Nezadovoljstvo umreženim životima

Šeri Terkl: Sami zajedno (11)

Objavljujemo najzanimljivije delove iz knjige „Sami zajedno“ (Clio, prevod Biljana Stanković) čija je autorka osnivačica i direktorka Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na prestižnom MIT-u i klinička psihološkinja. Šeri Terkl izučava naše promenljive veze sa digitalnom kulturom, prikazujući kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju naš rad, porodicu i identitet.

Priču današnjice ne izlažem kako bih predskazala egzotičnu budućnost. Pre se radi o tome da društveni roboti, uzeti kao san u razvoju, bacaju svetlo na naše trenutne okolnosti. Naša spremnost da uzmemo u obzir njihovo društvo dosta govori o nezadovoljstvu koje danas osećamo u svojim umreženim životima.

Prvi deo, „Robotski momenat“, polazi od društvenih robota iz dečjih igraonica i ide do onih mnogo naprednijih iz laboratorija i onih razvijenih za korišćenje u brizi o starima. Kako roboti postaju složeniji, intenzitet naših odnosa sa njima se pojačava. Svoju priču započinjem vrstom predistorije, vraćajući se u kasne sedamdesete i rane osamdesete godine prošlog veka, doba uvođenja prvih animiranih, interaktivnih igračaka u živote dece. Bilo je to vreme znatiželje u pogledu prirode ovih novih mašina. Ti prvi kompjuterski objekti koji su se pojavili u dečjim igraonicama doveli su do promene u dečjem načinu bavljenja pitanjem da li je nešto živo. Odluke o tome da li je nešto živo nisu se više ticale toga kako se nešto pokreće, već toga šta ono zna: fizika je ustupila mesto psihologiji. Ovim je postavljena pozornica za to kako će se u kasnim devedesetim osnova još jednom promeniti onda kada deca budu upoznala društvene robote koji zahtevaju staranje. Za razliku od tradicionalnih lutki, roboti se ne razvijaju bez pažnje i stavljaju vam do znanja da li dobro postupate. Ali čak i najprimitivniji od ovih objekata – „tamagučiji“ i „ferbiji“ – činili su da se dečja procena toga da li su živi manje tiče kognicije nego kapaciteta objekta za uzajamnu ljubav. Ako nešto zahteva staranje od vas, vi ne želite da se bavite analizom toga, već prihvatate zahtev u njegovoj „nominalnoj vrednosti“ (interface value). To postaje „dovoljno živo“ za uspostavljanje odnosa.

Sa ovim dolaze i povišena očekivanja. Na robote se sada ne gleda kao na mašine, već kao na „stvorenja“, a tada, za većinu ljudi, znaci navoda otpadaju. Radoznalost ustupa mesto želji za brigom, za negovanjem. Od tog trenutka počinjemo da očekujemo prijateljstvo, čak i više od toga. Tako se, na primer, kada se društveni roboti daju starima, to čini uz sugestiju da će roboti rešiti probleme njihovog životnog doba. Prelazimo sa radoznalosti na traženje za zajedništvom. U društvu robotskog ljudi su sami, a ipak osećaju da su povezani: nove intimnosti u samoći.

Drugi deo, „Umreženi“, usmerava se na onlajn život i to kako on preoblikuje self. Priznajem da postoje mnoge pozitivne stvari koje mreža ima da ponudi – učvršćivanje prijateljstava, porodične kontakte, obrazovanje, trgovinu i rekreaciju. Trijumfalistički narativ o mreži predstavlja ohrabrujuću priču koju ljudi žele da čuju i koju tehnolozi žele da saopšte. Ali, herojska priča nije i cela priča. U virtuelnim svetovima i kompjuterskim igrama ljudi su sravnjeni sa personom. U društvenim mrežama ljudi su svedeni na svoje profile. Našim mobilnim uređajima jedni sa drugima često pričamo u pokretu i u veoma malo raspoloživog vremena – toliko malo, u stvari, da komuniciramo na novom jeziku skraćenica, u kom slova stoje umesto reči, a emotikoni umesto osećanja. Ne postavljamo otvoreno pitanje: „Kako si?“ Umesto toga, pitamo mnogo ograničenije: „Gde se nalaziš“ i „Šta ima?“ Ova pitanja pogodna su za utvrđivanje nečije lokacije i pravljenje jednostavnog plana. Nisu tako pogodna za započinjanje dijaloga o složenim osećanjima. Povezani smo jedni sa drugima, ali smo na čudan način više sami: nove samoće u intimnosti.

U zaključku spajam svoje dve priče. Odnosi sa robotima jačaju; odnosi sa ljudima slabe. Kojim putem idemo? Tehnologija predstavlja sebe kao jednosmernu ulicu; skloni smo da odbacimo negodovanja u vezi sa njenim smerom jer smatramo da izrastaju iz nostalgije ili luditskog impulsa ili ih shvatamo kao jednostavno uzaludna. Ali, kada se zapitamo šta nam to „promiče“, možemo otkriti do čega nam je stalo, za šta verujemo da je vredno čuvanja. Pripremamo se ne da nužno odbacimo tehnologiju, već da je oblikujemo na način dostojan onoga što cenimo. Vinston Čerčil je rekao: „Mi oblikujemo naše zgrade, a onda one oblikuju nas.“ Mi stvaramo naše tehnologije, a one zauzvrat oblikuju nas. Tako za svaku tehnologiju moramo pitati: Služi li našim ljudskim svrhama? – pitanje koje nas navodi da ponovo razmotrimo šta ove svrhe predstavljaju. Tehnologije u svakoj generaciji pružaju prilike za refleksiju o našim vrednostima i usmerenju. Ideja mi je da Sami zajedno označe vreme mogućnosti.

Nastavlja se