Odakle dolazi oluja koja menja svet?

Ja ionako čitave zime idem bez šala i rukavica, i nije mi ništa. Čini mi se da se tako odnosim i prema nevremenu koje donosi istorija. Jer kakva bi to istorija inače bila, a da neprekidno ne proizvodi neprilike, meteorološke i druge. NJoj, naravno u ovome pomažu ljudi, s obzirom da istorija bez ljudi nije ništa, prazno mesto, beli list papira. Pa tek kada se u njoj pojavi čovek, po tom listu može se videti da više nije beo, nego zakrmačen.

U jednoj staroj knjizi pronašao sam kako se to događa. Čim se sakupe ljudi jedne iste struke, moraju videti šta će i kako će. Tako je i sa konobarima. Pa neće valjda celog veka biti konobari, a drugi samo da sede i loču njihovo pivo! Svako od njih pomisliće zbog čega ja ne bih sedeo za tih stolom sa urednim čaršavom na kockice, a ovaj debeli gospodin neka lepo uzme ručnik u ruke, poslužavnik i sve što mu pripada da ovo nesretno pivo dodje na moj sto. Šank ima dve strane, onu vanjsku i tu iznutra, pa hajde da te strane jedanput već promenimo!

Sve se svodi na ovo: sastanu se dva tri bravara, samo im treba četvrti. Jer ovaj upravo popravlja katanac na nekoj štali, a njima se žuri. Uskoro međutim, to s katancem se završi, i sad sva četvorica mogu da smišljaju šta i kako će da naprave kraval u gradu. Meni se uopšte ne čini da za to treba biti bravar, ima mnogo revolucija koje su izvela fina gospoda; pa i Lenjin je uvek imao kravatu i prsluk, a Robespier bio je pod perikom. Ne znam da li je moj dragi Stefan Heim, koji postavio je gornje pitanje, mislio na ovo, a možda i jeste.

On je toliko toga preturio preko glave, pa mu je svakako bilo jasno i to sa kelnerima i ovo sa bravarima. Iz čijih vrednih ruku, smatralo se, može doći oluja koja treba da promeni svet. Makar u tim rukama bili samo čekić ili krigla piva. A ponekad sve ovo dolazi pukim slučajem. Nije li događaj na Brandenburškoj kapiji 1989., započeo tako što dežurni oficir nije tačno razumeo šta mu govori političar iz Centralnog komiteta. Mislim da ni Gorbačov nije bio načisto do kraja šta čini, pre no što je prouzrokovao olujni preokret istorije, a potom darovao svoje ime poznatom ruskom piću.

U filmu Moderna vremena Chaplinov mali delija primeti kako sa jednih špediterskih kola ispadne zastavica, zakačena na dugačku gredu. On odmah počne da maše njom, da bi opomenuo kočijaša, ali ovaj to uopšte ne primećuje. Ali ovo primeti čitava bulumenta ljudi, tako da on istog časa postane njihov prethodnik. Svi shvataju da je zastavica crvena, iako je film crno-bele vrste. Eizenstein nije bio siguran da će se ovako nešto razumeti, pa je u svojoj crno-beloj Oklopnjači Potemkin, zastavicu na katarki obojio u crveno. Mislim da i u tome sa bojama ima mnogo predrasuda, kao što čitava zbrka sa levicom i desnicom dolazi od rasporeda poslanika u nekom starom parlamentu.

Opasno je kada levičari automatski zadobiju oreol nečeg naprednog, jer znamo da oni koji pišu levom rukom takođe ne mogu istog časa zbog toga dobiti nekakvu prednost. Zašto crna farba uvek izaziva pomisao na nešto mračno, a crvena na nešto napredno i herojsko? Najvažnija Maljevičeva slika bila je onaj crni kvadrat na belom polju, a on uopšte nije bio nikakav reakcionar. Ruski umetnici sa početka prošlog veka bili su najvažniji među ljudima koji su doneli svoju oluju, ova imala je da promeni svet, bar onaj njegov najvažniji deo, duhovni. Sve što je ljudska ruka naslikala kroz vekove, sada odjedanput ispreturali su ovi artisti Rusije, sve je tutnjalo od njihove oluje.

Onda su strogi komesari, koji su izveli oktobarski prevrat odjednom povikali, pa čekajte malo, nije na vama da menjate svet nego na nama, koji smo već devojački institut pretvorili u vojni štab, a crkve u slagališta brašna i raži. Mi smo takođe mogli da uzmemo pimzl u ruke i maljamo šta nam padne na pamet, ali ljudima je potrebno mnogo više. Osim toga što umesto glupe četke imamo u rukama brauning, čime želimo da pokažemo kako nismo ništa, a bićemo sve! Tako se ispostavilo da među onima koji su rešili da promene ljudski život na ovaj ili onaj način, pojavila se konkurencija, komesari su se tu pokazali jači, slikare su razjurili toljagom. Smatrajući sopstvenu oluju, koja je tutnjala širom zemlje, prolaznom pojavom, posle koje doći će neprekidni period lepog vremena i neba potpuno plavog.

Trebalo je ispostaviti dekret o podeli zemlje seljacima, vojnike vratiti sa fronta kući, a ružnom vremenu zabraniti da se više ikada pojavi nad ljudskim glavama. Zakonski je imalo to da se zabrani, kao i tuberkuloza, saobraćajne nesreće i udari groma po nedužnom drveću. Najpre treba zaštiti prirodu, a kasnije ćemo se pobrinuti za ljude. U tome trebalo je mnogo strpljenja. Pa ne može se sve odjedanput! Sad već vidite da se sve manje bavim olujom, kao nemilim meteorološkom i istorijskom pojavom, a sve više lepim stranama ljudske sudbine, koju nažalost mnogi uopšte ne primećuju. Jer u ljudskoj prirodi je ta nesrećna nestrpljivost, koje ima i pri najlepšim vremenskim prilikama, s obzirom da čoveku dosadi i to kada mu sve bude potaman. Pitajući se zbog čega mu je tako dobro, zašto ga ništa ne boli i kakav je to život, a da se ništa dramatično ne događa? Zar nije veliki profet revolucije, Maksim Gorki, obnarodovao svoju programsku poemu o burevesniku!

U kojoj slavi baš ovo što naš prijatelj Stefan Heim postavlja kao pitanje, svim srcem stremeći ka burnom i olujnom vremenu, a protiv svake učmalosti plavog neba, morske bonace i tišine prolećnih šuma. Sve usput tvrdeći da je čovek taj koji ima da poremeti mirni tok planeti, onaj isti stvor za koga rekao je taj ruski pisac, kako gordo zvuči. Ispada da ljudska gordost ima da se ispolji u samom rušilaštvu, posebno onom, meteorološkom. Pa jasno je da to i danas čini, onečiščujući tle po kome gazi i zrak koji udiše. Samo se taj humanizam u velikog pisca lagano topio, trebalo je da jedan drugi književnik ruski, Viktor Šklovski, posvedoči silnu deziluziju Gorkog, već u vremenu Oktobarskog prevrata.

On je međutim utvrdio kako „Gorki nije imao nikakve vere u ljudski rod. Boljševizam Gorkog je ironični boljševizam koji ne veruje u čoveka. Kod njega se otkrio poseban odnos prema životu – ironično poricanje života.“ Tako je govorio Šklovski, golemi pesnik ruskog formalizma, kada sam ga jednom upoznao, bio je pun nekakve lude veselosti i ironičnog osmehivanja. Jer svaka metafora, kao i ova o burevesniku i o oluji koja ima da promeni svet, treba da se primi s mnogo opreznosti i možda, laganog osmeha, Viktora Šklovskog. Jer oluja koja menja svet dolazi samo naoko iz neke zamisli koju su skovala ona četiri bravara ili nekoliko odlučnih ljudi u prslucima, a zapravo, oluja je meteorološko stanje koje pripada ljudskoj jedinki.

Najvidljivije kod onih sumanutih tipova koji prevrću astale u vlastitoj kući, tuku ženu i šutiraju decu. Koji ruše i lome sve oko sebe, a kasnije sednu u kut i kajući se, tiho cvile, moleći za oproštaj. Sve to već je opisano u Rusa devetnaestog veka, a naučno objašnjeno u Beču, koju deceniju kasnije. Samo što nije sve u tome da čovek čini omaške u hvatanju. To se pristojno označava kao nesvesno. A nije. Čovekov rušilački dar, koji ljudsko biće pokazuje u punoj svesti, pravi je izvor oluje koja za njim ostaje, tek potom, ova pokriva se bilo kojom vrstom ideološkog alibija.

Autor je dobitnik nagrade „Štefan Hajm“, laureatski govor na Kongresu PEN u Hemnicu