Moralni kodeks je osnova svakog zakonodavstva

religijske temelje egzistencije Izrailja. U toj Mojsijevoj delatnosti ključni moment bio je događaj koji se odigrao u podnožju Sinajske gore, jer je tamo Bog s Izrailjem sklopio savez čija je osnova bio zakon koji je Mojsije na Gori dobio od Boga. Osnovni zakon predstavljao je Dekalog: deset reči, deset načela ponašanja bez kojih se nijedna ljudska zajednica, nijedan narod, nijedna međunarodna zajednica ne mogu da ostvare. Zapovesti uklesane na dvema kamenim pločama koje je Mojsije dobio na Sinajskoj gori upisane su i u srce čovekovo. To govori sveti Pavle u Poslanici Rimljanima: „Oni dokazuju da je delo zakona zapisano u srcima njihovim, a svedoci su im za to savest i misli kojima se sami okrivljuju ili pravdaju“ (2, 15). Božanski zakon Dekaloga kao zakon prirode ima vezivnu snagu u jednakoj meri i za one koji ne prihvataju Otkrivenja: ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno na bližnjega svog, poštuj oca i mater svoju…
Svaka reč sinajskog kodeksa branič je nekakvog osnovnog životnog dobra i suživota ljudskog. Ako se taj zakon dovede u pitanje, ljudski život postaje nemoguć, a čovekova moralna egzistencija višestruko ugrožena. Mojsije koji silazi s Gore i nosi kamene ploče s Božjim zapovestima nije njihov autor. On je više sluga i zastupnik Zakona koji mu je na Sinaju dao Bog. Na temelju Božjih zapovesti formulisaće docnije naročiti kodeks ponašanja i preneće ga sinovima i kćerima Izrailja u Petoknjižju.
Hristos je potvrdio Dekalog kao osnovu hrišćanskog morala, otkrivajući istovremeno njegovu sintezu sadržanu u zapovestima ljubavi prema Bogu i prema bližnjem. Zna se, isto tako, da značenje koje on u Jevanđelju daje definiciji „bližnjeg“ ima univerzalni karakter. Ljubav na koju se hrišćanin obavezuje važi za sve ljude – za neprijatelje isto tako. Kada sam pisao studiju „Ljubav i odgovornost“, ta najveća jevanđeljska zapovest otkrila mi se kao lična norma. Baš zato što je čovek personalno biće, mi i ne možemo drugačije da mu damo ono što mu pripada nego da ga volimo. Kao što je najveća zapovest spram Boga-lica, ljubav je osnovna obaveza i spram ljudskog bića, stvorenog po obličju i prilici Božjoj.
Upravo taj moralni kodeks koji potiče od Boga, zakon posvedočen u Starom i Novom zavetu, neprikosnovena je osnova svakog ljudskog zakonodavstva u bilo kom uređenju, naročito demokratskom. Zakon koji donosi čovek kroz parlamente i svaku drugu zakodavnu instancu, ne sme da protivreči zakonu prirode, ili, konačno, prevečnom zakonu Božjem. Sveti Toma formulisao je poznatu definiciju prava: Lex est quaedam rationis ordinatio ad bonum commune, ab eo qui curam communitatis habet promulgata – „Zakon je uredba razuma koju je nadležna vlast izdala na opšte dobro“. Kao „uredba razuma“, zakon se zasniva na istini o postojanju: istini o Bogu, istini o čoveku, istini o celokupnoj stvorenoj stvarnosti. Ta istina se izražava u prirodnom zakonu koji u konkretnim društvenim situacijama nalazi primenu kroz zakon koji je za to ustanovljen. Zakonodavac tome dodaje čin obnarodovanja. Tako je bilo na Sinajskoj gori kad je u pitanju Božji zakon, i tako je u parlamentima kad su posredi različiti oblici ustanovljenog zakonodavstva.
Ovde nailazimo na pitanje koje ima temeljni značaj za istoriju Evrope XX veka, jer je legalno izabrani parlament u Nemačkoj tridesetih godina omogućio Hitleru da oformi vlast i, dajući mu plenipotenciju (Ermäachtigungsgesetz), taj isti Rajhstag otvorio je vrata političkoj invaziji na Evropu, stvaranju koncentracionih logora i sproveo u život takozvano „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja – istrebljenje miliona sinova i kćeri Izrailja. Dovoljno je da prizovemo u sećanje samo taj jedan, vremenski blizak nam ciklus događaja, pa da jasno vidimo da zakon koji čovek donosi ima svoje granice koje ne sme da prekorači. To su granice koje je odredio zakon prirode uz čiju pomoć sâm Bog štiti osnovna čovekova dobra. Hitlerovi zločini dočekali su svoj Nirnberg, gde su krivci osuđeni i kažnjeni prema ljudskoj meri pravde. Iako su mnogi slučajevi ostali bez završnog akorda, kao najviši uvek ostaje sud Božjeg zakonodavca. Duboka tajna otkriva način na koji se pravda i milosrđe susreću u Bogu kad se sudi ljudima i istoriji čovečanstva.
Kao što sam već rekao, u toj perspektivi na početku novog stoleća i novog milenijuma treba s rezervom gledati na pravna rešenja koja su doneli parlamenti savremenih demokratija. Najdirektnija konotacija koja nam pada na pamet jeste pravo na pobačaj. Parlament koji dozvoljava prekid trudnoće daje svoj pristanak na ubijanje deteta u majčinoj utrobi, čime ozbiljno zloupotrebljava nevino ljudsko biće, lišeno, povrh toga, bilo kakve mogućnosti samoodbrane. Parlamenti koji donose i obznanjuju slične zakone moraju biti svesni da prekoračuju svoje kompetencije i, na taj način, ulaze u otvoreni sukob s Božjim i prirodnim zakonom.