Mreže, javne i tajne

Koliko je koštalo finansiranje skrivanja Radovana Karadžića od međunarodne pravde, odakle je dolazio novac za tako zahtevnu operaciju i ko je sve aktivno učestvovao u mrežama njegovih pomagača? Ovo su pitanja koja Rasim Ljajić i Vladimir Vukčević, koordinatori Akcionog tima, na jučerašnjoj konferenciji za novinare nisu želeli da otvore i o kojima će se, za sada, samo spekulisati. Bivši politički lider bosanskih Srba bio je u bekstvu više od 12 godina. Za njim su, s manje ili više volje, tragali svi zapadni centri političke, vojne i obaveštajne moći, a u poslednjih nekoliko godina i vlasti u Beogradu. Za to vreme objavljivana su brojna nagađanja, od onih da se skriva na Svetoj gori i po crnogorskim manastirima, do toga da je dobio zaštitu ruskih vlasti, odnosno da je pobegao u Latinsku Ameriku. Vlasti Srbije saopštile su samo njegovu poslednju lokaciju – Novi Beograd, gde je živeo baveći se „alternativnom medicinom“.
Male su šanse da je Karadžić boravio u glavnom gradu Srbije od 1996, a još manje da je sve to veme živeo od plate vidovnjaka ili homeopate. Iza njega su stajale snažne mreže uticajnih i lojalnih jataka – javne i tajne. Prvu, koja je zadužena za „institucionalnu“ odbranu lika i dela hercegovačkog lekara, pesnika i političara, u javnosti predstavlja Odbor za istinu o Radovanu Karadžiću, a čine je, između ostalih, Brana Crnčević, Kosta Čavoški, Gojko Đogo, Miroslav Toholj i Momo Kapor – svi Radovanovi prijatelji iz ratnih dana u Bosni, njegovi senatori i savetnici. Najpoznatiji po objavljivanju njegovih romana za decu i lirskih pesama, članovi Odbora su ljudi dobro povezani sa izvesnim srpskim političkim, obaveštajnim i medijskim krugovima. Preko prvih su tražili, i dobijali, zaštitu. Preko drugih su uticali da se istrage, kad se pojavi politička volja, podrivaju. Preko trećih su vodili kampanje poturanja dezinformacija i veličanja ovog „srpskog heroja“. Karadžićeva predaja Tribunalu izgledala bi kao „kada bi se Robin Hud predao sudiji u Notingemu“, rekao je jednom prilikom Momo Kapor.
Tajna mreža pomagača je, kako to već biva, znatno komplikovanija i u nju je uključeno mnogo sveta. Ili je bar bilo uključeno, s obzirom na to da priča o građaninu Novog Beograda, poduže kose i brade, koji živi od svog (ma kakav bio) rada ukazuje da su finansijeri i obaveštajci koji su ga štitili postali bivši. Karadžić je, izvesno, uživao podršku službi državnih bezbednosti Srbije i Republike Srpske, kao i njihovih pojedinih kolega iz Crne Gore, a moguće i Rusije. U prvo vreme, makar prećutno, verovatno i Sjedinjenih Država. Podrška DB-ova je bila kompletna i prilično zvanična do pre koju godinu – dok DS politički nije ojačala u Srbiji, a dok međunarodna uprava u BIH nije uspostavila komandu nad obaveštajnim aparatom entiteta.
Od 2005, uz Radovana, kao i uz Ratka Mladića, koji je od ponedeljka uveče i formalno postao najtraženiji haški begunac, ostaju brojni, ali ipak delujući iz podzemlja, „lojalisti“. Njima je zajedničko učešće u bosanskom ratu, u širem ili najužem okruženju tadašnjeg predsednika Republike Srpske, zatim poreklo i rodbinske veze, potom pervertirani osećaj patriotizma i na kraju, ali ne i najmanje važno, finansijski interes. Ipak se, je l’, od nečega moralo 12 godina i živeti.
Kada je reč o delovanju srpske tajne službe, poznatije kao BIA, ni kod nje, kao ni kod njenih vrsnika u svetu, slučajnosti nema. Rade Bulatović je locirao Radovana Karadžića, ali ga ipak nije uhapsio. To je prepušteno Saši Vukadinoviću, kadru DS-a. Da li Rade nije smeo, ili nije hteo, tek će se raspredati.
Javna i tajna mreža Radovanovih pomagača imale su svoju centralnu tačku, a to su političari.
Uloga Ričarda Holbruka i Medlin Olbrajt u njegovoj odluci da se 1996. povuče iz političkog života i navodne garancije, iskrene ili ne, koje su mu tom prilikom dali, svakako da još neće biti razjašnjeni. Činjenica je da Zapad gotovo prstom nije mrdnuo do pre koju godinu, a potom se više fokusirao na pritiskanje Srbije, a manje na operativne akivnosti. Za vreme Miloševićeve vladavine Srbijom, Karadžić je mogao živeti i na Dedinju i pojavljivati se na fudbalskim utakmicama (po uzoru na Mladića).
U periodu posle 5. oktobra takođe (kao i general), s obzirom da on za vlast DOS-a nije bio nikakav prioritet. Đinđić se koncentrisao prvo na Miloševića, potom na mafiju, a Živković na ubice premijera i ostale kriminalce. Koštunica je već morao da izručuje, zle volje i s ponekim izvinjenjem, ali nije išao do dvojice najtraženijih. Da je hteo, mogao je znati gde su. Prećutno („Dragi Aco… mislim da se nas dvojica baš u ćutanju razumemo“) ili direktnom naredbom, a preko Bulatovića i Ace Tomića, mogao im je naložiti da se primire, sklone u duboku senku, daleko od radara Akcionog tima koji predvode njemu nelojalni Ljajić i Vukčević. A onda su DS i Boris Tadić uspostavili potpunu kontrolu nad bezbednosnim aparatom. Neki će reći da ta apsolutna vlast DS-a možda baš i nije dobra vest za srpsku demokratiju. Ali, definitivno je pogubna za begunce od Haga. Pre svih, za Radovana Karadžića.