Milovan Đilas: Zašto sam se razišao sa Dedijerom

 Neću opterećivati čitaoca i ovaj spis izlaganjem tih razlika u gledanjima i metodima, jer ja ovde pišem o sebi, o svojim doživljajima i viđenjima, a ne o ličnostima koje su se već odvojile od mene i moje sudbine. Dedijer pak tvrdi da je do „velikog sukoba“ između nas došlo zbog rata u Vijetnamu (u izjavi „Politici“, 13. marta 1982. godine: „inače, veliki sukob između mene i Đilasa izbio je za vreme Vijetnamskog rata. Dok je on hvalio moral američkih vojnika u Vijetnamu, ja sam u Raselovom sudu sudio Amerikancima“). Ta Dedijerova tvrdnja je dvostruko netačna: prvo, nikakvog, ni malog ni velikog sukoba oko rata u Vijetnamu nije bilo, jer se nismo ni viđali ni dopisivali, niti smo javno raspravljali o ratu u Vijetnamu; drugo, ja sam jedino jedared javno istupio o ratu u Vijetnamu, i to protivu američke intervencije, u članku objavljenom u štampi USA i Latinske Amerike: svakog, ako ikog ima da ga to još zanima, mogu upoznati s tim člankom… Ja do sada, pa ni sada, nisam promenio mišljenje o nepravednosti i besmislenosti američkog angažovanja u Indokini, iako su pobednički vijetnamski komunisti okovali vlastiti narod u sistem koji ne zaostaje mnogo iza najugnjetačkijih u našoj epohi, tako izobilnoj nasiljem, a susedni kambodžanski narod – takoreći sutradan posle svog nacionalnog ujedinjenja – okupirali, nametnuli mu vazalnu vladu i istrebljivački rat!…

Posle mog hapšenja, 19. novembra 1956. godine, Dedijer je javno, pred stranim novinarima, ustao protiv takvog postupanja. Uprkos tome, dozvoljeno mu je da otputuje u inostranstvo – ne znam pod kojim uslovima. No to mu je dopušteno posle tragedije, samoubistva sinčića Branka: ja sam tada još bio u zatvoru, gde mi je ta Dedijerova nesreća teško pala.

Kad su me ponovo uhapsili, 7. aprila 1962. g., Dedijer je još bio u inostranstvu: nije me više podržavao, izjavivši – beležim po sećanju – da je njegova zemlja toliko mala i u tolikim teškoćama da ne želi da joj i on pravi neprilike. Ali se zato kritički ograđivao od mene u stranoj štampi i panjkao me – to znam iz razgovora sa laburističkim prvacima – kod laburista i drugih demokrata u inostranstvu koji su se sa simpatijama odnosili prema mom otporu i mojim gledanjima: napadi na mene su, već skoro trideset godina, za jugoslovenske vođe i vodeće novinare – na ovaj ili onaj način i za Dedijera – pouzdan i najpreporučljiviji način uspona.

Pa ipak me iznenadilo kad je Dedijer 1980. godine, posle Titove smrti, otpočeo preko jugoslovenskih sredstava informisanja bučnu, smišljenu i bezobzirnu kampanju protiv mene – kampanju istovremenu, ako ne i sinhronizovanu, s onom pisaca-penzionera tajne policije, bulevarskih novina i opskurnih kafanskih piskarala. Iznenadilo me – nisam znao pozadinu, a s Dedijerom sam, makar nekad, bio drug i saradnik.

Ali ta pozadina je već otkrivena: Dedijer se – kao što je objavljeno i dokumentovano u mnogim jugoslovenskim publikacijama, pa i „Politici“ od 18. decembra 1981. godine – ponudio Titu da pobije netačnosti iz moje knjige „Wartime“ (u originalu: „Revolucionarni rat“) u svom budućem delu „Đilas protiv Đilasa“. To mu je, po Titovom nalogu, otvorilo arhive i srca inače nepoverljivih funkcionera.

Ne ulazim u dublje i intimne Dedijerove pobude, u kojima sam ja mogao biti i sporedan – to je posao istoričara i samog Dedijera. Ali je nepobitno da je Dedijer oko dve godine vodio protivu mene kampanju, iako je znao – i iz vlastitog iskustva i stradanja – da ja ne mogu da se branim: u Jugoslaviji niko neće ili se ne usuđuje da mi išta objavi, a inostranstvo nema interesa za takve jugoslovenske prepirke. Kasnije, kada su zvaničnici i zvanični istoričari počeli napade na novu Dedijerovu knjigu o Titu („Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“, Liburnija, Mladost, 1981), on je, pravdajući se, preneo napade na mene i u inostrane informacije (Nemačka, Švedska i dr…) Doista žalostan epilog mog druženja s Dedijerom i mojih i Dedijerovih odnosa: u dvadeset i osam godina, koliko se u Jugoslaviji vode kampanje protiv mene, Dedijerova je najneistinitija, pa time i najproizvoljnija i najbezobzirnija…

Bila mi je namera da u ovom spisu, na ovom mestu, čitavu glavu posvetim pobijanju – tačku po tačku – netačnosti koje se odnose na mene u spomenutoj Dedijerovoj knjizi o Titu i brojnim Dedijerovim izjavama. Ali od toga odustajem, iako ništa što je o meni napisao ili rekao nije tačno ili je izopačeno, krivo je protumačeno ili izdvojeno iz revolucionarnih i ratnih uslova, iz stavova i direktiva partijskog i vojnog vođstva u kome sam bio… Ja se nikad nisam postideo, a kamoli odrekao, svoje partijne i revolucionarne prošlosti – ono što činim, u svojim spisima, jeste da tu prošlost opišem i time koliko-toliko objasnim: ta prošlost bi, iz današnjih saznanja, dakako mogla biti lepša i pravičnija – da su njeni akteri i prilike bili, da su mogli biti, drugačiji…

Odustajem, dakle, od pobijanja Dedijera: svrha ovog spisa nije u pobijanju tuđih neistina, nego u pričanju svojih istina: odstupanja sam učinio jedino u nekim moralnim pitanjima i pitanjima koja se ne tiču samo mene. A budući istraživači će – ukoliko se budu podrobnije interesovali mnome i Dedijerom – i tako i tako utvrditi činjenice i pravednije odmeriti i zasluge i promašaje. Ali ne mogu odustati od odbrane svog oca, kojega je Dedijer u „Novim prilozima“ „ubio“ kao ugnjetača Albanaca.

Jer možda se niko nikad neće ni setiti da odbrani mog oca, pa će Dedijerove tvrdnje uzeti zdravo za gotovo.

Dedijer piše (str. 589 „Priloga za biografiju Josipa Broza Tita“):

„Posle oslobođenja Makedonije i Kosova 1912. godine građanska srpska država nije na te oblasti primenila odredbe svoga demokratskog ustava. Makedonci i Albanci tretirani su kao građani drugog reda. Na Kosovu 1913. godine izbila je pobuna, koju je srpska kraljevska vojska u krvi ugušila. Pozivajući se na proganjanje Srba na Kosovu pod otomanskom vlasti, srpska buržoazija je – nošena mržnjom i osvetom – primenila najdrastičnije mere protiv albanskog stanovništva. Dimitrije Tucović (vođ srpskih socijalista – M. Đ.) poslao je svog mladog saradnika Kostu Novakovića na Kosovo, koji je objavio u časopisu Borba i u Radničkim novinama više reportaža o tom nasilju protiv albanskog naroda. Novaković je u tim reportažama izneo i protestnu opomenu srpskom narodu da će ove zločine srpske buržoazije jednoga dana i sam morati da plati, kada mu se budu svetili albanski posednički krugovi. To se zaista i dogodilo 1914. godine na Kosovu, kad je došlo do masovnog proterivanja Srba i Crnogoraca, a i do mnogobrojnih ubistava. Među drugima, ubijen je jedne noći i otac Milovana Đilasa, Nikola Đilas.“

Ništa ovde nije tačno sem da je Kosta Novaković pisao reportaže sa Kosova.

Za istorijsku nauku je bez sumnje sporedno – mada nije sporedno za Dedijera i za njegov odnos prema meni! – što ništa nije tačno o mom ocu, nego ne izgleda tačno ni da su „Srbi i Crnogorci“ masovno proterivani 1914, jer su srpske i crnogorske vlasti 1914. godine još držale vlast na Kosovu i u Metohiji. Ali nek to s Dedijerom raspravljaju istoričari.

A što se tiče mog oca…

Istina je da su mog oca ubili Albanci, ali ne 1914. godine. I ne osvetnički posednički krugovi, nego albanski fašisti 1943. g. kao starog, uglednog Crnogorca i oca komuniste. I ne „jedne noći“, nego usred bela dana.

Naprosto mi je neshvatljivo, teško mi je shvatljivo, zbog čega je Dedijeru bila potrebna ovakva pogibija mog oca – ako ne da „ustanovi“ „gensku vezu“ (u „Novim prilozima“, str 725) između mojih „zlodela“ i „zločina“ mog oca kao službenika „srpske buržoazije“: Dedijer, štaviše, tu „gensku vezu“ produžuje i na mog sina Aleksu, strpavajući ga (u „Novim prilozima“ str. 77) među četničke kontrarevolucionere, iako je ovaj rođen 1953. godine. Dedijer je dobro poznavao moju majku i mog brata i dve sestre, rođene između dva rata. Znao je da se moja majka nije dvaput udavala. Povrh svega, Dedijer bi trebalo da zna iz mojih memoara – koje tako često pobija, koji su i podjarili Tita da mu otvori arhive – da se moj otac u prvoj i drugoj knjizi pominje na 21 mestu, kao živ i zdrav između dva rata. Na nekim od tih mesta ima čak i opširnija priča o njemu. A u trećoj knjizi memoara (u originalu: „Revolucionarni rat“, na engleskom „Wartime“) izričito se kaže na str. 417: „…da su mi oca ubili albanski fašisti“, a zatim se navodi i da su mi ubijeni dva brata i sestra… Šta je to kod Dedijera? Aljkavost, zlomisao ili poremećenost – ili to sve troje ujedno?…

(Iz knjige Vlast i pobuna, „Književne novine“, Beograd 1991, 300-303; prvo izdanje Vlast, „Naša reč“, London 1983. Autor je sâm promenio naslov, odnosno dodao „i pobuna“)