Najgore u javnom sektoru, državnoj upravi i JKP-u: Koliko radnici u Srbiji trpe stres na poslu i kako ga izbeći?

Sagovornici Danasa složni su da je godina za nama ostavila traga i kada je položaj radnika u pitanju. I dok lekari upozoravaju da hronični stres vodi u brojne bolesti koje možemo dobiti ne zato što smo slabi, već zato što smo “predugo jaki”, psiholozi poručuju da poslodavci moraju više da se bave radnicima kao ljudima, dok radnici treba da osnažuju sebe iznutra kako ih situacije na poslu ne bi izbacile iz koloseka.

Mobing, stres, pretnje

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije (ASNS) ne pamti da je položaj radnika bio ovoliko sresan.

“Kao pred neki vulkan tako je stanje radnika u celoj Srbiji, i uopšte ne preterujem. Mobing, stres, pretnje, nesugurnost radnog mesta u novijoj srpskoj istoriji nikada nisu bili gori niti prisutniji nego sada. Na čelo preduzeća, javnih komunalnih preduzeća, ali i na mesta šefova proizvodnje, dispičera došli su ljudi po partijskoj liniji koji ne prezaju ni od čega da te svoje funkcije zadrže i u korenu saseku svaki vid ne bunta, nego i postavljanja bilo kakvog pitanja. Svako traženje odgovora prouzrokuje dobijanje upozorenja pred otkaz, i to je ono najblaže. Imamo na desetine slučajeva gde su radnici dobijali otkaze zato što su van prostorija poslodavaca, van radnog mesta, prisustvovali nekom protestu”, ukazuje sagovornica Danasa i ističe da je najgore u javnom sektoru, državnoj upravi i javno komunalnim preduzećima.

“Već je poznato da se tamo ljudi teraju da idu na mitinge, da glasaju po njihovim instrukcijama, ali to postaje sada ljudima preko glave. Pred tim novim jurišnicima, koji zauzimaju sve pozicije, napreduju, idu na seminare radnici sa dugogodišnjim stažom se apsolutno sklanjaju u čoškove i zaplećke i čekaju odlazak u penziju. Stanje je potpuno, potpuno alarmantno i mislim da svi moramo mnogo više i da govorimo o tome i da preduzimamo. Mnogi kritikuju i sindikate, ali u jednom ovakvom bezvlašću i anarhiji, nepostojanju sistema ni institucija, prosto nemate ni mehanizme delovanja”, ističe Ranka Savić, dodajući da ni u privatnom sektoru radnici nisu mnogo zaštićeni, jer “država i tamo ima upliva”.

“Porazno je i za državu i za sindikate, i nije normalno što se naš rad sveo na to da reagujemo po prijavi radnika tako što direkoru tog preduzeća zapretimo da ćemo izaći u medije. Ali nemate drugog načina kad ne poštuju zakoni ni Ustav. Tražiti, recimo, inspekcijski nadzor je Sizifov posao. Ako i dođe, a radi se o nekoj zaštićenoj kompaniji, onda vam ili kažu “sve je u redu, nema kršenja zakona” ili ako baš nije u redu pa ne mogu toliko da slažu onda se proglase nenadležnim. Šalju vas na sud, spor traje dve, tri, četiri ili pet godina pa ko živ ko mrtav”, priča revoltirano Savić.

Dodaje da sve to ugrožava zdravlje radnika, te stiče utisak da bi radili i za nižu platu samo da imaju mir na poslu.

“Kad minuti odlučuju da li ste u igru vratili život, a smrt poslali na klupu za rezerve”

Dr Rade Panić kaže za Danas da u opisu radnog mesta anesteziologa stoji život sa stresom i to je “onaj stručni deo u kome često minuti odlučuju da li ste u igru vratili život, a smrt poslali na klupu za rezerve”. U opštoj bolnici poput kraljevačke, gde radi, izvođenje carskog reza je skoro svakodnevnica.

“Kada je planiran i trudnoća uredna, u operacionu salu ulazite planski u, recimo, regularnim uslovima (tu mislim na nedostatak opreme, često nebezbedne uslove rada, izraubovani operacioni sto, aparat za anesteziju sa upitnim servisom….) i tu kreće odgovornost za dvoje zdravih mladih osoba, majku i bebu koji prolaze kroz anesteziju i operaciju koja je visokog rizika. Sada zamislite zvono telefona, sa druge strane se čuje „hitan carski rez“. U salu trčite, na kolicima stiže trudnica, sve se radi u brzini, a puno je radnji koje morate odraditi pred svaki uvod u anesteziju. Operator ne čeka da završite uvod u anesteziju, već čisti operativno polje, instrumentarke su užurbane, mnogo glasova oko vas. Konačno pacijentkinja je uspavana i intubirana, ali nema opuštanja, već se priprema sve potrebno za zbrinjavanje novorođenčeta. Operator akušer iz majčine utrobe vadi bebu, dok je podižete vidite da je modra, ne čuje se plač, nedonošče je od kilogram i osamsto… U tom trenutku jedini koji stoji između definitivnog utvrđivanja letalnog ishoda i novog stanovnika Kraljeva ste Vi”, slikovito opisuje dr Panić i dodaje da je ispravan opis koji starije kolege koriste kada, tek stasale specijaliste upoznaju sa tajnama posla anesteziologa, i kažu “ako ti gaće nisu bile skroz mokre onda još ne znaš šta znači biti anesteziolog”.

Osim nedostatka i neadekvatne opreme i često nebezbednih uslova za rad, novi stres je, kaže Panić, kada iz iste ginekološke sale u jedinicu intenzivnog lečenja (JIL) stiže porodilja koja krvari posle carskog reza, a vi umesto da imate u bolnici dovoljno doza krvi morate da trebujete tu istu krv iz više ustanove, jer je ministar tako organizovao zdravstvenu zaštitu u skladu sa neadekvatnim Zakonom o transplantaciji i transfuziji.

“Na kraju dana se tešite da vas bar nisu suspendovali sa radnog mesta kao dr Dejana Panića i dr Zoranu Stojanović u UDK Tiršova, jer su se usudili da po profesionalnoj dužnosti štite svoje pacijente od autokrate koji zarad lične promocije ugrožava zdravlje i živote pacijenta u JIL, tešite se, jer vas nije tukla policija kao dr Vladu Stefanovića dok je na ulici pružao pomoć prebijenom mladiću, tešite se jer niste uhapšeni, tešite se jer niste ostali bez radnog mesta kao ekipa SHMP u Novom Sadu…Sve to radite iako već četiri meseca nemate rukovodioca službe, jer je smenjen zbog podrške studentima. Ovih dana u kraljevačkoj službi anestezije svi smo Slađana Petrović-Ćika smenjena nam načelnica”, nabraja doktor Panić i dodaje da sve pomenuto samo još više umnožava prvobitni sres.

“Plač oživljenog novorođenčeta u naručju spašene majke nam daje snagu da sve izdržimo i obavezuje nas da stojimo iza i uz studente, da bi roditelji mogli da odgaje još jednog studenta koji će se boriti za svoju zemlju i njen narod.

Stres koji trpimo je cena zdravlja i života svih građana Srbije. Služimo narodu, do pobede”, zaključuje Panić, koji je i član Zbora zdravstvenih radnika Srbije.

Kakav radnik treba da bude da bi izbegao stres na poslu?

Prema rečima Nede Mirković, psihološkinje i konsultantkinje za ljudske resurse (HR) o stresu danas ipak govori više nego ikad, jer je postao priznat kao relevantan faktor manjeg radnog učinka i kvaliteta života. Ljudi pod stresom se više ne smatraju slabićima, već putokazom za razumevanje loše situacije u radnom okruženju, a često i putokazom za promene sistema, ocenjuje ona.

Navodi da su najsnažniji okidači stresa preopterećenost poslom, ubrzan tempo rada, nesigurnost posla, strah od gubitka posla, inflacija “koja melje”, nedostatak razumevanja od pretpostavljenih koji, kako kaže, vrše pritisak pa i noću šalju mejlove i “dišu nam za vratom”.

“Ljudi su sve više iscrpljeni, neispavani, premoreni, ucenjeni da rade zadatke koji im nemaju smisla. Stres nastaje i kad osoba ne vidi vrednost i smisao svog rada, kad je marginalizova u poslu i nije uključena u važne odluke ili kad nema autonomiju u radu ili podršku, ohrabrenje, razumevanje…Na sve to, tehnologija se užurbano menja, kao i trendovi na tržištu, pa su i to okidači stresa, posebno za starije generacije”, navodi naša sagovornica. Okidači za svakog od nas su različiti, a zajejednički osećaj je da smo se otuđili od sebe i svoje porodice, prijatelja.

“Gubi se unutrašnji mir. Tonemo u anksioznost, gubimo volju za životom. To su znaci da je “vrag došao po svoje”, tj. da je stres na svom vrhuncu i da je važno pod hitno krenuti u obračun sa njim”, ukazuje psihološkinja.

Napominje da generalno stres najviše pogađa ljude na rukovodećim pozicijama, kao i one čiji poslovi nose veliku dozu rizika, jer odgovaraju za tuđe živote poput zdravstvenih radnika, vatrogasaca i sl, ali da su i neke druge profesije sada pod velikim sresom i pritiskom.

“U Srbiji je pod neviđenim pritiskom nastavno osoblje, pogotovo ove godine kad su nikad veća društvena previranja, pritisci, maltretiranja, otpuštanja. Na udaru su i zaposleni u nestabilnom industrijama (turizam, ugostiteljstvo, hemijska industrija, proizvodnja…), kao i industrijama, gde je moguće radnike zameniti softverima i veštačkom inteligencijom, ali i onim industrijama, kod kojih je tržište prezasićeno kadrovima, pa ljudi ne mogu da nađu posao. Tu spadaju mnoge struke, od radnika na rutinskim poslovima, ljudi iz banaka, adminitracije, marketing sektora, kojih je na tršištu previše, do IT stručnjaka, čiji rad menjaju AI aplikacije”, navodi ona.

Upitanja kakav onda radnik treba da bude da bi izbegao stres na poslu Mirković kaže: “mudar, da ume da se izbori za sebe ili za promenu teških okolinosti u kojima se našao, a istovremeno i spreman da jača sebe iznutra, da ga stres ne samelje”.

“Umesto da pristanemo da budemo na margini, važno je naučiti zauzeti se za sebe, ukazati na probleme, propuste, dati predloge kako promeniti nešto od okolnosti u kojima smo se našli, da bi ublažili posledice po nas. Ne znamo da li je to moguće i u kojoj meri, dok ne pokušamo. Ako se naš glas čuje, ako imamo dobre argumete, ako smo prepoznati kao dobar radnik, koji nije tako lako zamenjiv, veća je šansa da će neka promena da se desi. Isto tako, od Đokovića možda ne možemo da prepišemo tehniku igre, ali možemo da naučimo koliko je važna psihološka priprema za svaki meč i uporno čeličenje sebe iznutra, u našem slučaju svaki stresni radni dan”, zaključuje Mirković.

Šta je do poslodavca, a šta do nas?

Psihološkinja Neda Mirković naglašava da ključni ljudi u kompaniji treba da shvate da stres nije odraz razmaženosti, nego problem koji ljude ozbiljno remeti i da zahteva sistematično rešavanje.

“Nije dovoljno reći: stres je posledica viška radnih sati, pa malo korigujemo pritisak i on će nestati. Ili dovedemo psihologa da nam da par saveta šta da radimo i od sutra smo ukinuli stres u kolektivu. Važno je uvesti prakse dijaloga sa ljudima, osluškivanja njihovih razmišljanja, njihovih potreba, ali i ideja kako stvari menjati iznutra. Uvoditi sistemske promene, malim koracima, da ljudi vide dobru nameru da se kreira okruženje više po meri čoveka. Istovremeno, svaki pojedinac treba da razume da stres nije nužana kosmička posledica loših okolnosti u kojima smo se našli, već posledica naših oslabljenih mehanizama da izađemo na kraj sa problemima, ali mehanizama i ličnih kapaciteta koje možemo da jačamo. Ohrabrujuće je znati da se mi na neki način “pitamo” koliko će nešto da nas poremeti iz korena. Dakle, nismo sasvim igračka sudbine. I tu kreće prostor za promenom”, navodi ona.

Stres uvod u mnoge bolesti

Endokrinološkinja dr Ivana Bajkin iz UKCV i profesorka na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu kaže za Danas da je stres, nažalost, sveprisutan, da je u fizičkom obliku izražen kroz težak posao, dugo radno verme, noćne smene sa gibitjom danonoćnog ritma, dok psihički podrazumeva neprijatno radno okruženje, previsoke zahteve poslodavca, kratke rokove, neadekvatno vrednovanje rada.

“Tome u poslednjih godinu dana možemo dodati i stres koji svako od nas doživljava, a odnosi se na neizvesnost zadržavanja posla, ljudskog dostojanstva i, uopšteno govoreći, neizvesnost budućnosti svih generacija”, ukazuje dr Bajkin.

Napominje da je “hormon stresa“ – kortizol, neophodan za život i da njegov nivo u cirkulaciji raste kod zdravih ljudi sa svakim oblikom stresa koji proživljavamo. Prema njenim rečima, akutni stres, tj. stres koji kratko traje, nije sam po sebi problem u endokrinološkom smislu, jer veoma brzo dolazi do normalizacije nivoa kortizola, ali hronični stres vodi dugoročnom povišenju nivoa kortizola, što može da ima ozbiljne posledice na zdravlje.

“Kortizol utiče na metabolizam šećera, proteina i masti, kvalitet kosti, mišića, sna, ali i na nivo arterisjkog krvnog pritiska i na kvalitet krvnih sudova. Dugotrajno povišeni nivoi mogu dovesti do pojave šećerne bolesti, arterijske hipertenzije, gojaznosti, šloga, dislipoproteinemija, nesanice…Stres vodi i kod muškarca i kod žena smanjenju libida, neplodnosti i bolnim seksualnim odnosima kod žena”, ukazuje doktorka, ističući da je važno prepoznati simptome stresa i na vreme reagovati.

 

Šta znači „Nemoj da se nerviraš“

Rečenica ”Nemoj da se nerviraš”, koju neretko upućujemo jedni drugima, kako bi olakšali neku sresnu situaciju, kako kaže psihološkinja Neda Mirković, je samo prva pomoć ali istovremeno može da bude i odraz površnog pristupa i neudubljivanja u nečije probleme, pa se može doživi kao otaljavanje pomoći drugima.

“Umesto toga, kad nam se neko požali na probleme na poslu, možemo da kažemo da ga razumemo, da nam je žao što prolazi kroz takav period i da ga pitamo kako možemo da mu pomognemo. Možemo da ponudimo opciju šetnje, odlaska u prirodu, igranja šaha ili bilo kog otklona od problema. Ili da ispričamo kako smo mi nekad izašli na kraj sa svojim problemima. Sve je bolje od tog “nemoj da se nerviraš” i prelaženja preko teme kao da se nije ni desila”, ističe psihološkinja.