Prihvatilište u Loćiki kod Aleksinca: Foto Z.M./DanasNa kapiji nas dočekuje veliki pas.
Rasa je nadaleko poznata, ali nebitna za ovu ili bilo koju drugu priču o psima
Lep je, uhranjen i umiljat.
Taj nežni div jedan je od 50-tak pasa u (registrovanom) prihvatilištu u aleksinačkom selu Loćika, čiji vlasnik Saša Jovićević pokušava da izdejstvuje sistemsko zbrinjavanje velikog broja napuštenih pasa, kao i suzbijanje okrutnosti prema psima po selima, koja nije retka.
Uprkos tome što Aleksinac- jedna od 44 nerazvijene opštine u Srbiji – daje stotine hiljada evra na ime stvarnih ili izmišljenih ujeda napuštenih pasa, Jovićevićeve inicijative za sada su bezuspešne.
Bezuspešan je i njegov pokušaj da obezbedi iole kontinuiranu podršku „svoje“ opštine za društveno korisnu delatnost koju obavlja.
Vlasnik ovog prihvatilišta, u kojem psi imaju svoje „kućice“, ali žive na otvorenom, i mogu da se istrčavaju i druže, a i svi su vakcinisani, kaže da je mnogo problema koje treba rešavati, posebno na selu.
„Seoski“ psi čitav život provedu na kratkom lancu. Za obrok im se baci komad hleba.
Kažnjeni su i kada su pušteni, i njihovi životi još kraće traju.
Ne vakcinišu se i ne sterilišu. Nekontrolisano se kote.
„Njihovi tek rođeni štenci se ostavljaju u plastičnim kesama, po kontejnerima, bacaju u reku…“, kaže Jovićević.
Njegov predlog je da se na teritoriji Aleksinca, koja uključuje i veliki broj sela, obavi popis pasa, a da opština donira svakom vlasniku novac za sterilizaciju, vakcinu protiv besnila i čipovanje.
Nakon par meseci trebalo bi obaviti neku vrstu kontrole, pa vlasnike pasa koji to nisu uradili, novano kazniti, jer, nažalost, kaže, nema drugog rešenja.
Napuštene pse bi, dakako, takođe trebalo sterilisati.
„Mislim da za ove mere ima dovoljno novca, samo je raspoređen na pogrešan način. Ogroman novac iz opštinskog budžeta, na stotine hiljade evra, ide na ujede ili navodne ujede napuštenih pasa, od kojih psi, a ni lokalna zajednica nemaju nikakve koristi“, kaže on za Danas.
Predlaže i da se ide po selima i razgovara sa ljudima, kako bi se oni na taj i druge načine edukovali o čuvanju pasa.
On je, kaže, spreman da proširi prihvatilište, uposli volontere, radi na edukaciji dece…
Ima ideju i da roditelji sa decom dođu u njegovo prihvatilište, da deca tu, recimo, proslave rođendan, a što je daleko važnije da uče o psima.
„Na taj način se odmalena uči šta je ljubav prema životinjama, empatija prema slabijima, odgovornost za druge. Rado bismo i poklonili psa koji im se dopadne, naravno uz ozbiljne provere. Udomljavanje je izuzetno važno, ali je i izvestan rizik- zbog toga ja obavljam rigirozne provere i obilazim pse. O psu mora da se brine, on ne sme da ide na lanac i ne sme ceo dan da bude u boksu“, kaže Jovićević, inače učitelj.
Dodaje da je pokušao da razgovara sa predstavnicima opštine Aleksinac, kako bi se našlo sistemsko rešenje za napuštene pse, a i poboljšala briga o psima na selu.
Predlagao je između ostalog i da se za njegovo prihvatilište- koje sve teže opstaje- obezbedi kontinuirana podrška, kroz donacije lokalne samouprave ili udruženja koja se bave zaštitom životinja. Predlagao je opštini i javno- privatno partnerstvo, kao model saradnje.
„Uspeo“ je da stigne do direktora JKP „Komunalne usluge“ Budimira Markovića, sa kojim je postigao načelni dogovor o donaciji hrane, ali nije uspeo da se sretne sa predsednikom opštine Aleksinac.
Rečeno mu je da se javi na lokalni konkurs, na kojem se, inače, kako kaže, izdvaja veoma malo sredstava, oko 150.000 dinara, a i „zna se koje udruženje ih uglavnom dobija“.
„Ja sam krenuo sa svojim psom, a sada, posle pet godina, imam ih u prihvatilištu 50-tak. A znate li koliko još pasa čeka da bude spašeno? Oni nisu svojevoljno na ulici, njih je neko napustio i ostavio, pa bi sada trebalo da budu briga celog društva. Psi su divna stvorenja, oni nama daju svoj život, mi njima samo deo svog života. Daju nam bezuslovnu ljubav i verujem da smo obavezni da im na neki način vratimo sve to što nam pružaju. Uostalom, veličina čoveka se određuje prema tome kako se odnosi prema slabijim bićima. I uvek je čovek problem, psi to nisu“, kaže Jovićević.
Veruje da govori u ime svih dobrih ljudi koji vole pse, ali i u ime svih napuštenih pasa, koji nemaju svoj glas.
Predsednik opštine Aleksinac Dalibor Radičević potvrđuje da se iz budžeta izdvajaju velika sredstva za „ujede“ napuštenih pasa, te da je samo prošle godine i u prvoj polovini ove izdvojeno oko 200.000 evra.
„U periodu od januara do jula ove godine, Opština Aleksinac izdvojila je ukupno 7.504.784 dinara po osnovu naknade štete nastale usled ujeda pasa lutalica. U prošloj godini za istu namenu utrošeno je približno 14.000.000 dinara. Ovi podaci ukazuju na ozbiljnost i obim problema, kao i na potrebu za kontinuiranim i sistematičnim pristupom u njegovom rešavanju“, kaže Radičević za naš medij.
Prema njegovim rečima, opština Aleksinac rešava problem pasa lutalica preko JKP „Komunalne usluge“, koje, kako je kazao, „ima organizovano prihvatilište za pse“ i koje „redovno, na mesečnom nivou, dostavlja fakture za usluge hvatanja, čuvanja, sterilizacije, kastracije i lečenja ovih životinja“.
„Za ove namene u budžetu Opštine za 2025. godinu planirano 11.000.000 dinara“, kaže on.
Pored toga, preko Konkursa za udruženja građana „izdvajaju se i dodatna sredstva“ koja udruženja sa teritorije opštine „mogu koristiti kako za sterilizaciju i kastraciju pasa lutalica, tako i vlasničkih pasa, u skladu sa odobrenim projektima“. Ne navodi iznos tih sredstava.
Prema raspoloživim podacima, prihvatilište iz Loćike se „do sada nije prijavljivalo na ovaj konkurs“.
„Sa druge strane, model javno- privatnog partnerstva za ovu oblast do sada nije razmatran, s obzirom na to da je obavljanje poslova zbrinjavanja pasa lutalica već povereno JKP ’Komunalne usluge’. Ukoliko to udruženje želi da učestvuje u ovakvom vidu saradnje, neophodno je da pristupi predmetnim aktivnostima na profesionalan način i na nivou koji je propisan za javno- privatno partnerstvo, u skladu sa zakonom i stručnim standardima“, kaže Radičević.
Svetlana Dejanović Avramović, predsednica Društva za zaštitu životinja, čije je sedište u Nišu, kaže da, koliko zna, opštinsko prihvatilište za pse u Aleksincu nije uslovno, da „ne upotrebi neku težu reč“.
Pritom, dodaje, svi koji se bave zaštitom životinja znaju u kakvom su stanju i privatna prihvatilišta, te da ono u Loćiki spada u bolje.
Ono je legalno, registrovano, radi po Zakonu o dobrobiti životinja, udomljava pse i postoji godinama, kaže.
„Svaka lokalna samouprava bi trebalo da podrži takvo i slično prihvatilište ili azil. Rad takvih mesta i ljudi je društveno koristan i doprinosi zajednici- manje je pasa na ulici, manje je ujeda, manje bolesti. Nijedna lokalna samouprava ne bi trebalo da ostane gluva na takve svoje žitelje. Jovićevićeve ideje o sistemskom rešenju su realne i ne koštaju mnogo, a korisne su za pse i za tu lokalnu sredinu“, kaže Dejanović Avramović za Danas.
Uostalom, ko hoće nešto da učini nađe način, a ko neće nađe opravdanje, mudrost je koja se ovde povremeno može čuti.
Psi su čovekovi najbolji prijatelji, vekovna je mudrost, oko koje su mnogi tupili zube.
A poruka svake priče o psima uvek je bila krajnje jednostavna- i ljudskost je za ljude.
Zašto se škole ne uključe?
„Radim najlepši posao na svetu- učim decu, a hobi mi je još lepši- radim sa životinjama. Mislim da bi škola mogla mnogo da pomogne. Ne znam zašto se u školama ne organizuje, recimo, Dan otvorenih vrata ili Dan kućnih ljubimaca. Zašto, recimo, učenik ne bi mogao da dovede svoju kucu ili macu na čas?“, kaže Jovićević.
Šta ako mi se nešto desi…?
„Hrana, veterinarske usluge, brojni drugi troškovi… Dovoljno je da nam se dogodi jedna veterinarska operacija i da nam poremeti funkcionisanje. Nekako sam se snalazio, ali sve je teže. Ima dobrih ljudi, mada imam utisak da ih je sve manje. Zato je i za prihvatilišta i za druge situacije vezane za pse potrebno sistemsko rešenje“, kaže Saša Jovićević.
Dodaje da razmišlja da proda stan koji ima u Nišu, pošto se preselio u kuću u Loćiki, a njegovom prihvatilištu je potreban novac.
Već je ostavio posao učitelja u jednoj niškoj školi, pa sada radi u seoskoj školi nedaleko od Loćike.
„Ne idem na odmor, pošto najveći deo posla oko njih uglavnom obavljam ja“, kaže.
„A često pomislim, i nisam spokojan- šta će biti sa njima ukoliko se meni nešto dogodi?“, dodaje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
