Miran petak trinaesti

– Ovde je ceo jedan podzemni grad. Najverovatnije su pljačkaši tu ostavili auto kojim su pobegli – pokazuje nam Miladin podzemne garaže ispod novobeogradskih blokova kroz koje prolazimo.

Miladin Božić je policajac već 30 godina i seća se da je osamdesetih godina razbojništvo kao krivično delo bilo potpuno nepoznato.

– Tada je bio pojam oteti nekome pare uz upotrebu oružja ili sile. Nije bilo ni toliko menjačnica, ni privatnih kioska. Sad imate svaki dan po nekoliko razbojništava, od otimanja torbi ženama na ulici do pljački pumpi. Prošle godine smo, kad je opljačkana banka u Tržnom centru „Piramida“, uhvatili smo pljačkaša na delu. Odem do Save, obrnem jedan krug, i vidim ide lik na biciklu, odgovara opisu, a ispred njega torba. Kažem kolegi: Evo ga ovaj! Popnemo se na trotoar za njim, on pade s bicikla, počne da beži. Ja istrčim iz kola, i stignem ga. Nađemo sve – novac, kratež, pištolj čuvara banke. Vratimo banci pare. I nagradili su nas – priča Miladin koji je tada izabran za policajca meseca.

A za najboljeg je biran nekoliko puta u karijeri.

– Želeo sam da budem policajac još kad sam bio klinac. Ovih dana bih otišao u penziju da se nije promenio zakon. Ali izgleda da sam dobar policajac svim vlastima, pa me ne puštaju… – smeje se: „Sve u svemu bilo mi je lepo. Preko moje grbače je prošlo sve što se dešavalo u društvu. Ništa me nije omanulo.“

Miladin je rođen u Zvorniku. Prvi je iz svog kraja koji je postao policajac jer je taj njegov zavičaj, kako kaže, neko nazvao „četničkim“.

– Ja sam probio led u celom kraju i nisam promenio mišljenje do danas. I sada bih ponovo radio ovaj posao. Svaki posao je težak na svoj način. Ja ne kažem da je ovaj najteži. Ima težih, naravno, ali ovo je dobar posao ko zna da ga radi i uz dobru organizaciju. Morate biti malo posebni, i ako hoćete da budete policajac, nekih stvari se morate odreći. Na primer, da budete spremne da ćete među komšijama biti malo obeleženi, u smislu: „evo ga onaj pandur“. Nekad moraš da privedeš nekoga koga znaš. Nekad moraš da napišeš prijavu nekome koga znaš. Ne možeš da „učiniš„ nešto nekome kao što mogu da „učine“ u drugim firmama ili ustanovama. Naravno, možeš da pomogneš da neko izvadi ličnu kartu ili vozačku dozvolu, ali ne možeš da zažmuriš onome koga poznaješ, i to mnogima izgleda ljigavo i šugavo – priča nam o svom poslu.

Milimo policijskom autom između zgrada. Rejon koji pokrivaju te noći ide od ulice Omladinskih brigada, naselja Belvil, pa sve do Ušća. I Most na Adi je u njihovom sektoru, do pola. Drugu polovinu pokrivaju kolege sa Čukarice.

– Na Mostu na Adi, otkad je otvoren, nije bilo intervencija. Sa Brankovog mosta najviše skaču. Ali, evo večeras imamo najavu da će jedan tačno u ponoć da skoči sa Brankovog. Rodbina nas je zvala, on se udaljio od kuće i rekao da će da skoči u to vreme – kažu policajci.

Petnaest minuta pre ponoći obilazimo most, ali nema nikog sumnjivog, sem klinaca koji su se tu okupili da bi gledali vatromet kod Hrama Svetog Save.

– Skoro je jedan iz Kragujevca najavio da će se ubiti u podne. Mi dođemo, ja mu kažem: pa što se najavljuješ, ti da si hteo da se ubiješ, ti bi skočio. To su „medijska samoubistva“, i nisu ozbiljna… Ko ‘oće da se ubije taj se ubije, mi tu ne možemo ništa. A s druge strane, ja sam ih odvratio od skoka – i-ha-ha! Skoro tu jedan na Gazeli kaže: Zovite mi oca. Ja pozovem. Otac mu kaže da ga baš briga što će da skoči. Onda je momak rekao: „Baš ga briga! E onda neću da skačem, u inat“ – kaže Miladin.

U ponoć „gruvaju“ petarde i vatrometi. Čestitamo jedni drugima. Kažu da samo „pucanje petardama“ jeste prekršaj, ali se one prodaju legalno.

– To utiče i na nas najverovatnije, pa se za vreme praznika gleda kroz prste. Međutim, ima sve više vatrometa na privatnim proslavama koji se ne prijavljuju policiji unapred, iako su oni to dužni po slovu zakonu. Nisam video da je neko prijavio privatni vatromet i dobio dozvolu – priča Miladin.

Ilija nekako odahnu: „Prođe petak trinaesti. Obriši krstiće sa ruke“ – kaže Miladinu u šali. Pitamo da li „specifični datumi“ povećavaju broj intervencija. „Ma ne“ – kažu – „ali, recimo, kad je pun Mesec, to utiče na pojedine kategorije stanovništva.“

Miladin se seća: „Ja sam kao mlad policajac dežurao u određenim restoranima za Srpsku novu godinu da bih video hoće li biti gašeno svetlo u ponoć. To je bilo početkom osamdesetih. Ako se gasilo svetlo, pisali su se izveštaji, određene strukture i službe su to evidentirale i pratile. Najbolje je što se Mali Božić, kako mi to zovemo, u mom kraju, u Zvorniku se slavio i tada.“ Na radio-stanici se čuje ženski glas: „Avala 92 želi svim patrolama srećnu pravoslavnu Novu godinu, i što manje intervencija.“

Posle ponoći je, ipak, sve više poziva. Uglavnom tuče po kafićima. U „našem“ rejonu je tuča ispred kapije „Studenjaka“. Na „licu mesta“ nema nikog. Razbežali se.

Međutim, neka devojka čuči i puši. Pored nje naslonjen na zid stoji momak.

„Je l’ ima nekih problema?“ – pitaju Ilija i Miladin kroz prozor kola. Momak prilazi policijskom automobilu, nalakti se na prozor i kaže: „Nema problema, kolega, ja sam iz Uprave bezbednosti, možete ići, doviđenja.“ Miladin se smeška: „ Mi smo kolege?! Imaš službenu legitimaciju, kolega“ – malo je ironičan. „Ne nosim“ – kaže „kolega“.

– Onda, ličnu kartu mi pokaži – kaže Miladin. „A zbog čega treba da se legitimišem. Jesam li nešto izvršio možda?“ – uporan je „kolega“. „Sam si se legitimisao. Naslonio si mi se na vozilo, uneo mi se u lice. Pitam: kako se zoveš i ko ste?“ Miladin je već ozbiljan, ali smiren. „Moja devojka Ana, a ja sam Barbaros“ – kaže „kolega“. „Imate li problem, devojko?“ – pita Miladin, ona odmahuje glavom. Miladin zatvara prozor i kaže za sebe: „Sve je više ludaka!“

Sledi novi poziv – tuča u kafiću „Šest kaplara“. Pod „rotacijom“ jurimo tamo. Bulevar Zoran Đinđića pretrčavaju mladići, verovatno učesnici tuče. Stiže u pomoć još jedna patrola policije. Zaustavljaju dvojicu momaka. Jednom su na patikama tragovi krvi. On tvrdi da je u pitanju kečap. „Hoćeš da idemo na DNK, da vidimo da li je krv ili kečap“ – šali se policajac iz pristigle patrole, a Miladin i Ilija ih legitimišu, upisuju podatke, i „proveravaju“ u „centrali“ da li su momci već evidentirani. Odlazimo i do kafića gde su gomile srče po podu. Vlasnik kaže da jedna grupica nije htela da plati, onda su napali nekog gosta, izgurali su ih napolje, a on je stao na vrata, da mu ne demoliraju lokal, i rekao: „Je…. me, ali unutra nećete da se bijete“. Tu je i vlasnikov drugar sa „šljivom“ na licu. Ispred lokala polomljene flaše, i kapljice krvi. „Tresem se zbog drugara ovde, a ne date mi da upalim cigaru“ – kaže vlasnik kada ga policajac upozorava da sačeka malo sa „pušenjem“.

Odlazimo, a Miladin priča da u poslednje vreme kriminalci ne prezaju da napadnu i policiju.

– To je postalo moderno. Verujte mi, samim tim što je neko promovisao prava građana, a nije ih upoznao sa obavezama i pravilima koje moraju da poštuju… Sad svi misle da policajac nema nikakva prava i nikakva ovlašćenja. U poslednje vreme ima mnogo napada i ometanja ovlašćenih službenih lica. Ne kažem da su policajcima zavezane ruke, ali su nam uveli mnogo nekih pisanija, pravdanja, moraš da pišeš silnu papirologiju. Pored ostalog i za običnu upotrebu lisica moraš da ispunjavaš određene obrasce gde je već neko predvideo u upitniku situaciju unapred. Dolaziš u situaciju da kad izlaziš iz noćne smene, ujutru, moraš do jedan po podne da ostaneš da pišeš izveštaje, da se pravdaš. Postoje, opet, tužbe protiv nas, gde moraš da dokazuješ nekome nešto, da tom nekome nisu ugrožena ljudska prava. Vodi se spor protiv nas četiri godine, bila je tuča klasična, a mi policajci smo napadnuti. Narkomani i narko-dileri finansiraju svoju odbranu prljavim novcem, tvrdim odgovorno, ja sam išao 15 puta na suđenje, a jednom nisam otišao i kaznili su me“ – pomalo je ljut Miladin.

U bloku blizu Arene pozdravljaju kolegu koji u mraku sedi u policijskim kolima u gluvo doba noći. „Šta ovaj radi?“ – pitamo začuđeno. „Čuva vašu koleginicu Brankicu, kojoj takođe prete kriminalci“ – kažu policajci. Pričaju da u njihovom rejonu ima još nekoliko ličnosti čije su zgrade pod stalnim nadzorom, a obilazi ih i redovna patrola.

Građani, kaže Miladin, često ne smeju da prijavljuju razna dela policiji.

– Plaše se osvete kriminalaca. Ranije, kada sam ja počinjao, bila je mnogo veća ta saradnja. Devedesetih je, opet, bilo svačega. Bilo je dosta oružja sa ratišta, pa onda „ratnika“, onda onih, kako se zovu – Knele i ekipa – i bilo je obračuna tih bandi. Posle 5. oktobra su se modernizovali pa su se nazvali kojekakvim mafijama. Ova mafija, ona mafija. Koje nema? – pita Miladin.

Noć je, ipak, mirna. „U mom Zvorniku, ja mislim, ima više problema nego na celom Novom Beogradu. Mora biti nekih problemčića, ali nije to nešto tako strašno.“

Sa „motorole“ se čuje: „Devojka, drogirana i pijana, maltretira oca i majku u Ulici Džona Kenedija.“ Zatim: „Devojka prijavila da se dečko vratio krvav kući sa dočeka, i zaključao se u kupatilo.“

– Vraćaju se sa dočeka – kažu policajci. Prevalili smo u kolima te noći pedesetak kilometara. „Dajte, bre, neku akciju“ – kažemo policajcima u sitnim jutarnjim satima. „Hoćete pravu akciju“ – smeju se – „evo u ovom bloku ima jedan, ponekad baca tegle sa zgrade na automobile… Jednom je bacio neki ajvar, jedva smo prepoznali koja su kola u pitanju. Da se uparkiramo ispod njegove terase?“

Prodavnice se manje obijaju

– U malom procentu se dešava u poslednje vreme da se obijaju prodavnice. Sve su uglavnom obezbeđene video-nadzorom, alarmima i rešetkama, ali desi se. U onim prljavim devedesetim desilo se da su tokom jedne noći obili 34 radnje, a ja sam uhvatio tri izvršioca na delu te iste noći – priča Miladin Božić.

Nemam prvu pomoć

Na parkingu kod Sava centra, na zadnjem staklu automobila zalepljen papir na kome piše: „Nemam prvu pomoć.“ Policajci kažu da su čoveku verovatno razbijali staklo, pa je to zalepio: „Međutim, ima manijaka koji su se pojavljivali u praksi, zadovoljstvo im je da tako razbijaju iz čiste obesti, a da ništa ne ukradu. To može biti i osveta. A treba razmišljati i da je to dobar posao za onoga ko menja ta stakla“ – pričaju policajci.

Porodično nasilje

– Građani prijavljuju svašta – od kanalizacije izlivene na ulici, stariji ljudi se žale na buku, viku, žurke, galamu u parku… Od primene novih članova Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, primetili smo da je toga sve manje i manje – kažu policajci.