Olja Ivanjicki

Nastojala je da pruži smernice kako da se svaki od individualnih planova tih mladih ljudi razvije. Bez ikakve sujete velikog slikara, na ravnopravnoj nozi, razgovarala je sa njima. Uz sve ono što će o Olji reći ljudi, upućeniji u slikarstvo, meni je njen angažman podrške mladim talentima fascinantan i deo jednog velikog trajanja u umetnosti.

Kokan Mladenović, reditelj i upravnik beogradskog Ateljea 212

Olja Ivanjicki zaista je bila renesansna ličnost u stilu Leonarda da Vinčija, koga je izuzetno volela i cenila. Već od početka svoje slikarske karijere nalazili su se njeni likovi na njenim crtežima i platnima, ona sama kao neka Mona Liza. Bila je svestrana… kao i Da Vinči koga nije interesovalo samo slikarstvo i poezija, nego i tehnika i tehnologija, mostogradnja… Kao i Olju, koja je zamišljala utopističke i fantastične mostove preko Beograda i izradila predlog koji je proglašen, u anketama, zamenom za objekat sa dve kule Trgovinskog centra u Njujorku. Bila je vrlo široka priroda, znala je šta hoće i volela je slobodu u slikanju, sama je jednom rekla – „Slikarstvo volim jer sve zavisi od mene“. U društvenom životu takođe je bila vrlo otvorena. Volela je ljude, a što je najvažnije za naš zajednički posao i misiju u NAF, volela je mlade ljude. Imala je u njih poverenja, a znala je i za neke njihove mane – da nisu dovoljno uporni kao ona, da neki od njih nisu baš vredni, ali umela je da pronađe prave talente i, radeći u žiriju, zalagala se za sve ono što je dobro, a ne ono što je usko odgovaralo njenoj estetici. Znali smo se tokom čitavog života, ali smo se stvarno družili ovih nekoliko poslednjih godina. Utoliko je njen odlazak za mene teži kao, kao i za sve nas u Fondaciji.

Jovan Ćirilov, dramaturg i književnik

Ne verujem da veliki ljudi umru zauvek, oni su uvek tu negde.

Teško mi je i ne mogu da kažem ono što osećam… Olju slučajno znam, a ništa nije slučajno. Od neke svoje četrnaeste, petnaeste godine, praktično ceo život je pratim sa većim ili manjim pauzama – najpre kao klinka, kada sam joj zavidela na slobodi i ekstravaganciji življenja, što je sebi dozvoljavala jer je za to uvek imala pokriće. Pratim je od hepeninga, kada sam kao dete piljila u nju pitajući se šta ta prelepa žena smišlja, kako razbija razne tabue i malograđanske šeme u kojima se tih šezdesetih godina živelo. Potom sam, radeći diplomski o Olji Ivanjicki, pronašla da je ona i fenomenalni mislilac, pisac i pesnik. U poznim danima otkrila sam je kao prijatelja, posredstvom NAF, koja nas je baš zbližila. Naravno, sve vreme sam pratila šta radi i sve zajedno, jako mi je teško da o takvoj jednoj ženi kažem nešto u par rečenica – o takvom bogatstvu duha, radoznalosti i pozitivnoj mašti. Zaista verujem da je ona povezana sa kosmosom i da će on tu njenu energiju, na pravi način znati i da upotrebi…

Neda Arnerić, glumica i istoričarka umetnosti

Kažu – o mrtvima sve najbolje! Olja je otišla u svoj anđeoski svet kako je nedavno i slutila. Oduvek sam verovala da o živima i mrtvima treba uvek govoriti samo istinu.

Olja Ivanjicki je od sebe, još za života, veoma vešto i marketinški promućurno, napravila mitsku ličnost. Čarobnica, Leonardova kćerka, sva u preterivanjima, u priviđanjima, pomalo kičerka. Bila je, svakako, posebna, lepa na svoj izuzetan način, ekstravagantna u svakom pogledu, osoba za pamćenje. Bila je plemenita i to sam izuzetno cenila.

Mogla bih da dodam da je u svom životu, koji nije bio uvek lak ni lep, dodavala ogromne količine različite lepote. Osmišljavala ga je kroz razne projekte i učinila da ne bude osamljenički, a najmanje monoton. Smela, inventivna, razbijala je neke ustaljene šablone ponašanja, pravila performanse kad to nije bilo uopšte u modi. Dakle, nije sledila nego je često stvarala modne trendove. Olja Ivanjicki je bila muza i motor pokretač, inspiracija celog kružoka, pokreta, poznatog pod imenom Mediala. Ona se zbilja trudila sve vreme, naročito poslednjih godina, da taj period i te njene kolege, likovni stvaraoci, ta ideja, ostanu upamćeni i dobiju svoje mesto u našoj istoriji umetnosti. Zahvaljujući njenoj energiji napravljena je monografija o Medijali. Zahvaljujući njenoj inicijativi radilo se na realizaciji Muzeja Mediale. Jednom rečju, zaista je činila sve da nešto trajno ostavi i da njen trag na ovom svetu ostane upamćen. Pamtićemo je i nedostajaće nam.

Borka Božović, istoričarka umetnosti i umetnička direktorka beogradske Galerije Haos

Zaista sam još uvek potresena od trenutka kada sam čula da je Olja Ivanjicki fizički završila svoj život ovde. Ali, opet, mislim i da ga je tek počela negde tamo, jer je ona sama verovala u neke druge prostore i beskonačnost. Zbog toga i verujem da ona sada tamo negde obitava. Ostavila je veliko nasleđe i mislim da će živeti dugo kroz njega. Mogu samo da kažem da je bila veliki čovek i umetnik, a u to sam mogla da se uverim jer je delujući kroz Fondaciju uložila veliku energiju u nas mlade. Prošla je veliki i težak put, a htela je nekom da pomogne. Bila je drugačija i, ako biste je gledali iz daljine, izazivala je neku vrstu strahopoštovanja, ali čim biste joj prišli, taj utisak se topio i bili ste pored jedne neposredne i opuštene osobe koju možete da zagrlite i koja može da zagrli vas. Time sam, lično, bila potpuno iznenađena i zatečena i neću, recimo, nikad zaboraviti kako je mene zagrlila u znak podrške, kad sam došla na otvaranje izložbe.

Andrea Ivanović, laueratkinja NAF

Bila sam šokirana kad sam čula da je Olja Ivanjicki umrla jer je bilo toliko energije u toj ženi da sam bila sigurna da će je smrt zaobići barem narednih deset godina. Odajem počast velikoj umetnici. Sva naša okupljanja kroz Fondaciju podrazumevala su veliki broj umetnika, tako da je njoj, svakako, bilo teško da sa nama pojedinačno komunicira. Ipak, mnogo puta smo se dotakli raznih tema, koje se prevashodno tiču života umetnika. Mogli smo tako da saznamo mnogo o tome kako je ona počela kao mlada umetnica sa svojim likovnim životom, i te priče, pored toga što su bile interesantne, bile su i veoma dragocene – grupa Mediala i njihovo druženje sa tada velikim umetnicima, koliko je to zapravo značilo i kako je to sada, maltene, gotovo nemoguće u tom smislu da krug mladih umetnika dopre do tzv. današnje elite. O tome se i ne razgovara. Zanimljivo ju je bilo slušati i zbog toga što je imala neki svoj svet i snove i, bilo da ste ih razumeli ili ne, činili su je onakvom kakva je bila.

Jelena Đurić, laueratkinja NAF

Olju Ivanjicki pamtiću pre svega po optimizmu, beskrajnoj radosti koje je širila, i po potrebi da joj život bude zaista igra, kao i njena umetnost. Ona je meni, kao slikaru, bila uzor, jer je u toj profesiji uspela da spoji neke, inače, teško spojive stvari – veliki talenat sa jednom neospornom fizičkom lepotom, koja je u njenoj karijeri donela jedan plus, ali ne na način na koji bi to ljudi očekivali od jedne žene – da tom prednošću upropaste svoju karijeru. Naprotiv, ona joj je pomogla da se iskaže u svojoj umetnosti i ostane upamćena kao žena božanstvenog tela, koje je do kraja zadržala te prelepe noge, to izražajno lice… i šminka koja joj je uvek dobro stajala, osobena garderoba… Bila je žena istančanog ukusa uspevajući da spoji neke nemoguće stvari, koje su samo njoj mogle dobro da stoje. Ono što zaista mislim da je lepo kod Olje, jeste i to što je bila spremna da podrži mlade ljude. Nije bila nimalo surevnjiva i barem sam ja imala veliku podršku od nje u sopstvenoj karijeri, kad sam krenula u neke medije van slikarstva. Pristajala je da bude gost u emisijama koje sam radila, davala je intervjue u novinama za koje sam pisala, što je bila ogromna podrška za nekoga ko je tek počinjao, kao ja tada. Navikla sam da se ljudi čekaju, da se maze, jednostavno, toliko drže do sebe, a Olja je bila jednostavna i mislim da je taj njen nesebičan duh nešto što ju je odlikovalo i po čemu ću je pamtiti. Nije umela da ogovara, a u umetničkom svetu toga i mržnje ima na pretek. Ona je sa svima bila dobra, mada je, naravno, imala svoj krug odanih prijatelja. Smatram da sam i ja pripadala tom uskom krugu ljudi koji su bili prisutni u njenom životu, ne najintimnijem, ali sigurno onom koji su joj bili bliski i sa kojima se družila, ne samo profesionalno nego i privatno. Jednostavno, ne mogu da prihvatim činjenicu da je više nema i da taj deo Beograda, koji se zvao Olja Ivanjicki, više ne postoji.

Biljana Willimon, slikarka

Niš Art fondacija pre svega postoji za mlade. Svojim akcijama Fondacija je to pokazala na delu. Mladi slikari i vajari sad već svake godine očekuju da se desi izložba najboljih, da se među najboljima najbolji nagrade i da se našoj javnosti koja voli umetnost Niša, Beograda i Novog Sada, pokaže šta se jedne sezone desilo na likovnom planu među mladima Srbije.

Što NAF priređuje izložbu jedne tako poznate ličnosti našeg slikarstva kao što je Olja Ivanjicki, takođe, ima veze sa mladima. Njen jasan stav prema likovnom je njena umetnička i životna sudbina koju je ona sama skovala. Ona je svoju sudbinu već davno uzela u svoje ruke. I ona takva traje do današnjeg dana.

Ona time jasno pokazuje mladima, čije radove i sama sa ostalim članovima NAF bira za godišnju izložbu, da nije dovoljno stvoriti likovno delo svojom mladalačkom energijom i rano ispoljenim darom, već je još važnije opstati, trajati, a to znači menjati se i pri tom ostajati svoj. Olja Ivanjicki je mladima svojim opusom – sudbina, stav i umetnost za ugled.

Lale Đurić u katalogu za prošlogodišnju izložbu „Crteži i nekoliko slika“, u organizaciji NAF

Voleli smo Olju i poštovali je. I kao čoveka, i kao umetnika. Živela je i stvarala u jednom svom svetu, magičnom i fantastičnom. Olja i njeno slikarstvo bili su jedno jedinstveno biće. Beograd je bio njena ljubav (ne znam da li joj je tu ljubav i uzvraćao). Ostala je u njemu, iako je mogla da ode. Bila je malo (veliko) medijsko čudo i kulturno dobro, nezamenljiva figura svega onoga čime bi se ova sredina mogla da ponosi. Sve ih je manje takvih. Praznina koja će nastati Oljinim odlaskom biće teško popunjena. Ostavlja za sobom ogroman opus, koji (obraćam se vlastima i nadležnima) ne bi trebalo, ni smelo da bude predano zaboravu kao što to redovno biva. Ovaj grad joj to duguje i svi mi. Poslednji pozdrav velikoj dami.

Vladimir Veličković, slikar, srpski i francuski akademik