Od bakalinove kćeri do Čelične ledi

Moj prvi auditivni potom i vizuelni utisak kojih se netremice sećam su LP pop grupe Kaja Go Go, pesma Shy, i Culture Club – Karma kameleon. Netom Bouvi Ashes to Ashes, Duran Duran i Depeche mode. Godinama kasnije doći će spoznaja o Barnsu i Balardu. Napokon ’80. su bile godine bezviznog režima, desetine mojih vršnjaka i ja smo pohađali mesečne letnje kurseve diljem Engleske od Oksforda do Kembridža i od Brajtona do Ramzgejta. Videli i zavoleli danas neprijemčivi London, gde ne toliko zbog samih viza jer one postoje i za Ameriku, koliko zbog komplikovanog i skupog procesa, lakše je odustati. Nego npr. otići na Oasis, ali ništa zato, priuštiće njegova ekselencija ambasador Ferguson foto sešn da nam utoli žudnju. Nažalost danas u domaćoj publicistici ne postoji niti jedan prevod bilo Tačerkine autobiografije o njenim godinama na adresi Dauning ulice, broj 10, preko tri toma autorizacije Čarlsa Mora do savršenog naslova Džona Kempbela: od Bakalinove kćeri do čelične lejdi. Jedino dostupno štivo je solidan separat Iana Keršoa iz zbirnih biografija „Ličnost i moć“ i osrednji film sa Meril Strip iz 2011. Keršo je pozicionira kao jedinu ženu – istorijsku ličnost u 20. veku vrednu pomena između ekonomije i politike i u srazu dva glavna izazova: rata za Foklande i štrajka rudara kao ledenog brega industrijske tranzicije postratnog i postkolonijalnog Ujedinjenog kraljevstva.

Margaret Tačer je rođena 13. oktobra 1925, u Grantamu u okrugu Linkolnšir na istoku Engleske. NJen ugledni otac Alfred bio je lokalni, kako je rečeno bakalin, ali i metodistički propovednik, naposletku i gradonačelnik. Margeretina posledična politička karijera neverovatna i orbitalna, zahvaljujući osobinama izdržljivosti – odlučnosti, snage i marljivosti, agresivnosti i kompetitivnosti paralelno sa prstohvatom šarma i tradicionalizma u kome sebe nije sagledavala kao feministicu. Pa ipak provincijsko poreklo i ona kao žena po sebi, bile su prepreke u ukorenjenom političkom, elitnom miljeu muške dominacije i snobovske nadmenosti starih struktura Konzervativne partije. Svejedno od izbora za poslanicu britanskog parlamenta – distrikta Finčli u severnom Londonu (1955), preko pozicije ministarke obrazovanja (1970), do izbora za predsednicu stranke (1975) i vlade (1979) proletele su godine spoznaje da se Gordi Albion morao temeljno preobraziti. Britansko društvo decenijama je živelo u resantimanu veličine, a na političku nestabilnost nadovezale su se dve svetske naftne krize tokom ’70. godina prošlog veka, visoka inflacija, deficit investicija, nezaposlenost i štrajkovi javnih službi. U međuvremenu, Margaret Tačer je već zaokružena ličnost, završila je prirodne nauke na Oksfordu, u svojoj 26. godini se udala, pre nepunih trideset, 1953. rodila je blizance – kćerku i sina.

Kao parlamentarna opoziciona glasnogovornica i članica kabineta u senci, sebe je projektovala kao buduću ministarku trezora. Privreda i finansije decenijama su se zasnivale na Kejnzovim postulatima, kada će Kit Džozef prvo kao ministar socijalne skrbi, potom industrije i napokon prosvete i nauke inagurisati ideje monetarizama Miltona Fridmana. On, lični sekretar Čarls Pauel, press ataše Bernard Ingam i Džefri Hau bili su ljudi koji su kao lojalisti stali iza nje kao lidera, kada 1979. pobedi Laburiste. Tokom naredna tri mandata i 12 godina vlasti nastaće tzv. Tačerizam kao politička ideologija i stil vladavine, gde se kaže da je libertarijanizam u punom kapacitetu odumiranja države smenio moto Torijevaca: bog, kralj, država. Ostrvo je bilo preplavljeno pesimizmom i percepcijom propasti, namesto prosperiteta, iako je Britanija u posleratnim godinama živela progres. Margaret je svoj vodeći princip zasnovala na promeni per se, nametnutoj kontroli, odsustvu alternative uporedo sa taktikama prilagođavanja i verbalnom suverenošću i samopouzdanjem.

Gamechange njene vladavine bila je argentinska aneksija Foklandskih ostrva na proleće 1982. Iako je Forin ofis koji je predvodio nama poznati Lord Karington bio na pomirljivom stanovištu dogovora, Tačerka je poslušala instikt Admiraliteta i zapovednika ratne mornarice Levina, Liča i Vudvarda, pregurala šest nedelja koliko je bojnim brodovima i razaračima bilo potrebno da preplove Atlantik. Kada britanska podmornica potopi krstaricu Belgrano, gde je stradalo 363 argentinska mornara, unatoč kontraudaru na brod njenog kraljevstva Šefild sa 22 žrtve, šef vojne hunte general Galtijeri će priznati kapitulaciju. Britanija je ponovo doživela dane slave i ponosa, zaboravljeni osećaj pomorske velesile, Margareta se upisala pored Nelsona i Čerčila. Nakon slabašnog prethodnika Edvarda Hita, ona se novim nepobedivim, ali i imidžom neomiljenosti ustoličila kao stvarni britanski suveren.

U Severnom moru pronađena je nafta, inflacija oborena sa 22 na 4% i drugi mandat je mogao da protekne u sučeljavanju sa sindikatima i rudarskim štrajkom kao njenim najvećim izazovom. Rudnici su zbog nerentabilnosti morali da se mahom zatvore, ali je radnički vođa Artur Skargil uprkos uvrežene policijske brutalnosti, necelishodnošću otpora izgubio simpatije javnog mnjenja. Tačerka je paralelno započela proces otkupa opštinskih stanova i tranzicije tradicionalne industrije u bankarski sektor finansijskih usluga. Ipak sredina ’80. bile su i godine opasnog življenja: sudara sa Irskom republikanskom armijom koja će joj podmetnuti eksploziv u hotelu Grand u Brajtonu u oktobru 1984, tragedije na stadionu Hejsel u maju 1985. i razmeštaja američkih raketa srednjeg dometa kao kulminacije Hladnog rata. Problem Severne Irske rešavaće tek njen naslednik Džon Mejdžor, ali će ona uprkos još jedne slične tragedije navijača Liverpula na stadionu Hilsborou 1989, zauzdati ostrvski huliganizam. Legati njenog trećeg, poslednjeg mandata koncem osamdesetih je da su danas ona i Regan doživljeni kao ikone Atlantskog sveta i skupa s Papom Jovanom Pavlom pobednici Hladnog rata, kao i tripartitnog detanta sa Mihail Gorbačovim koji je doveo da pada Berlinskog zida. Takvom nijansom sagledavana stoji iznad Miterana i Kola, svojih evropskih partnera i državnika epohe. Ali i kao nulti euroskeptik, inicijalni prvi Bregzitovac, sledom čuvenog govora u Brižu 1988. i sudarom s idejom integracija Žaka Delora. Dodatnim unutrašnjim sukobima sa saradnicima, spomenutim Džefrijem Hauom i ministrom finansija Najdželom Losonom, sama će se detronizovati sa pozicije lidera partije i države koncem 1991.

Na kraju priče, vizavi ličnog doživljaja s početka, je magnovenje sećanja kao klinca, sopstvenih zapravo opštih jugoslovenskih simpatija spram Argentine na Foklandima uprkos njenog prisustva na Titovoj sahrani u Beogradu 1980. Zapravo najveći utisak o tom trajnom prošlom vremenu bila mi je pozorišna predstava „Audijencija“ na Vest Endu sa Helen Miren u ulozi Kraljice Elizabete koju sam gledao 2013. Spoznaja o dve žene i vršnjakinje koje su vodile Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske kroz dvadeseti vek. NJihove ispisnice takoreći su Milka Planinc i Jovanka Broz (1924), Tačerkini savremenici iz iste ove stogodišnjice Dolanc i Patris Lumumba. Trivija je da Margaret Tačer ni dan danas nema javni spomenik u Londonu, odnosno ima samo statuu unutar zdanja Parlamenta i jednu sklonjenu kojoj je u aktu vandalizma odrubljena glava.

Autor je televizijski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.