Nemački istoričar Volfgang Benc, upravnik Centra za istraživanje antisemitizma iz Berlina, boravio je ovih dana u Beogradu i govorio u Centru za kulturnu dekontaminaciju (uz podršku Fondacije Hajnrih Bel). Povod za ovo gostovanje je izlazak iz štampe njegove knjige „Protokoli sionskih mudraca – Legenda o jevrejskoj svetskoj zaveri“. O ovoj knjizi i antisemitizmu u savremenom svetu, razgovaramo za Danas.
Protokol sionskih mudraca slovi kao ideološki spis antisemitizma. Čime je zavredio taj epitet?
– Protokol sionskih mudraca ili zapisnici sionskih mudraca jesu referentna knjiga za antisemitizam. Reč je o knjizi starijoj od sto godina. To je falsifikat. Nažalost, i danas popularan. Preveden je gotovo na sve jezike. Na Internetu, kad ukucate ime te knjige, izađe preko pet stotina hiljada tekstova koji se osvrću na nju.
Zašto je to tako?
– Uspeh tog teksta može se objasniti njegovom jednostavnošću. Napisan je crno-belim jezikom, daje krajnje pojednostavljene odgovore, nudi dežurnog neprijatelja odmah odgovornog za sve neuspehe, nevolje, teškoće. U tekstu se Jevreji optužuju da hoće da zavladaju svetom, da ne biraju sredstva i samim tim su krivi za sve zlo ovog sveta. Kroz pojednostavljenu sliku stvarnosti tekst nudi čitaocu rešenje za sve što se događa.
Koliko je antisemitizam danas živ u Nemačkoj?
– Antisemitizam nije realnost samo u Nemačkoj. Antisemitizam postoji svuda u svetu, čak u Japanu u kojem ne žive Jevreji. To je jedna od najstarijih predrasuda čovečanstva koja se iz generacije u generaciju nasleđuje. Ljudima je lakše da imaju jednog krivca koga će optužiti kad god im zatreba.
Šta možemo da naučimo iz vaših istraživanja?
– Ne znam. Mogu da objasnim mehanizam predrasude. Većini je potrebna jedna manjina za koju će reći da je loša i u odnosu na koju će sebe videti kao dobar deo društva. To na neki način način podstiče stvaranje identiteta većine i homogenizuje je.
A manjina plaća cenu tog identiteta i homogenizacije?
– Manjina plaća cenu koja ide od stigmatizacije, preko diskriminacije pa sve do proganjanja.
Verujete li da se govorom o mehanizmima proizvodnje neprijatelja, posebno tokom obrazovanja ljudi , može izbeći ponavljanje grešaka iz prošlosti?
– To je nada, nada sa kojom i radimo ovaj posao. Nadu morate imati. Znam da se antisemitizam, homofobija, anticiganizam ne mogu lako iskoreniti, da će postojati uprkos naporima da se iskorene. Ipak verujem da puno ljudi može prepoznati da je reč o konstrukcijama koje se zasnivaju na predrasudama. Tako se može obezbediti da ljudi, kojima su ti pojednostavljeni modeli razmišljanja bliski, ostanu manjina koja ne opredeljuje glavni društveni tok.
Prema vašim istraživanjima, da li je u Nemačkoj dovoljno urađeno da se isprave nepravde koje su Jevrejima nanete, posebno tokom Drugog svetskog rata?
– Postoje napori. Iza nas je pedeset godina prosvećivanja, pedeset godina svrstavanja antisemitskih izjava i stavova u kriminalna dela. Ako neko danas u Nemačkoj da antisemitsku izjavu, on podleže pod udar zakona. To je zabranjeno. Mržnja je danas kažnjiva. Na mestima na kojima su vršene torture i likvidacije Jevreja postoje spomen obeležja, organizuju se predavanja, letnje škole., muzeji. To je deo prosvećivanja. Jedno je kad mladog čoveka suočite sa mestom na kojem je tokom Drugog svetskog rata radila gasna komora, kad svojim očima vidi kroz šta su ljudi prolazili, a drugo kad se drže samo predavanja. Vodim studente na ta mesta.
Nemačka je izgubila Drugi svetski rat, usledile su osvetničke akcije. Četrnaest miliona Nemaca je proterano iz svojih kuća. Iz naše zemlje (bivše Jugoslavije) nestalo je najveće nacionalne manjine koja je brojala pola miliona ljudi. Dakle, Nemci koji nisu vodili rat – žene, deca, stari ljudi su logorisani, proganjani. Postali su žrtve kao što su to bili neki drugi ljudi za vreme Drugog svetskog rata.
– To nije isto. To su posledice. Ne može se reći da su Nemci bili žrtve. Nemci su započeli Drugi svetski rat. Nemačka nacionalistička ideologija je proizvela taj rat. Zato ne bih jednačio žrtve i one koji su taj rat izazvali.
Nemačka deca, žene, starci, radno nesposobni koji su umrli u logorima nakon Drugog svetskog rata nisu sigurno proizveli taj rat, a platili su cenu.
– Stradali su nedužni pojedinci. To je tačno, ali ne postoji kompenzacija jednih zločina drugima. Ne može se reći – Aušvic i Drezden – i to je to. Rušenja Drezdena ne bi bilo da nije bilo Aušvica. Poštujem individualnu patnju ljudi, ali sam protiv gledanja na patnju jednih kao na kompenzaciju za patnju drugih. Patnje ne treba sameravati. Postoje uzroci i efekti i posledice.
Želeo bih da poruka mog izlaganja bude da radimo na povećanju svesti o važnosti tolerancije. Nije dobro na račun bilo koje manjine graditi koheziju u zajednici.
Prva generacija se teško suočava sa zločinima
Vi pripadate generaciji koja je išla u školu posle Drugog svetskog rata. Kako su vas u školi suočavali sa tim ratom?
– Nisu nas suočavali. Nastavnici nam ništa nisu govorili o nacizmu. Izbegavali su tu temu. Suočavanje je otpočeto dvadeset godina kasnije kad je stasala nova generacija mladih ljudi koji u tom ratu nisu učestvovali i koji za njega nisu bili odgovorni. Suočavanje sa prošlošću je težak, dug i mukotrpan proces. Mnoge porodice su se raspale. Roditelji su morali da polažu račun pred svojom decom.
Nakon Drugog svetskog rata Nemci koji su hteli da dobiju hleb morali su da gledaju filmove o konclogorima. Da li je to bilo učinkovito suočavanje sa prošlošću?
– Prvo, to se događalo samo u američkoj zoni, ali bez pritiska ljudi se ne bi suočili sa tom neprijatnom slikom vlastite prošlosti. Nakon tog prvog pritiska usledilo je dvadeset godina muka. Ćutalo se. Tek sa novom generacijom počinje produktivna rasprava. Danas se vreme uveliko izmenilo. Ali, bez velikih iluzija i vama je potrebno vreme za suočavanje sa devedesetim godinama XX veka. Potrebno je da stasa jedna nova generacija koja će sama osetiti potrebu da se suoči sa raspadom bivše Jugoslavije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
