foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Uvek kada neko poželi da ovlada svim porama jednog društva, neizbežno upada u paradoks: što više steže obruč kontrole, to mu se više stvari otima. Kao kapetan koji pokušava da zapuši sve rupe na brodu. Što uspaničenije krpi rupu na jednom mestu, to brže voda prodire na drugom.
Psihologija nas uči da težnja ka apsolutnoj kontroli dolazi iz nesigurnosti i straha, a ne iz snage i samopouzdanja. Oni koji žele da imaju potpunu vlast nad drugima, da kontrolišu i sitnice i krupne događaje, zapravo ne podnose osećaj sopstvene nemoći i nepredvidljivost sveta. Oni u sebi nose haos, koji ih plaši, koji zato projektuju spolja i od kojeg se brane uspostavljanjem kontrole nad okruženjem.
Američka psihološkinja Elen Langer je sedamdesetih godina opisala „iluziju kontrole“, kao sklonost da precenjujemo sopstveni uticaj nad složenim, dinamičnim procesima. Ta iluzija je opasna jer tera osobu da poveruje da može da predvidi i „zatvori“ svaku pukotinu koja bi ugrozila njenu odbranu od unutrašnjeg nereda i nesigurnosti. Ali život nije partija šaha. Što je sistem rigidniji i beskompromisniji, to je i krhkiji: umesto da bude čvrst, postaje lomljiv, jer se ne savija, već puca. Puca i kontrolor po svim šavovima.
Socijalna psihologija pokazuje da ljudi, bez obzira na pritiske, prinude i infuzije šarenih laži, nisu pasivni objekti. Kada im se oduzme osećaj samoodređenja i slobodne volje, javlja se unutrašnja pobuna. Nekad gotovo neprimetna, kroz ironiju, humor, sitne oblike otpora u svakodnevici.
Upravo te „male pukotine“ krnje zidove kontrole. Da se poslužimo jednom metaforom, koja je poznata kao „efekat balona“ i koja jednostavno to oslikava: što jače pritiskamo balon, to on jače iskače na drugom mestu. Ili naprosto pukne. Društvo nije mašina kojoj zatežeš šrafove da se ne bi olabavila i otkazala „poslušnost“ majstoru koji njome rukuje. Društvo je mreža živih ljudi, sa okcima kroz koje, na užas opsesivnog kontrolora, uvek nekako promaknu sloboda i nepokornost. Rupe u mreži se ne mogu zatvoriti.
Politička teorija ovo potvrđuje. Hana Arent je pokazala da totalitarni sistemi sami sebe podrivaju, jer pokušaj da se kontroliše život do najsitnijih detalja završava gušenjem upravo onog što je nužno za opstanak – poverenja, spontanosti, ljudske autonomije. Tamo gde vlada rigidna jednoumnost rađa se smeh, parodija, subverzija. A Mišel Fuko je podsećao da moć nikada nije samo odozgo nadole, već da uvek postoje mikro-otpori u tkivu društva. Upravo nastojanja da se uguše ti mikro-otpori zapale i rasplamsaju vatru većih pobuna.
U sistemskoj teoriji je poznato da zatvoreni sistemi postaju neodrživi. Rigidnost vodi raspadu i entropiji, dok otvorenost i fleksibilnost čuvaju vitalnost, jer to i jesu svojstva života, za razliku od fiksnih, nepokretnih neživih predmeta.
Društvo u kojem se slobodno diše otpornije je i trajnije od hermetički zatvorenog, takoreći „zapušenog“ društva. Oni koji žele apsolutnu kontrolu misle da jačanjem represije smanjuju otpor. U stvarnosti, samo ubrzavaju sopstveni kraj i otežavaju svoju sudbinu. Mada je tužno i tragično što uspevaju dugo da održavaju iluziju potpune kontrole, a pred njen slom da nanose još mnogo više štete i patnje.
Ono što dodatno hrani frustraciju onih koji teže apsolutnoj kontroli, jeste što nikada ne mogu da prodru u unutrašnji svet drugih i da budu sigurni šta oni zaista misle i osećaju. Mogu da nameću ponašanje, postupanje, kretanje, govor, da kontrolišu institucije i medije, ali ne i unutrašnji svet ljudi. Upravo ta nedohvatljiva, nespoznatljiva unutrašnjost drugih postaje stalni izvor anksioznosti i paranoje opsesivnih kontrolora: šta ako me varaju, lažu, misle drugačije, ako me izdaju, zabiju mi nož u leđa? .Sartrova filozofija ovde daje ključni uvid: čovek je „osuđen na slobodu“.
Čak i kada je sve spolja ograničeno, ostaje sloboda unutrašnjeg stava. Sartr je u drami Iza zatvorenih vrata zapisao: „Pakao su drugi“. Ne zato što su ljudi zli, već zato što ostaju nedohvatljivi. Ne možemo nikad potpuno prozreti njihove misli niti ih prisvojiti. Za one koji žele da ovladaju svakim čovekom i svakom svešću, ta nedohvatljivost Drugog zaista predstavlja pakao. Zato autoritarni projekat „totalne kontrole“ uvek sadrži paranoju. Zato je autoritarni subjekat uvek napet, frustriran, pod stresom. Zato je i agresivan.
Ne vrede tu ništa policijska brutalnost, deljenje masovnih otkaza, razobručeno bezakonje, tabloidna histerija. Bole, nanose štetu, ali su nesvrsishodni, ne postižu cilj. Naprotiv. Okovi iluzije totalne kontrole su raskinuti.
Svaka sličnost je… očigledna.
Autorka je psihoterapeutkinja
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
