Molitva na pikniku

Marko Nikolić: EZAN (7)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije:

www.kosrbije.rs

U vjeri nema prisiljavanja.

Kuran (2:256)

Često ističu kako u njegovim delima čovek može naći životni putokaz i razjašnjenje svake nedoumice. Posedovali su odlomke Risale Nura i na engleskom, a Perman je revnosno prevodio Beduizamana i na ruski.

Samo u Erzurumu postoji pedeset medresa. Svi ti domovi pobožnih pripadaju vakufu, zadužbini Said Nursija. Ukućani u medresama nazivaju jedni druge kardeš (brat) ili abi (stariji brat), mnogi od njih veoma su mladi, i mnogi se nikada neće oženiti. Ovi posvećeni vernici mogu se uporediti sa hrišćanskim monasima, s tim što, dok monasi mnogo služe bogu, ova braća mnogo služe i bogu i ljudima. Moji prijatelji su hteli da mi pokažu da se, zapravo, suštinski ne razlikuju od ostalih ljudi i da umeju da uživaju u životnim sitnicama. Natovarismo dva auta hranom, koka-kolom, vodom i jednim ogromnim tiganjem, te se uputismo van grada.

Kakvo divno delo Alahovo

KAD SE prevali više kilometara na zapad, stigne se na mesto ni po čemu vanredno, pa ipak svi meštani Erzuruma dolaze ovde na piknik: livade, njive, igralište i porodice koje svraćaju da raspale roštilj i prolenčare do večeri kada skupe svoje prnje i odu bez traga za sobom. Mi se podelismo u dve grupe: u prvoj su bili Muhamed Said i Mustafa i oni su ložili vatru i pripremali tiganj za nekakav specijalitet, a Perman, Selman, Bahram i ja se podelismo u dva tima i uzesmo da igramo fudbal. Mutekije mirni kao bubice i obuzeti metafizičkim mislima sada su leteli brzinom nebeskog konja Buraka, jurišali kao konjica Omerovog kalifata, tukli se kao Muhamedova vojska u bici na Bedru, rovali zemlju kao otomanska artiljerija u opsadi Carigrada i kuškali se kao buljuk ljudi u nekom arapskom suku. Bahram je sejao strah i trepet među protivničke redove; jednom ga je junačka noga izdala i, umesto lopte, u mreži je skončala njegova odrpana cipela.

– Üç:brrr!1 – vikao je, i svi su mu se smejali zbog tog uzbečkog brr koje je stalno govorio umesto turskog bir.

Muhamed Said nas svečanim tonom pozva na taj dugo krčkani specijalitet. Ispostavi se da je sličan našoj mućkalici. Baš kao za pakost, ja mućkalicu ne jedem. Ali ovo je bio Muhamed Saidov specijalitet sać kavurma, u moju čast. Posedasmo oko džinovskog tiganja i izgovorismo bismila, što znači u ime Boga. (Muslimani se trude da pre svakog obeda i svakog započetog posla izgovore bismila. Sto trinaest od ukupno sto četrnaest sura u Kuranu počinje sa bismila.) Potom stadosmo da hlebom mackamo po tiganju, bez tanjira, bez escajga. Celo bratstvo je bilo izrazito vedrog raspoloženja pa požele malo muzike za razonodu. ‘’Ah, konačno’’, obradovah se u sebi.

Mustafa uđe u kola parkirana nadomak nas i pusti muziku: ne beše to, za divno čudo, ni tehno, ni pop, pa ni turski narodnjak – već islamska muzika iz Dagestana.

– Počujte kako dagestanska deca pevaju o hazreti-Muhamedu na ruskom! – reče Muhamed Said oduševljeno. Muzika se uglavnom svodila na beskrajno ponavljanje imena Muhamed, i to sa izvesnim ritmom da se čak moglo klimati glavom gore–dole. U medresi se nije mogla čuti nikakva muzika sem duhovne, mada mi je Perman jednom u poverenju priznao da mu se dopada grupa Era.

S druge strane, moji prijatelji su bili vrlo osetljivi na čari prirode. Uzviknuli bi detinjasto ugledavši jato ptica ili planinski vrh: ‘’Kakvo divno delo Alahovo! Alah je velik!’’

Sedeo sam toga letnjeg dana godine 2008. Gospodnje po Hristu i 1429. Alahove po hidžri u predelu istočne Anadolije rame uz rame sa tom neobičnom braćom, što mi beše i čudno i normalno. Ti pobožni čudaci rado su se odricali telesne ljubavi i svih naslada koje je kaljao šerijat, usmeravali su svoj pogled ka nebu, sledili Said Nursija, pokoravali se naredbama Kurana i celivali Alaha. Ni alkohola, ni žena, ni igre, ni umetnosti. Život stran nama. Evropljanin živi za zadovoljstvo, a musliman za muslimana. Ove sluge Alahove bitisale su bez častoljublja i oholosti, i taj jednostavan život im je donosio neku jednostavnu sreću, lišenu ukrasa i pompe. Život vernika je borba sa sopstvenim iskušenjima, a život nas ostalih je borba za beskrajan niz uspeha. Njihov san je da budu sluge Alahu dok je san nas ostalih da budemo gospodari ljudima. Naš život je uzbudljiv i lišen spokoja, a njihov spokojan i lišen iznenađenja.

Svaka molitva ispuni srce

Posle obeda usledio je redovni namaz. Postupak ponavljanja molitvenih reči i klanjanja mora da su dosad ponovili hiljade puta, pa opet po završetku mi saopštiše kako im se posle svake molitve ispune srca. Posmatrajući te vernike, nisam mogao da se oslobodim pitanja odakle čoveku uopšte ta ideja o bogu, taj pečat imago Dei, koga ne vidimo, koga ne čujemo, o kome ništa ne znamo i čije postojanje ne možemo ni da dokažemo, a koji nam je pak, kako kaže Kuran, ‘’bliži od vratne žile kucavice’’?

– Imamo seme, a da li je ono ispunilo smisao postojanja ako tek tako propadne?, započe Muhamed Said još jednu od brojnih diskusija o smislu bitisanja, sedeći na ćilimu u turskom sedu. Oči su mu se blistale, i padao je u vatru prolazeći emocijama kroz sve što je govorio. „Odgovor je: ne. Dakle, ono daje biljku koja je u početku mala, a je li tad ona ispunila svoj zadatak? Ne, jer biljka treba da raste i da da plod“.

– Mi postojimo da bismo rasli, razvijali se, da bismo ostavili plod svog postojanja jer niko ne želi da bude zaboravljen, da smrt bude tačka na njegovu povest, prihvatih, prisećajući se časova veronauke. „U samom korenu stremljenja svakog čoveka jeste želja da pobedi smrt. Mi živimo jer nam je Gospod podario život, pamet, lepotu, i mi moramo da pružimo nešto zauzvrat“, nastavljao sam preterujući u tom utilitarističkom stavu da se rasprava ne bi pretvorila u sukob mišljenja. „Neka svako od nas kaže u dve-tri reči koja je misija njegovog života. Recimo, moja misija je samousavršavanje“.

– Moja misija je da podučavam svoje učenike, oglasi se Mustafa, profesor hemije.

– Moj zadatak je da pomognem da što više ljudi dospe u raj, reče Muhamed Said.

– A moja da upoznam što više ljudi poput Muhamed Saida, reče Bahram i svi prasnuše u smeh.

Posle razgovora nastupi prijatna tišina. Bratstvo me je zavolelo zbog toga što sam bio ‘’lišen taštine i obdaren sposobnošću da razmišljam’’. Svi su se rastužili kad sam ih podsetio da sledećeg dana moram nastaviti svoj put ka Gruziji.

1 Tri: jedan (tur.)