U nizu osuđujućih poruka i izraza zabrinutosti povodom novogodišnjih terorističkih napada u Volgogradu – bivšem Staljingradu, to ne treba zaboraviti – posebnu pažnju privlače one koje je uputila ličnost u ime organizacije Rusiji ne baš drage. Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen Rusiji je preko Tvitera posle napada poručio da su njegove „misli sa žrtvama i njihovim voljenima, te da „NATO stoji solidarno sa narodom Rusije“.
Osim što je u ime Severnoatlantskog saveza izrazio saučešće, Rasmusen je odaslao i pomirljivu poruku zemlji sa kojom NATO i mnoge njegove države članice održavaju gotovo hladnoratovske odnose, ne samo kada je reč o njihovom vojnobezbednosnom segmentu. A hladni vetrovi duvali su i prošle i ranijih godina, nema nikakve sumnje, i iz Rusije i sa Zapada.
Vrhunac zahlađenja dostignut je u decembru kada je Rusija u Kalinjingradskoj oblasti rasporedila raketne divizije „Iskander“ kao odgovor na dobro poznatu inicijativu Vašingtona da se u Rumuniji i Poljskoj postave protivraketni sistemi u četiri etape do godine 2020.
Sva ta hladnoća, koja je, uzgred, sinonim za racionalnost, ne znači da Rusija i NATO ne sarađuju – Savet za saradnju ustanovljen je još 1991 – ma i skromno. Borba protiv terorizma jedna je od važnijih oblasti te saradnje.
Zanimljivo je – i to donekle govori o saradnji – da sistem za detekciju eksploziva (Standeks) na kojem su u susret Zimskoj olimpijadi u Sočiju radili Rusija i NATO, i koji je dosad testiran na nekoliko železničkih stanica u Evropi, na ranjivim tačkama u Rusiji treba da bude instaliran tek kad Igre počnu.
A kada je o novom hladnom ratu reč – o čemu se piše naširoko, što je razumljivo zbog senzacionalizma i lakoće analogija – zanimljiv je stav koji je nedavno ponudio Fjodor Lukjanov, predsedavajući Ruskog saveta za spoljnu i odbrambenu politiku. Za Lukjanova priča o novom hladnom ratu govori o „nostalgiji Zapada“. On, naime, veruje da Evropa postaje „strateška periferija“, te da zato sukob po linijama nekadašnje gvozdene zavese nije nimalo verovatan. Sukobi su pak mogući na Dalekom istoku, koji su SAD prošle godine zacrtale (uz još neke delove Azije) kao težište svoje spoljne politike. Nadgornjavanja na relaciji Kina – Japan, pa i Japan – Južna Koreja, uz sveprisutan strah od nepredvidljive Severne Koreje, zbog toga su sve više u fokusu svetskih vesti.
Predviđanja prema kojima budućnost nije na strani NATO nisu nelogična, ne samo zato što je reč o „istorijskom anahronizmu“, kako ponavlja Sergej Lavrov, već i zbog činjenice da je saldo te alijanse do sada bio negativan – umesto povećanja bezbednosti, rasla je nesigurnost gde god se intervenisalo. Jedini izuzetak koji potvrđuje pravilo je, paradoksalno, Balkan. Osim toga, ako lideri EU ne znaju šta da rade sa njom, u slučaju NATO stvar je još gora.
Zato činjenica da se u Srbiji ne vodi naročita rasprava o Severnoatlantskoj alijansi – ne računajući paranoična saopštenja DSS-a – „ne u NATO“ – izgleda savršeno logično. Ne, dakle, samo zbog bombardovanja. Tu tišinu poremete i ruski ambasadori, ali sve češće tek kad budu pitani.
Najveću želju da uđe u NATO od svih država na svetu sada ima Crna Gora, odnosno njena vlada. Građani ko građani, i ovamo i onamo. Hoće li im se dati glas da o tome odlučuju na referendumu? Kada je onomad Milo Đukanović odlučio da se povuče iz politike, pa ga pitali hoće li da se vrati, odgovorio je: „Bože zdravlja, vidjećemo.“ To je mogući odgovor i na ovo pitanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
