Ako pregovori Teherana i grupe stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačke (P5+1) propadnu, vojna akcija protiv Irana neće biti iznenađenje. Protekle decenije izmišljen je preventivni rat, rat za osujećivanje države da se domogne nuklearnog naoružanja ili drugog oružja za masovno uništenje (WMD).
Prvi „rat za razoružanje“ bila je invazija na Irak 2003. Iračko iskustvo pokazalo je veliki nedostatak primene sile kao sredstva za razoružanje. Napad mora biti isplaniran do perfekcije i mora biti pokrenut pošto program WMD bude pokrenut, a pre nego što oružje bude proizvedeno. Ako se napad sprovodi prerano ili se ispostavi, kao u Iraku, da program uopšte ne postoji, ljudi će izginuti uzalud. Ako je pak oružje već proizvedeno, napad može da isprovocira njegovu upotrebu što bi dovelo do prvog svetskog nuklearnog rata.
Na pomolu je drugi rat za razoružanje, ovoga puta protiv Irana. Informacije opet nisu jasne. Ima puno priča o „crvenim linijama“ – koracima koje bi Iran mogao da preduzme ne bi li svoj energetski nuklearni program preobratio u program o bombi – koje ne smeju da budu pređene. Da li bi istraživanja eksplozivnih optičkih stakala pogodna za detoniranje bombe mogla biti crvena linija? Da li bi dalje širenje nuklearnih postrojenja mogla biti jedna? Da li bi izveštaj o „odluci“ nekoga u iranskoj vladi mogao da se tumači kao crvena linija?
Kako možemo biti sigurni da je crvena linija pređena? Niko ne zna i niko ne govori. Izgleda da će odluka o ratu zavisiti od opskurnih konstatacija.
Da bi se postiglo trajno razoružanje, vojna akcija bi trebalo da bude dugotrajna, da obuhvati promenu režima i nastavi se okupacijom. Ali američka javnost ne gleda blagonaklono na okupiranje bliskoistočnih zemalja, što znači da je u igri samo ratno vazduhoplovstvo. Međutim, vazduhoplovstvo samo po sebi ne može zaustaviti iranski nuklearni program za više od godinu ili dve.
Vazdušnim udarom se može, i verovatno hoće, navesti Iran, koji možda želi, a možda i ne da stekne nuklearno oružje, da pokrene program ne bi li upravo to postigao. Cilj rata za razoružanje jeste sprečiti širenje naoružanja, lokalno i regionalno. Ali rat protiv Irana verovatno će imati suprotan efekat.
Srećom, još se može naći izlaz. Obama je nazvao iranski atomski arsenal „neprihvatljivim“. Vrhovni lider Irana, ajatolah Ali Hamenei, često navodi da je posedovanje takvog oružja greh, kao i „beskorisno, štetno i opasno“. Stoga, dvojica lidera se slažu. Dakle, postoji osnova za dogovor.
Tačka razdora je obogaćivanje uranijuma, a dosad je grupa P5+1 insistirala da Iran suspenduje taj proces. Teheran pak tvrdi da ima takvo pravo na osnovu odredbi Sporazuma o nuklearnom neširenju (NPT). P5+1 ponavlja da je Iran izgubio to pravo jer krije nuklearni program od Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), koja je objavila da se Iran ne pridržava NPT.
Ali suština dogovora je da se Iranu dozvoli da obogaćuje uranijum u civilne svrhe uz potpunu transparentnost svih programa, uključujući i one koji su bili ili su posvećeni istraživanju nuklearnog oružja. Kako bi se olakšao proces, Pjer Goldšmit, bivši zamenik generalnog direktora IAEA, predložio je „grejs period tokom kojeg Iran neće biti kažnjavan ako dobrovoljno otkrije postojanje neprijavljenog nuklearnog materijala i aktivnosti i prizna svaku povredu NPT“.
Kada se zbog mira žrtvuje pravda, nije lako oprostiti. Ali poput Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi posle aparthejda ili svete tajne ispovesti, primena Goldšmitovog plana sprečila bi da dobro rešenje propadne zarad insistiranja na savršenom.
Autor je član Nacionalnog instituta iz Njujorka i gostujući profesor na Jejlu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
