Foto: Privatna arhivaOdrastao sam na Pivari. Kuća nam je bila kod „Milutina”. Rastao sam u Pivarskom parku. Čuvala me je majčina majka Ljubica. Inače sam rođen na isti dan kao i ona 12. septembra i najviše ličim na nju. Baba je Dalmatinka a bila je udata za dedu, četnika Sipićkog okruga pitomca ondašnje Kraljeve garde. Ja sam levičar, najbliži socijalizmu i toj vrsti levice, ne radiklanom komunizmu. Tako da sam ja delom Šumadinac a malim delom i Dalmatinac. Uvek republikanac, nikada za kralja i otadžbinu.
Moji su slavili slavu Svetog Luku i odrastao sam uz tu tradiciju ali sam na nju oduvek gledao samo kao na to – tradiciju i ništa više. Verujem u prirodu, medicinu, nauku i potpuno sam okrenut egzaktnim stvarima. I, isključivo za građansko socijalističko društvo. Konzervativizam ali i neoliberalizam i tezu da se život jedino i isključivo zasniva na tržišim vrednostima podjednako ne podnosim. Svako zaslužuje da ima besplatno školovanje i zdravstveno osiguranje. Društvo ide napred samo kada su svi obrazovan a socijalna pravda je najvažnija i neophodna. Smatram da intelektualci moraju da budu levičari. Na onu desničarsku frazu da su oni koji su u mladosti bili levičari u starosti postaju desničari, odgovaram da ljudi u starosti često postaju dementni.
***
Odrastam sa dvojicom drugara Željkom Savićem i Milanom Gojkovićem. Milana (inače, polubrata Srđana Gojkovića iz „Električnog orgazma”) znam od kada znam za sebe i on je bio neko ko mi je bio bliži o od svih. Nažalost preminuo je od korone. Nas trojica zajedno odrastamo na kraju neasfaltirane Kočićeve ulice, pored škole „Milutin Todorović”. Obojica su mi krstili decu, Milan starijeg Vuka a Željko mlađeg Petra. Paktično svi ljudi koji su oko mene su iz detinjstva i mladosti. Sledećeg kuma Slobodana Ćurčića sam „dobio” u osnovnoj školi a poslednjeg Vladana Novakovića u Beogradu na fakultetu.
***
Detinjstvo pamtim kao bezbrižan i lep period. Rastao sam u porodici lekara i prosvetnog radnika. Majka Svetlana mi je DIF-ovka i praktično smo morali da naučimo da plivamo i skijamo do sedme godine života. Imali smo dovoljno. Jeli smo mast, hleba i alevu papriku i meni je to bilo fenomenalno. Ne sećam se da nam je „nešto falilo”. Letovanje i zimovanje, ništa previše, jedan auto u kući, prvo „kec” (zeleni) a posle toga „ladu samaru”.
***
Iz osnovne škole se najradije sećam Dragog Lazarevića, profesora fizičkog. Nekako sam sa njim nastavio ono što sam počeo sa majkom, trenirao sam rukomet i zavoleo skijanje koje mi je i dan danas najomiljenija stvar na svetu. Menjao bih uvek dva letovanja za jedno zimovanje. Zima mi je omiljeno godišnje doba. Pamtim i Gradac i letovanja sa drugarima iz škole. Barake na Kopaonku i Gradac na moru su mi obeležili 80-e godine.
***
Najbezbrižniji period, bivša Juga, pionir, pobratmske škole u Skoplju i Ljubljani…, sve ono gde bi se i danas vratio. Svaka republika koja je nastala raspadom Jugoslavije prošla je mnogo gore nego da je ostala u zajedničkoj zemlji. Ozbiljan sam jugonostalgičar.
***
Rastao sam uz doktorski mantil jer mi je otac Slobdan neuropsihijatar, i nekako sam „otišao” na tu stranu. Krećem u Gimnaziju (sada Prvu a, tada jedinu) na prirodno-matematički smer. Kroz bilogiju i hemiju koju sam najviše voleo nastavljam dalje prema medicini. Omiljeni profesor mi je bio Čami (hemija, naravno), a ljubav prema tom predmetu iskazujem kroz republička takmičenja iz hemije. U osnovnoj i srednjoj školi sam bio vukovac. Imao sam sve diplome koje su tada postojale, od Alasove do Vukove.
***
Period u Gimnaziji pamtim i po puštanju kose, kum i a jedan drugom bušimo uši, tri minđuše na levom i jedna na desnom. Odlasci sa kumom Milanom za Beograd, „kupim” te neke njihove ulične fazone, idemo na Giletove svirke… Minđuše skidam kad sam završio medicinu i počeo da radim. Nekako sam smatrao da kada me tako vidi neka starija gospođa neće se osećati prijatno. Nisam želeo da se igram sa ljudima čiji životi zavise od mene.
***
Počinjem da studiram u Beogradu 1992. godine, u ono vreme kada se pojavluju dizelaši, ljudi sa upasanim trenerkama, zlatnim kajlama, nazovi „žestoki momci”… Najveći mogući kič i grozno vreme. Period koji pamtim po lepom samo kroz drugare na faksu i ortake mog pokojnog kuma a, inače sve ostalo je bilo – grozno. Devedesete su bile jezive. Inflacija, kriza, nemaština… Dok otac nije počeo da radi privatno, morao sam da se vratim u Kragujevac, jer roditelji nisu mogli da me izdržavaju u Beogradu, gde završavam drugu i treću godinu fakulteta.
***
U Beograd se vraćam pred početak velikih protesta. Studentske proteste provodim na ulici sa kumom Vladanom dok su moje kolege sa grupe, uglavnom ostajale na vežbama i to me, podseća na današnju situaciju koju gledam kod sadašnjih studenata. Medicinari su prosto, uvek isti, na žalost dobar deo njih se uvek ogluši o nešto što je društveno važno pitanje. Žao mi je što je tako. Tada su, sećam se nas dvojicu „upisivali” na vežbama, davali nam minuse dok su ostali mahom normalno išli na sva predavanja.
***
Sećam se Kolarčeve, korodna policije, dočeka Nove godine na protestu, hladoće u januarau kada nas je kroz korodon proveo patrijarh Pavle… Lepili smo plakate slobodnih gradova po ulazima na Novom Boeeogradu… Tada su slobodni gradovi bili: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Užice… Đinđić je prvi slobodno izabrani gradonačlnik Beograda i vrlo brzo posle toga su ga Drašković i njegovi srušili. Ta „priča” je kratko trajala.
***
Mislim da je on jedini čovek koji je mogao nešto da napravi. Uvek se sećam dve stvari kada je Đinđić u pitanju. Prva, verovao je da ako se njemu nešto desi „da će Srbija da nastavi pravim putem” što se nije obistinilo. Druga je njegov govor u Pazaru kada objašnjava momku u publici „da ćemo se sresti, ti ja negde tamo”, koja, sada posle ovih studentskih protesta jeste zaživela. To je ovo što se dogodilo prošle godine, vezano za katarzu i pomirenje. Trebalo je, eto, skoro 25 godina da se taj „trenutak dogodi”.
***
I bombardovanje 1999. godine sa kumom provodim u Beogradu. Omiljeni film nam je bio „Lepa sela lepo gore”. Srđana Dragojevića izuzetno poštujem kao nekoga ko je toliko toga uneo u svoj rad, duboko i slojevito sagledajavajući naše društvo. Bio sam vrlo zbunjen kada je ušao u SPS. Hvala bogu da se iz „toga” brzo izvukao, da bi onda napravio „Nebesa” koja su me takođe – ostavila bez teksta. Tim filmom me je potpuno vatio na ona ista „podešavanja”.
***
Omiljena replika iz „Lepih sela” nam je bila ona gde dva neškolovana Srbina Kašika i njegov Kum (Manda i Pele) stalno govore „’ajmo kume u 100 marke”. Tako smo moj kum i ja govorili tada „’ajde kume u 100 marke da ćemo da pređemo Brankov most a da neće da ga bombarduju” noću, za vreme vazdušne opasnosti. Valda neće večeras. Bombardovanje pamtim kao grotesku u kojoj smo sami sebe lagali – da se ništa neće dogoditi. I, da se nama neće dogoditi. A, svi smo bili sa nacrtanim metama. Taj period, kao i danas, doživljavam grozno, zato što je neko „prisvojio srpstvo” i sve nacionalne i državne interese i pokušao da ih izjednači sa samim sobom.
***
I sada su to isti ljudi kao tada. Nikada ne mogu da zaboravim kada je moj otac kao lekar, a bio je opozicionar mobilisan za Vukovar. Tu su bili i drugi lekari, isto opozcionari: Boža Novaković, Mirko Rosić… Nije bilo nikog ko je bio za Slobodana Miloševića a da se nalazio u tim autobusima. Ti shvatiš da na front odlaze ljudi koji su protiv svega toga. Sa tim živiš 90.-ih godina i ne možeš ništa da promeniš. Isto je i sada. Sve što vidiš je naopako. Oca mi je vojska „pokupila” i 1999. godine i poslala na ratište.
***
U vojsku (ŠRO na Banjci a posle u Smderevska Palanka kao lekar) odlazim posle pada Miloševića. Bio sam poslednja generacija koja je služila vojni rok 12 meseci. U vojsci me zatiče kad je isporučen u Hag i sećam se kako i koliko smo to slavili uz Balašvićevu pesmu „Živeti slobodno”. Mladalački smo pomislili da sda idemo u „neku novu, ispravnu zemlju” u kojoj će „sve da bude drugačije”. Naravno ništa se od toga nije desilo.
***
Posle vojske upisujem magisterijum u Beogradu i krećem da radim na Institutu u Kragujevcu. To je godina ubistva Đinđića. Doktorske nastavljam na kragujevačkom fakultetu. Prelazim u bolnicu, specijalizacija, doktoriranje… U međuvremenu, 2011. godine se ženim sa Jelenom. Važno da nađeš nekog ko može da te prati, i ti njega, da se na pravi način dopunjavate. Dobijamo sina Vuka. Počinje miran život. Ali…
***
Bio sam beli listić 2012. godine i danas se zbog toga smatram odgovornim zato što milsim da su „beli listići” ti koji su srušili demokrate. Zapravo su ti listići napravili ono u čemu se mi danas nalazimo. Bili smo previše razočarani, da se „vrati” oima koji nisu ispunili naša očekivanja u stvari smo navijali za zlo dokazujući nekom što je trebao da nam donese boljitak „da je pogešio”.
***
Posle toga, 2013. godine prvi put odlazim za Nemačku kod drugara koji su tamo već godinama. Dešava mi se ona najnesrećnija stvar da sam tamo za Božić, taj jedini period u godini Nemačka živi tih sedam dana. Ne postoji nikakav drugi socijalni život sem te nedelje. Vraćam se i počinjem da učim nemački koji nikada pre nisam znao ni jednu jedinu reč. Na relaciji sam tamo i ovde i polažem sve nivoe jezika da bih mogao da radim. Od 2014. godine počinjem da hospitiram i naredne sam već u Koburgu (hospitacija) i Nirnbergu (stalni posao).
***
Koburg na severu Bavarske, odakle potiču sve one kraljevske loze i dinastije koje su vladale čitavom Evropom, rodno mesto Maksa Brozea i prvo mesto sa fašističkim gradonačelnikom. Čudan grad, koji je verovatno „kriv” što sam se ja vratio jer to „plemstvo” i način komunkacije koji se očigledno preneo po onom Jungovom kolektivno nesvesnom na generacije prosto ga je „napravilo” takvim sa tolikom dozom koburžanskog lokalpatriotizma. Čak je koleginica koja je došla iz Hajdelberga (prve studije medicine u Evropi, između ostalog) nije mogla da pođe na UNI (klinika vezana za univerzitet – Vircburg) klinici u Koburgu.
***
Ne postoji socijalni život van posla. Ponovo Božić 2015. godine. Sa kolegama posle posla odlazimo na kuvano vino. Sa nama je Grk Piksaros (čiji je otac prodavao delove za Zastavine automobile) iz Soluna i dva Nemca. Uzimam četiri šolje kuvanog vina od dva evra i Nemci se neizmerno, više puta zahvaljuju. Ali, ne zovu dugu turu. Kada smo popili uzimam šolje da ih sačuvam kao suvenir „da kada jednog dana budem pio iz njih setim se ovog trenutka” a oni mi „savetuju” da ih vratim jer su po 50 centi pa ću da uštedim dva evra.
***
Našao sam se sa drugom, Kragujevčaninom koji tamo živi godinama i dobio je dete. našli smo se porodično. Njegova starija ćerkica ima desetak godina i nikada je nisam video. Nisam kupio ništa detetu i u restoranu joj dam novac umest poklona. On mi pokaže na nju, kako pakuje novčanicu na kockiku i stavlja u novčanik i kaže mi: „Gledaj, dete mi je postalo Nemac”. Novac je to što se najviše vrednuje. Već smo bili sredili obdanište za Vuka ali je to prelomilo da se vratimo. Nisam želeo da mi dete bude stranac. Nemac vrednuje prvo novac, posao pa porodicu. Gledao sam ljude koji prelaze svakodnevno po 500 kilometara za 500 evra veću plate ostavljajući decu sa ženom i ne viđaju ih. Takav život ne razumem.
***
Tamo radiš da maksimalno zaradiš za kliniku. Primali su se prekobrojni pacijenti. Mi verujemo da smo kod nas postoje „višak kreveti”, ne radili su to i Nemci sa željom da se što više naplati svakom pacijentu koji dođe. Ideja – novac po svaku cenu. Te 2016. godine Nemačka je ugrađivala viš stentova, to je posao kojim se ja bavim, nego sve zemlje Evropske unije zajedno. I, ti onda shvatiš da je to industrija a ne više medicina. To je druga stvar, osim socijalne komponente odrastanja deteta koja me je odbijala. Ja ovo radim iz želje da nekom pomognem a ne da mi primarna bude zarada. Zato sam neko ko se danas najmanje bavi privatnom parksom. U privatnoj bolnici ću da budem samo ako više ne budem mogao da radim u Kliničkom centru zbog ovih koji na svaki način pokušavaju da me sklone.
***
Vraćamo se u neku zemlju u kojoj mnoge stvari više niti vidim, niti razumem. Dolazim sa potpuno drugom energijom, kao dete kada se vrati svoju kuću i misli da je u njoj sve u redu. A, nije. Nisam uopšte kontao da se vraćam u neku Srbiju koja ušla u sve ovo što sada živimo. Samo sam želeo da se vratim kući. Magnovenje 2017. godine. Uopšte nisam posmatrao stvari kroz ono što se realno događalo. Zaista nisam video kako nam se „kuća” zapravo raspada. I, onda praviš greške koje ti posle sasvim ozbiljno dolaze na naplatu. Rađa nam se Petar 2018. godine. Posvećen sam porodici, potpuno sam „sklonjen” i budim se 2020. u koroni.
***
Dolazi korona i sve pre nje ima jednu a posle nje sasvim drugu dimenziju. Ona nam je „omogućila” da se zatvorimo u svoje „krugove”. Zatvoreni smo, ne viđamo se, roditelji su nam „ograđeni” u svojim dvorištima ili stanovima. Učaurili smo se i to prihvatili kao model ponašanja. Korona nas je „naučila”, a to je najstrašnije, da možemo sami, u tim svojim „krugovima”, u svojim porodicama, mikrosvetovima i da zbog toga nismo videli sve što prolazi pored nas. A, pored nas je promakla napred „kompozicija” sa najgorim delom Srbije. Shvatiš da je to neko iskoristio i ti kada se jednog dana probudiš kažeš „ovo, više ne može ovako”. Ali smo se kasno probudili. Sa smrću kuma sve to postaje najstrašnije moguće i počinjem da primećujem sve ona stvari koje prethodne tri godine „nisam video”. Shvatam da nisam dovoljno dao.
***
Na poziv Slobodana Milisavljevića, direktora Kliničkog centra, sa kojim sam prijatelj 30 godina, odbijam da pređem na privatnu kliniku u Beogradu i privatam mesto rukovodioca Kardiologije. Pravimo dobru klinku, uvodimo nove procedure, počinjemo da radimo stvari koje se nisu radile kod nas. Napravili smo tim koji je doveo do toga da danas imamo seminar prepoznat za kardiologiju – KRAK (Kragujevačka konferencija za klacijum). Radimo intervente procedure i ljudi više ne traže da idu na Dedinje. Uz mnogo muka, sa pravnom službom UKC koja nas nije podržavala, ministarstvom koje je kasnilo… U Sali nam je bio najveći interventni kardiolog sveta za određene procedure Masahis Jamane iz Japana što j neko iskoristio za ličnu pomociju. Od tog momenta više nikada nisam dao intervju za RTS ili bilo koju televiziju sa nacionalnom frekvencijom jer sam smatrao da mene više niko ne sme da zloupotrebljava. Kada sam prihvatio mesto direktora kardiologije supruga Jelena mi je rekla da grešim, da će se neko „drugi okititi tim perjem”, da ću biti zloupotrebljen… Bila je u pravu.
***
Nakon potpisivanja javne podrške studentima u januaru, posle najlepšeg obeležavanja Dana državnosti Srbije, na Sretenje u februaru, put me dalje vodi u studentsku kolonu na putu za Beograd. Odlučujem da sa svojim timom iz angio sale Đorđem i Akijem, uz podršku fizioterapeuta Davida 11. marta krenem za Raču. Tog dana sam bio najviše ponosan na svog, tada trinaestogodišnjeg Vuka, koji odlučuje da sa nama pešači. Osećaj je nezamisliv i ako sam do tada sumnjao, u tom trenutku sam postao potpuno siguran u reči Viktora Igoa da nema te sile koja može da zaustavi ideju čije je vreme došlo.
***
Pamtim prvi govor studentima 22. aprila jer je to datum na koji mi je umrla majka. tada smo se kolega Aca Cvetković i ja dogovorili da se obratimo studentima jer niko dugi sa našeg fakulteta nije smeo. Kažem dve stvari, da hoću da moja deca idu ovom čaršijom i da ne savijaju glavu a ja ne moram da budem profesor. Rekao sam to vrlo spotnatno jer smatram da deci ne smem da ostavim bilo kakav „rep” ili „teret”. Zato sam u „Utisku nedelje” kod Olje Bećković ponovio da nisu važna ni zvanja ni tutile i da se vratim samo na „ime i prezime” nemam sa tim nikakav problem.
***
Kažem i, fugurativno, i da sam potomak Miloja Pavlovića a to se bukvalno prenosi. On nije želeo da mu život poštedi Marisav Petrović. Zbog toga često kažem da u Kragujevcu imaš „potomke” i Miloja Pavlovića i Marisava Petrovića. Nemam radbinske veze sa Milojem Pavlovićem, samo imamo iste polazne tačke. Citirao sam i Duška Radovića koji je studentima 1968. godine rekao: „Ovde je mladost a tamo su pilule i proteze”. U Titovo vreme studentski protest nije trajao ni mesec dana a sada traje već 15 meseci. To je velika razlika.
***
Uvek se setim one priče o Če Gevari koji je bio lekar, internista (isto kao i ja) i koja je verovatno izmišljena. Kada su ga uhapsili u Boliviji, izdao ga je čobanin. Na pitanje zbog čega je odao čoveka koji se borio za njegove interese, odgovorio je: Pucali sut tu, plašili su mi ovce”. To je ono gde se mi i danas nalazimo. Boriš se za nešto da nekome bude bolje a taj neko to ne kapira kao boljitak nego smatra da mu trenutno praviš problem. Tako vidim i našu situaciju, ti nekome „praviš problem da zarađuje onoliko koliko mu je neko odredio” a, ti hoćeš da mu stvarno bude bolje. Mnogo je kod nas „čobana” kojima Če „plaši ovce”. Ali sada posle 2025. godine vidim katarzu, vidim zašta sam se borio 35 godina.
O sagovorniku
Doktor Vladimir Zdravković rođen je 1973. godine u kragujevačkom naselju Pivara. Osnovne studije završio je na Medicinskom fakultetu u Beogradu a specijalističke i doktorske na Miedicinskom fakultetu u Kragujevcu. Redovni je profesor Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu (interna medicina).
Kao mentor u sali radio je u Podgorici, Skoplju i Strumici. Sa pozicije rukovodioca na Klinici za kardiologiju UKC Kragujevac smenjen je krajem 2025 godine. Član je Slobodnog univerziteta Kragujevac. Oženjen je suprugom Jelenom i ima dva sina Vuka i Petra.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
