Okamenjeni svatovi

Tek što su se stišale strasti oko izbora novih svetskih čuda koje je organizovao Švajcarac Bernar Veber, najavljen je početak nominacija za sedam najatraktivnijih prirodnih fenomena koji će trajati do 8. avgusta 2008, posle čega će se formirati lista od 21 kandidata, od kojih će se globalnim glasanjem izabrati sedam prirodnih čuda.
Jedinstvena u svetu ili ne, Đavolja varoš kod Kuršumlije, redak geomorfološki fenomen, od 1995. prirodno dobro od izuzetnog značaja, predložena je za izbor u svetsko čudo prirode. Iako su prve reakcije na ovu vest podeljene, od podrške pa do tvrdnji da takvih „čuda“ ima u i drugim delovima sveta, Radovan Tanasković, direktor Turističke organizacije Kuršumlija, koji je i predložio Đavolju varoš za ovu prestižnu titulu, za Danas ističe da se ova prirodna pojava u Srbiji ipak razlikuje od drugih, kako kaže, malobrojnih u svetu.

Svetska arhitektonska čuda već izabrana

Podsetimo, 7. jula su objavljeni rezultati višegodišnjeg izbora sedam novih svetskih arhitektonskih čuda, u organizaciji Švajcarca Bernara Vebera. Nova svetska čuda su Veliki kineski zid, Koloseum u Italiji, Čičenica u Meksiku, Maču Piču u Peruu, statua raspeća u Brazilu, Tadž Mahal u Indiji i Petra u Jordanu. Odmah po svečanoj završnici kampanje u Lisabonu, Veber je najavio početak perioda nominacija za sedam najatraktivnijih prirodnih fenomena od kojih će biti izabrano sedam. Svako ko ode na sajt www.natural7wonders.com može da nominuje svoje svetsko čudo, a neke od kategorija za nominaciju su životinjski rezervati, kanjoni, fjordovi, pećine, obale, litice, šume, glečeri, planine, vulkani, stene, oaze, pustinje, podvodni svet, mora, jezera, reke vodopadi….

– Ovaj prirodni spomenik čine dva, u svetu retka, prirodna fenomena zemljane figure kao specifični oblici reljefa koji u prostoru deluju vrlo atraktivno i dva izvora kisele vode s visokom mineralizacijom. Atraktivnost fenomena dopunjuju prirodni ambijent koji oko zemljanih figura deluje surovo, skoro mistično. Ovakvi prirodni oblici u drugim zemljama vremenom nestaju, odnosno zemljane kule se ruše i smanjuje se njihov broj, dok se kod nas broj kula povećava. Đavolja varoš je specifičan oblik erozije zemljišta. U svetu ima samo nekoliko primeraka sličnih njoj, i to na Alpima, u Francuskoj, Turskoj i Italiji. U našoj Đavoljoj varoši erozivni oblik je najviše izražen, odnosno na lokalitetu ima najveći broj figura, oko 202, ali su one i najpostojanije. Erozivni proces ovde traje hiljadama godina, a pojedine figure se postepeno ruše, ali druge nastaju, što u svetu nije slučaj – objasnio je Tanasković.
On kaže da tome doprinosi to što pored erozivnog tla prolazi izrazito kisela voda, takozvana „đavolja voda“, koja od zemlje unutar kula pravi postojane stene.
– Voda takve kiseline vrlo je retka u svetu. Ranija istraživanja pokazala su da se u litru te vode procenat raznovrsnih metala kreće od pet pa do 16 odsto – istakao je Tanasković.
Zemljani, vretenasti stubovi, koje nauka naziva zemljanim piramidama, a narod glavucima i kulama, visoki su i do 15 metara, s prečnikom na vrhu do 20 centimetara. U geološkoj prošlosti, pre više miliona godina, na ovom mestu je bilo središte snažne vulkanske aktivnosti čiji su svedok raznobojne stene na odseku erozivnog amfiteatra koji se strmo uzdiže u zaleđu zemljanih piramida.
Iako je nauka kasnije opisala kako su nastale ove čudno poređane figure, narod je ne mogavši da ih objasni ispreo mnogobrojne priče i legende o njihovom nastanku.
Prema jednoj legendi to su okamenjeni đavoli koje su đaci nadmudrili u opkladi, a prema drugoj zemljane skulpture predstavljaju okamenjene đavole kojih su se ljudi oslobodili prenoćivši jednu noć na tom mestu. Najčešće pominjana i najpoznatija je priča iz doba kada su još Turci vladali ovim područjem – da figure, po Božijoj kazni, predstavljaju okamenjene svatove koji su hteli da venčaju sestru i brata.
Priča kaže da se dečak s tih prostora, uzet u danku u krvi, posle mnogo godina vratio u svoj rodni kraj i zaljubio u sestru, ne prepoznajući je. Majka, iako nije znala da joj je on sin, nije bila za to venčanje te je molila Boga da do venčanja ne dođe. Bog joj je ispunio želju i okamenio svatove.
Nauka, pak, kaže da je stvaranje Đavolje varoši prouzrokovao čovek uništavajući šumu i otvarajući put za razorno dejstvo vodene erozije. Pri tome, krupni komadi stena štitili su mekši drobinski i glinoviti materijal na kojem leže od udara kišnih kapi i spiranja vodom. Ovi kameni blokovi postali su čuvari zemljanih piramida, omogućavajući njihovo sve dublje urezivanje u podlogu.
Podršku nominaciji Đavolje varoši za jedno od svetskih čuda prirode dala je i Turistička organizacija Srbije.
– To je dobra prilika za besplatnu promociju naših bogatstava i zemlje uopšte. Sigurno će se bar neko od ljudi iz sveta koji Đavolju varoš budu videli kao predlog zainteresovati i doći u Srbiju. Ova varoš ima sve prirodne atribute da uđe u uži izbor za prirodno svetsko čudo, a i jedna je od zaštićenih specifičnih rezervata prirode kod nas. Osim nje, tu je i Vlasinsko jezero, Deliblatska peščara, Karađorđevo, Vrelo Mlave i Krupajsko vrelo u Žagubici, klisura reke Gradac i klisura reke Uvac. Svaka od ovih prirodnih lepota ima nešto što bi je moglo nominovati za ovaj izbor, a Turistička organizacija Srbije (TOS) će podržati svaki predlog – navodi za Danas Ljiljana Ćerović, iz TOS.
U Zavodu za zaštitu prirode Srbije pre više godina napravljena je kategorizacija prirodnih dobara koji bi trebalo da budu pod zaštitom Uneska kao svetska prirodna baština. Na tom spisku su nacionalni park Tara, nacionalni park Šar planina Đerdapska klisura, Deliblatska peščara i Đavolja varoš. Upravo je u proceduri nominacija nacionalnog parka Šar planine.
– Šar planina se pre svega izdvaja po tome što ima retke prirodne vrednosti kao što su glacijalni i periglacijalni reljef, što je fenomen jer se nalazi u zaleđu Mediterana. Glacijalni reljef je nastao tokom ledenog doba, a periglacijalni delovanjem snega i leda. Na toj planini ima i oko 70 glacijalnih i nivacionih jezera, poznatih kao „gorske oči“. Šar planina je i centar biološke različitosti Balkanskog poluostrva jer je centar lokalnih endemizama, odnosno vrsta biljaka ograničene rasprostranjenosti. Na ovoj planini ima oko 300 endemizama, a 18 njih su lokalni endemizmi, odnosno nema ih više nigde. Neke od biljaka koje tu rastu su hajdučica kralja Aleksandra, šarski karanfilić ili šarplaninska divizla – objasnila je za Danas Lidija Amidžić, direktorka Zavoda za zaštitu prirode. Prema njenim rečima u Srbiji postoji još niz malih kanjona i klisura koje su vrlo lepe, ali su male za nominaciju u svetsko prirodno čudo.