Od izolovanog šogunata do moderne države

Aleksej Kišjuhas: Japan na prvi pogled (16)

Redovni kolumnista Danasa, sociolog iz Novog Sada Aleksej Kišjuhas (1983), bio je jedan od učesnika desetodnevnog studijskog putovanja u Japan za mlade iz jugoistočne i istočne Evrope u organizaciji japanskog ministarstva inostranih poslova. Preporučila ga je ambasada te zemlje u Beogradu, upravo na osnovu njegove saradnje u našem listu.

Objavljujemo izvode iz dnevnika koji je vodio na tom putovanju.

 Pre priče o muzeju, potrebno je reći nešto o poslednjim vekovima japanske istorije. Potreba za ovim postoji ponajpre zbog inspirativnih paralela sa situacijom u Srbiji.

Naime, japanska istorija može se posmatrati kao stalno oscilatorno kolebanje između (samo)izolacije i otvaranja prema svetu. Tipični period izolacije bio je Tokugava ili Edo period (1600-1867). U ovom dobu „centralizovanog feudalizma“, u Japanu su vladali snažna kontrola i nadzor, striktna društvena pravila i mnoštvo zabrana. Šogun je imao apsolutnu moć, držeći pod jakom kontrolom lokalne krupne feudalce i verske vođe. I sam car bio je tu tek ceremonije radi. U periodu koji se u Evropi odigrao između smrti Đordana Bruna i objave prvog toma Marksovog „Kapitala“, Japan je bio „sakoku“ – „zaključana zemlja“. Tokom dva i po veka bila je zabranjena međunarodna trgovina, svi stranci su proterani i zabranjen im je ulazak u Japan, kao što je Japancima bilo zabranjeno da napuste obale svog arhipelaga. Svi društveni pokreti bili su zabranjeni, oštro se kažnjavalo svako „grubo ponašanje“. Ovaj period autoizolacionističkog treniranja strogoće usledio je nakon perioda izuzetnih društvenih prevrata i kriza te je, osim izolacije, doveo do faktičkog ujedinjenja Japana u jedan centralizovani šogunat, do značajne društvene stabilnosti, do rasta stope pismenosti itd. Iz ovog perioda datira najveći deo stereotipa o Japancima, ponajpre onih o strogom poštovanju autoriteta i osećaju kolektivne odgovornosti.

U julu 1853. usledio je šok. U današnji tokijski zaliv uplovila su četiri američka ratna broda s visoko podignutim topovskim cevima. Komandant je bio Metju Peri, a zahtev: otvaranje Japana za međunarodnu trgovinu. Japanska vlast bila je primorana da dopusti strancu da stupi na japansko tle i uruči taj zahtev. Od tada naovamo, metafora „crni brodovi“ u Japanu označava zastrašujuću ali i primamljivu moćzapadne tehnologije.

Ubrzo potom, Edo period izolacije se urušio. Destabilizaciju i kolaps ovog sveta pratila je masovna histerija nazvana „Ee Ja Nai Ka“, što bi se moglo prevesti kao „Baš nas briga“. Bilo je ljudi koji su plesali nagi po ulicama, poklanjali i/ili uništavali svoju imovinu. Usledio je puči novi kratak, ali izuzetno značajan period japanske istorije – Meiđi (1867-1912). Sama reč Meiđi znači „Prosvećena vlast“. I, za samo nekoliko decenija, Japan se reformisao do neprepoznatljivosti. Japansko društvo se ubrzano transformisalo od paranoično izolovanog feudalnog šogunata do moderne zapadne države na Dalekom istoku. Kao da Japan tada najozbiljnije moguće shvata onu Lorda Palmerstona: „Ako neko ne želi da prihvati napredak zato što predstavlja novinu, jednog dana će biti prinuđen da prihvati novinu koja više neće biti napredak“. Pored otvaranja granica, novi vladari Japana odlučuju se za vesternizaciju i ubrzanu modernizaciju kao novu državnu politiku. Japansko „otvaranje“ prema Zapadu u Meiđi periodu bilo je gladno i gotovo pohotno u širenju granica sopstvenih obala. U ovom periodu nastaje, i postaje popularan, slogan „stići, prestići“. Japan tada na Zapad šalje brojne delegacije da bi posmatrale tamošnje institucije i prakse, učile od njih i donele ih kući. Štaviše, Japan je pozvao ogroman broj zapadnih stručnjaka – savetnike za praktično sve oblasti života, od bankarstva do novinarstva. Veruje se da su samo honorari i plate za stručnjake sa Zapada dovedene u Meiđi periodu obuhvatale čak pet odsto ukupnih vladinih troškova. Kreirani su Parlament, izbori i političke partije, napisan je prvi japanski ustav, pojavila se železnica, formirane su prve banke, kuće su se počele graditi od cigle, ljudi su počeli nositi zapadna odela. Japan se modernizovao u svakom smislu: političkom, privrednom, kulturnom, umetničkom. Na kraju Meiđi perioda, 1912, za samo pola veka ubrzane modernizacije, Japan je od osamljenog ostrva postao svetska sila.

Međutim, Japan tada nanovo postaje isuviše okrenut samome sebi. Plašeći se da isuviše „zapadne“ slobode može dovesti do po državu isuviše subverzivnog individualizma, nova politička strategija postaje nacionalizam. Ljudi su i dalje ohrabrivani da moderno privređuju i stvaraju, ali zarad dobrobiti cara i otadžbine. Kada se na ovo doda mnoštvo nepopularnih i pogrešnih odluka Zapada, Japan je posta(ja)o sve nezadovoljniji i, nažalost, naoružaniji, agresivniji i maštovitiji u snovima o „Velikom Japanu“. Ubrzo je usledilo krvavo poglavlje koje otvara invazija na Kinu, a zatvara užas Hirošime.

Nastavlja se