Vujošević ili Krešimir Ćosić – priseća se Đorđević.

Kecman je tihi lider reprezentacije

– Glavni adut seniorskog tima je kolektiv. Ipak, izdvojio bih tihog lidera, vođu reprezentacije Dušana Kecmana, koji mora biti primer svim igračima kako se izgara za svoju zemlju, uvek pruža maksimum i ne traži izgovor ili alibi zbog nekih nepromišljenih poteza – hvali Đorđević mlađeg „kolegu“.

Veseli je novi Danilović

– Očekujem da Jan Veseli naredne sezone u potpunosti zablista u Partizanu. Fizički je neverovatno dominantan. Poseduje odličan odraz, dugačak korak i izuzetan smisao za igru. Mora da popravi šut. Nadam se da će posle treninga ostajati u hali kako bi ubacivao oko dve hiljade šuteva. Tako je u svoje vreme radio Predrag Danilović. Veseli po stilu izbačaja i načinu izvođenja slobodnih bacanja umnogome podseća na Danilovića, voleo bih da dostigne njegove „visine“ – kaže Đorđević.