Od Gjereka i Kadara do Kačinjskog i Orbana 1

Osamdesetih godina prošlog veka, kad je počeo da se klima socijalizam i ceo istočni blok, upoznao sam mnoge ljude u Poljskoj, Ukrajini, Čehoslovačkoj, Mađarskoj.

Sretao sam se s mnogima iz Rusije, baltičkih republika, Gruzije, Rumunije.

Neka prijateljstva iz onih godina traju i danas. Pored novinara, bili su to mahom pisci, profesori i opozicioni aktivisti, ali i saputnici u višečasovnim putovanjima vozom. Od njih sam saznavao ono čega nije bilo u novinama i govorima političara: kako se zaista živi, kako se nabavlja roba koje nema u radnjama, kako se ponaša nedodirljiva elita.

Postojale su dve stvarnosti: jedna retuširana i našminkana i jedna koja je pritiskala ljude na svakom koraku. Na jednoj strani svečani govori, nasmejana lica, zdravice, radnici u novim plavim kombinezonima, koračnice, ordenje, rakete. Na drugoj beda, nestašice, neobrađene njive, prljave fabrike, nepravda, podmićivanje i – uvek i svuda – strah.

LJudi iza gvozdene zavese bili su upravo onakvi kakve je opisivala proleterska himna – prezreni na svetu, sužnji moćnih vladara.

Tokom turističkih putovanja u Moskvu, Lenjingrad, Prag ili Varšavu nije mogao da se vidi ni delić ružnog naličja. Mogli su da se vide samo prizori s razglednica i propagandnih brošura. Umesto stvarnih, mogla su da se vide Potemkinova sela. Novinari su mogli da vide i više, ukoliko su hteli.

Šminkanja što se tiče, u mnogim sovjetskim redakcijama bili su zaposleni retušeri. NJihov posao bio je da ulepšavaju slike.

To jeste bilo potrebno zbog lošeg kvaliteta fotografija, još gore roto hartije i zastarelih štamparija. Iz političkih razloga ponekad je bilo potrebno i uklanjanje sa slika pojedinih ličnosti.

Brisale su se i podrobnosti koje bi mogle da kvare utisak: ruševne kuće, prljavi zidovi u obdaništu, ikona iza nečijih leđa, dronjava odela…

Retušeri su najčešće bili akademski slikari. Svoj posao nisu smatrali nečasnim. Nisu se smatrali nečasnima ni sudije, tužioci, potkazivači prijatelja i rođaka, lažni svedoci na milionima procesa – pa ni zatvorski čuvari i izvršioci smrtnih kazni. Nekoliko pokolenja nije ni znalo za drugačiji život i drugi svet.

Malo ko je sumnjao da Zapad nije tako odvratan kakvim je slikan u školama, novinskim reportažama i knjigama.

Meni je ceo taj Istok delovao sirotinjski i sivo.

U Sovjetskom Savezu putniku je već na granici davano do znanja da ulazi u policijsku državu. I da nisam čitao knjige Roberta Konkvesta, Aleksandra Solženjicina, Karla Štajnera, Varlama Šalamova, Nadežde Mandeljštajm i svedočenja ukrajinskih logoraša, na svakom koraku sam video da običan svet živi bedno i vazda u strahu, da ga vlast ponižava gde god može.

Cilj je bio onemogućiti da se čovek oseća kao čovek. Morao je da se gura u redovima. Mogao je da kupuje samo jednu vrstu konzervi, slanine ili kobasice, ako ih je bilo. Morao je da moljaka i podmićuje činovnike za svaki papir s pečatom. Ni u oblasni centar nije mogao da ode bez dozvole.

Selo je bilo izolovano od grada, grad od drugih gradova, zemlja od sveta. U blagodetima komunizma o kojima je trubila propaganda živelo je nekoliko procenata povlašćenih: funkcionera, visokih oficira, istaknutih naučnika, režimskih umetnika, sportista…

Ogromna većina ljudi na istoku kontinenta nije verovala u komunizam. Poljaci su se najmanje plašili da to kažu. Bili su ogorčeni, utučeni, kivni na režim. Nisu verovali u promene.

Nisu verovali da ima slobodoumnih partijaca. Tokom nekoliko decenija naučili su da partija jedno govori a drugo radi i da se ništa ne čini bez saglasnosti, odnosno naloga iz Moskve.

Zavođenje ratnog stanja (decembra 1981) Jaruzelskom nisu opraštali čak ni oni koji su znali da ih je time spasao od sovjetske intervencije, koja bi bila neuporedivo krvavija. Poljaci dugo nisu verovali ni Gorbačovljevoj perestrojci. Iz Kremlja nikad nisu očekivali ništa dobro.

Sumorno raspoloženje prevladavalo je sve do okruglog stola i junskih izbora 1989. Oni su se, uzgred, bili poklopili s pokoljem na Tjenanmenu.

Poljaci su se plašili da takvo zlo može da snađe i njih, jer je Gorbačov upravo tada bio u Pekingu i nije ni zucnuo o zločinu. Listajući Mihnjikovu Gazetu viborču, sanjao sam da se takve novine pojave i kod nas. Zavideo sam Poljacima na prvim slobodnim izborima. Danas im ne zavidim na Kačinjskom i družini. Sloboda ume da bude surova: potomci glasaju za ono što je gušilo njihove pretke.

Ruske čizme podjednako su se plašili i ostali narodi u zemljama socijalističkog lagera (na novogovoru: zemlje narodne demokratije). Sve do poslednjeg čina, koji se odigrao one za mene čarobne jeseni pre trideset godina, Česi i Slovaci bili su spremni da se podsmevaju i rugaju režimu, ne i da se javno odupiru.

Pamtili su 1968. Znali su kako šut prolazi s rogonjom. U partiju je ulazio ko je želeo da napreduje u službi i da s manje znoja zarađuje više novca, stičući uz to privilegije nedostupne običnim trudbenicima. Partija je smatrala da je večna i ponašala se s tim u skladu.

Mađari su pamtili 1956. Bilo im je dovoljno što sovjetski tenkovi svaki čas tutnje na ratnim vežbalištima širom zemlje. Nisu ih ponovo želeli na ulicama. Zvaničnoj propagandi verovali su samo malobrojni koji su od nje imali koristi.

Novinari i pisci, kad bi se raskravili, umeli su da se gorko našale na svoj račun, ali i da kažu da je iza urednih fasada svuda trulež. Strani novinari, posle provoda u peštanskim noćnim klubovima, pisali su blagonaklono o Kadarovom gulaš-komunizmu bez političkih zatvorenika i masovnih represija.

Nisu zalazili ni u radnička predgrađa glavnog grada, još manje u turobnu unutrašnjost.

Neki režimi bili su surovi prema svojim građanima, neki malo mekši. Nigde se pasoš nije dobijao na lepe oči. Valjalo ga je zaslužiti i otplaćivati. Izuzev u Poljskoj, nigde nisam čuo da je ljudima dozlogrdilo. Uostalom, znalo se šta sleduje i za sitno negodovanje. Štrčanje je bilo opasno uvek i svuda.

Sretao sam se i s funkcionerima srednjeg i nižeg nivoa. Oni su u svim zemljama bili isti: hladni, odbojni, puni praznih reči. Nosili su ista, neukusna konfekcijska odela. Nastojeći da deluju samouvereno, delovali su uštogljeno i izveštačeno, gotovo kao lutke. Tako su, uostalom, delovali i Brežnjev, Černjenko, Husak, Gjerek, Živkov, Honeker. Vlastodršci nisu bili u stanju da shvate da neprijatelji nisu napolju, već da je poredak od početka krivo nasađen i neodrživ na duge staze.

Istočnoevropljani koji su u jesen 1989. čerupali gvozdenu zavesu imali su jedan cilj: da vide leđa komunistima i Rusima. Nadali su se da će, čim padne crvena sila i nepravda, nastati pravedno društvo i da će sve ostalo, pre svega viši standard, doći samo po sebi. Kad je došla sloboda i demokratija, prvo su naučili da nema zabadava ni tanjira supe.

Brzo se zaboravilo da je u komunizmu taj tanjir koštao kudikamo više. Ko je očekivao da na vlasti više neće biti lopuža i bitangi – ne zna koga da kune za ono što ga je snašlo.

Demokratija nije baš takva kakva je bila u ponesenim govorima onih koji su se borili za nju. Kad umesto Gjereka imate Kačinjskog i umesto Kadara Orbana, kad posle Havela imate Zemana i Babiša – nije neumesno pitanje da li je pre trideset godina za svagda savladana orvelovska neman koja je desetinama miliona popila toliko krvi i duše.

Prijatelji i znanci iz osamdesetih godina, maltene svi, kažu da suprotstavljanje ondašnjem jednoumlju nije bilo uzaludno i da današnje, mada nije bezazleno, ne može da vrati točak. A šta ako može? Nisu li (jedno)partijske škole te isti takvi sudovi i mediji bili početna stanica na putu ka logorima?

Slučaj Jugoslavija

Kao jugoslovenski novinar, od sagovornika u nekadašnjim socijalističkim zemljama ne jednom sam slušao pohvale našem komunizmu. Jugoslavija je za njih bila Zapad, deo slobodnog sveta. Bilo je ugodno slušati lepe reči o svojoj zemlji, mada nije sve bilo tako kako je izgledalo ljudima s one strane zavese. Više nego na pohvalama, zahvalan sam im što su me učili da čovek nije čovek ako se saginje i puzi. Koliko kog bila bezizgledna, pobuna nije besmislena.

Ipak, u Srbiji služenje je i danas unosnije i cenjenije nego istinoljubivost i pravdoljublje. Zato je ova zemlja toliko iza onih koji su pre tridesetak godina daleko zaostajali za njom. S druge strane, ako su Jaroslav Kačinjski, Andrej Babiš i Viktor Orban Evropa – Srbija je već u Evropi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.