Morales srlja u propast

Nesumnjivo, zdrav razum ponekad dominira u ekonomiji ali takva situacija uglavnom kratko traje. Ilustracije radi, krajem 2010. Moralesova vlada je odlučila da ukine subvencije na cenu goriva, ali je odluka izmenjena nakon sedam dana jer su grupe koje su dovele Moralesa na vlast izašle na ulice. Predsednik Bolivije je zatim obećao da će „vladati pokoravajući se narodu“. Istraživanja pokazuju veliki pad Moralesove popularnosti, a protesti koje je nekada sam podsticao sada se okreću protiv njega.

Dugotrajni štrajk zaposlenih u javnom prevozu bio je praćen još jednim koji je organizovala federacija bolivijskih sindikata. Zaposleni u javnom prevozu su tražili povećanje zarade, nakon višegodišnjeg zamrzavanja plata, dok ostali radnici žele veće plate zbog inflacije koja je premašila latinoamerički prosek. Morales je popustio pod pritiscima i dao ustupke i dugoročna obećanja demonstrantima, što će značiti povećanje stope inflacije. Štaviše, zbog činjenice da državna administracija nije ostvarila značajne rezultate javnost će možda prestati da podržava sistem nacionalizacije, zahvaljujući kojem je Morales došao na vlast. Između ostalog, predsednik Bolivije je pokušao da umiri sindikate predlogom o nacionalizaciji tri važna rudnika, ali su radnici, koji su se već shvatili kakav je Moralesov način vladavine, odbili njegovu ponudu i odlučili da ostanu u privatnom sektoru.

Nasuprot tome, stiče se utisak da vlada nije spremna da uvaži nezadovoljstvo javnosti zbog ideološki inspirisane politike i grešaka učinjenih prinudnom industrijalizacijom. Nijedna od fabrika u državnom vlasništvu (koje proizvode papir, karton, mleko, azotno đubrivo, cement, tekstile i bave se preradom limuna), otvorenih u proteklih nekoliko godina nije ostvarila zadovoljavajuće rezultate, dok su nacionalizovane kompanije (naročito naftne rafinerije) smanjile proizvodnju. Uveren da će uspeti da uveća stopu proizvodnje i zaposlenosti, Morales je bio primoran da apeluje na centralnu banku da odobri povoljne kredite kompanijama u državnom vlasništvu. Drugim rečima, njegova vlada je i dalje odlučna da poveća stepen državne kontrole nad ekonomijom. Istovremeno, povećava se proizvodnja narkotika, uprkos donošenju novih mera. Pokušaji da se unište plantaže koke nisu bili uspešni, a sve češće zaplene kokaina i koka-paste koji stižu iz Perua pokazuju da se prodaja narkotika premešta u Boliviju, što uvećava prihode i jača pozicije kriminalnih grupa.

Susedi Bolivije, pre svega Brazil i Čile, sve više su zabrinuti zbog takvog trenda. Iako su te države dobile usmena obećanja od Moralesa da će se izboriti sa trgovinom narkotika, nesposobnost njegove vlade došla je do izražaja kada je visoki policijski zvaničnik iz Bolivije uhapšen u Čileu prilikom pokušaja krijumčarenja velike količine koke u Sjedinjene Američke Države. Taj zvaničnik, osuđen u SAD zbog prodaje narkotika, bio je šef obaveštajne službe.

Politička budućnost Eva Moralesa nije ružičasta. Vlada koristi najveći deo prihoda od izvoza energenata, a fiskalni deficit ponovo predstavlja jedan od problema. Inflacija, uglavnom izazvana povećanjem cene namirnica, izaziva nezadovoljstvo, dok pravna nesigurnost odvraća potencijalne investitore. Organizovane grupe (sindikati i lokalne zajednice) su sve nestrpljivije, a lideri državnih institucija neefikasni.

Promena kursa i prilagođavanje politike zahtevima naroda trebalo bi da predstavlja lake zadatke u režimu gde je vlast koncentrisana u rukama predsednika. Jedan kaudiljo je u stanju da sam donosi odluke jer se smatra nezamenljivim, ali Morales istrajava u svojoj politici, uprkos nedostatku pozitivnih rezultata. Budući da se na taj način predsednik Bolivije sve više udaljava od birača, formule zahvaljujući kojima je došao na vlast na kraju mogu da izazovu njegov pad.

Autor je bolivijski ekonomista i analitičar